Роман Огњена Авлијаша Виноград Мехмед-бега није само приповедање о једној парцели обрадиве земље на простору послератне Босне – него је и мучни, болни одјек сећања, гриже савести и непрекидне потраге за истином. Ставимо ли приповедача у положај повратника са истргнутим кореном, који купује парче брда не би ли поново пронашао себе, Авлијаш пред нас износи дубоко личну исповест. На местима ћутања јављају се гласови покојника, сенке рата, изгубљена љубав – и један Бег: утвара, савест и водич кроз ову причу.
Језик књиге није обичан – он крвари. У њему има и новинарске и ратничке грубости, и библијске тежине попут новог Јеванђеља. Тамо где савремена књижевност бежи у цинизам или у иронију, Авлијаш, иако савремени српски писац, одлучно иде у религиозност или у сукоб, корачајући ка истини какву је човек доживи, а не каквом је свет мери. Приповедање није линеарано, већ представља унутрашње ослушкивање – оним Селимовићевим: „писањем као молитвом”, али у тону балканске земље, у којој и гроб и чокот имају исту тежину.
Описи самоспознаје бившег новинара су потресни. Нарочито кад након рата уочи своју „убилачку реч”, и напушта перо због лопате. Али, ни земља му не да мира: она проговара, и у њој затиче трагове давно ишчезле културе, заоставштине, духа Мехмед-бега, који није само оријентални остатак – него његов поетски двојник, можда чак, а што је врло вероватно, и alter ego приповедача. Њихова размена личи на литургију духова – где један испашта, а други слуша да би можда (још) једном проговорио.
Ако је Селимовићев Дервиш био фигура судбине, Авлијашев Бег је последња сенка културе која можда више и не постоји – и управо зато захтева, али и вапи за сведочењем. На крају, остаје питање: да ли је приповедач „одабран” да чува гроб, или да из њега ископа истину?
Виноград Мехмед-бега је антипод тржишне прозе: не нуди решења, не „пада лако”, али зато остаје, као шапат духова у тишини једног растргнутог места и времена. И као рана која се не затвара, али остаје занавек ту да нас подсећа да смо живи.
Као такав, овај роман негује дубоку симболичку и духовну димензију, у којој земља постаје више од пуке сценографије – она је жива метафора, исповедник и сведок бола, сећања и сопства. Управо у тој васељени, где земљу као вечити сведок прожима симболика судбине, од трајања жилавог корена лозе до тихог спокоја покојника, најбоље се осликава отварање романа који као да израња из самог прапочетка постојања.
У наставку доносимо управо такав одломак из књиге Виноград Мехмед-бега, у којем реч „земља” добија библијску тежину и постаје платно за исписивање судбине једног народа.
МАТИ ЗЕМИА
А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.
Пост. 1,2
Нема земље до Босне. И нема Босне до земље. Мало парче, откинуто од раја, које ђаво редовно залијева крвљу. И баш је не штеди. Ни крв, ни Босну. Ни она му не остаје дужна. Даје му његове омиљене плодове. Нема ћошка ове несрећнице који не памти клања, убиства, силовања, издају. Боже ме прости, овдје су и гријеси толико узнапредовали да су мање или више смртни.
У једном раздобљу тих ниски гријеха, животна бујица ме довела до мјеста гдје сам сад. Периоди у Босни имају исто име већ вијековима: ратови.
О завичају ми се не прича. И не пише. Можда ми се која ријеч о томе откине од срца. Можда у некој другој причи.
Ни о имену ми се не говори. Име кô име, тек пусти збир гласова на које се окрећеш. И ознака на гробу кад скончаш. Тек да би локални пијанци знали с ким наздрављају, док још има ко да ти обилази гроб и оставља литар ракије. За покој твоје несрећне и грешне душе. Кад више нико не остане да ти дође и за Задушнице остави дарове, престану те обилазити и алкохоличари. И они од тебе дигну руке, као што је друштво дигло руке од њих. Некада. Давно.
Србин сам. Од оних Срба који се Богу моле окренути истоку. Зову нас православни. Ваљда зато што смо рекли осталима да једино ми славимо Господа како треба.
Навикнут на брдо, сатјеран туђом вољом у равницу, љут и на себе и на оне које сам у старом крају оставио, а са којима сам одрастао; тражио сам парче земље да ми буде привремено боравиште до гроба. Нисам имао ни жеље ни воље за животом. Тако је то ваљда код свих оних који су у једном моменту имали велике животне ломове.
Док сам гледао и обилазио оранице и закрчене багремике на којима је требало да смјестим свој дом, имао сам само један захтјев: да земља коју ћу пазарити од остатака некадашњег малог богатства буде на брду. Када се ујутро пробудим, и срчем прву јутарњу кафу пресјечену хладном мученицом, не желим да гледам у непрегледне редове тек узоране земље. Гушило би ме то. Ми брђани волимо да видимо крај своје њиве. Да је заокружимо погледом као своју дјевојку на игранци. Да мрачан поглед испод обрва јасно дā до знања да је земља наша. Као да се та иста земља може подићи на леђа и однијети. Рат из ког сам недавно изашао показао је да земља остаје. И не миче се. Мрачили ми погледом око ње или не. Остаје. А ми нестајемо.
Кад су ме ујесен, поред свих силних имања и туђих кућа које сам загледао, одвели до ове парцеле, одмах сам знао да ће бити моја. Била је сама и јадна. Запуштена. Са свих страна огрезла у чемер и коров. Показали су ми је тек успут, уз подсмијех. Уз ријечи: „Ево, и ово се продаје!” Као израубовану мазгу, која је на леђима пренијела терета за два живота. Био је већ полумрак. Магла се скупљала на крајевима шуме. Било је и сабласно и прелијепо у исти мах.
Пружих руку посреднику. Извадих папирну превару усавршену у двадесетом вијеку. Дадох му новац на име капаре.
Због мрака који је падао, неискрченог шибља и магле, не видјех куда се пружао поглед са моје земље. Не видјех гробље.
Прве двије године након рата (они мудрији од нас га називају трагичним сукобом у региону, јер су они те и такве сукобе одавно завршили), проведох потуцајући се по туђим кућама. Бавио сам се свим и свачим, осим оним за шта сам се школовао и од чега сам хљеб јео до почетка рата. Нисам моралиста. Престао сам да се бавим новинарством кад је запуцало искључиво из страха. Мислио сам да једним метком и пушком коју сам задужио могу убити само једног човјека. То ми је било прихватљиво са аспекта савјести. Ако ја не убијем њега – он ће мене. Чувена ратна логика. С друге стране, рачунао сам, а мислим да ми је рачун био добар, једним новинарским текстом, написаним у тренуцима бијеса, нехотице – ако је то икакво оправдање за савјест – могу убити најмање хиљаду људи. Хиљаду људи, што својих, што њихових.
Када је пуцањ из пиштоља окрварио бијелу свадбарску кошуљу старог свата на Башчаршији, са сваком капи крви из тијела несрећног човјека, чији сандук прекрише заставом коју је као барјак носио на свадби, пресуши, кап по кап, мастило из мог пера.
И прије те несрећне свадбе, видио сам сав бесмисао писања, али сам га због свог личног комодитета прикривао од себе. Знао сам да моје колеге и ја одврћемо чесму у тај ибрик крви. Потпаљујемо старе неугашене ватре. Дувамо у искрице не бисмо ли је поново разгорјели. Можда би се све десило и без нас као саучесника, а можда смо ми, као савјест друштва, могли бити онај шмрк којим се утишава пожар. Не знам одговор на то и вјероватно га никад нећу сазнати. Наравно, олако држећи да нисам крив, неозбиљно схватајући своју улогу у друштву, лакше ми је било да навлачим мрену преко очију. Мреном сам плаћао свој нарасли его. Мреном сам, да не назебу, покривао госпође из чијих кревета нисам избивао у данима кад су задригли и незаинтересовани мужеви били на службеним путевима са љубавницама, бранећи социјалистички морал. Мреном сам плаћао и све оне туре вињака и влахова које су окретали обожаваоци мог лика и дјела, схватајући тек сад да случајни познаници вјероватно нису прочитали више од бомбастичног наслова у омладинским новинама за које сам писао и које су биле популарне тих дана. У неком другом свијету то би била правична размјена; они су новинару полуалкосу плаћали туре. Заузврат, новинар би им поклањао своје друштво, па би тако забалављени одлазили у ноћ са осјећајем да су и једни и други направили добру трампу.
Било ми је лијепо. Када су у Сарајево пристизале прве избјеглице из Хрватске, окретао сам главу; мислио сам проћи ће; вратиће се они својим кућама, а ја ћу колико већ овог љета усолити гузицу у мору око Заострога. Сунчао сам своју кожу по шареним баштама кибицијући бруцошкиње; уваљивао се у дискотеке; довикивао се са жестоким момцима; избјегавао сваку помисао на женидбу и дјецу, подсмјевајући се том највишем степену малограђанштине.
Имао сам и њу. Имао сам је годинама. А годинама је и она имала мене. Фино, пристојно, одгојено дијете из беговске породице.
Елем, када се запуцало, и када су већ разни зидари, молери и шверцери воћа и предратни дилери девиза почели да савјетују политичаре, а помало и да се баве новинарством, сјетили су се и мене однекуд. Кад су ме позвали у команду да ми предложе ангажман и да ме извуку из рова – послао сам их у пичку материну. Вратио сам се икару, брљи смандрљаној од медицинског алкохола, пацовима који су извиривали и претрчавали изнад наших глава; вратио сам се онима са друге стране рова са којима смо се дописивали мецима и довикивали; збијали шале истим језиком у паузама између међусобног убијања. Вратио сам се и својим саборцима.
Након рата, зидари, молери, шверцери воћа и предратни дилери девиза већ су били политички естаблишмент. Неко је морао радити њихов посао, па сам се ухватио мистрије и лопате – за шверц никад нисам имао дара. И та мистрија и лопата биле су ми лакше од пера.
Критички осврт Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Одломак Огњен АВЛИЈАШ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20