Вукосав Делибашић: РОБИЊЕ – ИЗМЕЂУ ПРЕДАЊА И ИСТОРИЈЕ

15. октобар 202515. октобар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Роман „Робиње” Вукосава Делибашића је од оних прозних подухвата у којима се историјска грађа не користи као позадина, него као живи организам, дословно попут меса. Као унутрашњи простор у којем настају и нестају судбине. Ослањајући се на лик Смаил-аге Ченгића, али кроз поглед његове мајке, „ђурђијанке” Амине, писац успева да преобликује један слој српске књижевности у интимну, готово архетипску причу о жени, мајци и робињи.

Измештајући временску перспективу у XIX век и осветљавајући пределе Османског царства, од Грузије до Црне Горе и Херцеговине, Делибашић обликује сложену слику света у којем је ропство подједнако и физичко и духовно. Његове јунакиње, Амина и њена слушкиња Ирма, представљају два вида исте несреће. Прву као жену која је научила да пристајање назива достојанством, а другу као жртву која добровољно пристаје на покорност у име љубави.

У њиховим дијалозима, као у исповести, одзвања Његошева мисао да је „свијет тиран тиранину”, јер Делибашић показује да је свако биће, без обзира на пол и положај, заробљено унутар сопствене судбине. Харем, дом, поље боја – све су то само лица истог ропства. Али у тој тами, писац налази и трагове светлости као што су мајчинска љубав, тихи унутрашњи преображај, нада верујућег у спасење, које постају тачке отпора, искре које човека чине већим од целокупне људске историје.

Структура романа, прожета архаизмима и орнаменталним описима, даје тексту јединствени укус и звук једног заборављеног света. Делибашић не ствара музејску реконструкцију прошлости, него драму духа у којој се огледа и савремени човек са свим његовим илузијама, страховима и унутрашњим борбама. Управо зато „Робиње” стоје у златном пресеку између историје и легенде, између стварности и мита. Без икакве сумње као сведочанство о времену, али и као одраз који нас, без украса и утехе, враћа на питања слободе.

Да бисмо вам пружили увид у снагу и дубину Делибашићевог приповедања, доносимо одломак из романа, који на посебан начин осветљава унутрашњи свет ликова и атмосферу времена о којем је реч, додатно потврђујући његову вештину да оживи историју кроз интимне људске судбине.

Читат*е одломак из романа Вукосава Делибашића*

Сенке слободе: Амина и Ирма у харему Смаил-аге (одломак)

Зашао је већ десети дан септембра. Дивно јутро измамило дјецу у авлију. Жене мотре на њих. Нана Амина задовољна игра се са малим унучићима. Старији су одавно момци. Брине је најстарији Рустем, који бекрија. Јаше добра хата и некуд скита. Зна она да се раја жали на њега. Зна и да је користио прилику, док је Исмаил био одсутан, да затвара људе у хапсану. Јежила се и зачепљала уши да не чује језиве крике који су, неријетко, до ње отуда допирали, па је по том питању осјетила велико олакшање кад је својим ушима чула да му је Смаил рекао: – Рустеме, чини ми се ти би, колико си паметан, сву рају побио. Не може тако. Да није било раје не бих ти ја могао све ово доранити и не би ти са двадесет година изигравао бега да те раја љебом не рани, а ти, бекријо, нити си за рада нити за мегдана. Губи ми се с очи. – Жесток је Смаил кад се наљути, чини ми се и на сина би сабљу потегао. Ма добро је. синови су сад зајачили и не смије их пуштити да раде што им наум падне, он је глава од оџака. Дедо је исти он. Зато га највише и волим од свих унука. – Опсједнута размишљањем о унуцима Амина није одмах ни примијетила Ирму која јој је долазила:

– Шта си се то занијела, кадо?

– Валај ништа нарочито. Онако нешто мислима по животу пребирам и задовољство ми је ову ђецу гледати, па и нијесам више сама, имам оволику лијепу породицу. Чудим се како ове године пролећеше, а све што сам старија ђетињство ми некако ближе, па ми се чини као да сам јуче са својим вршњакињама трчала зеленим ливадама и цвијеће брала. И сада тамо у моме роду мојим мислима играју се млади јагањаца. Око мене лете шарени лептири, зује пчеле и хучи пјенушава ријека.

– Благо теби. Кадуна, ти се имаш нечега лијепог сјетити, а у мојим мислима све је одавно умрло, па сам постала равнодушна према свему и баш ми је одавно постало свеједно шта се догађа око мене. Стигле ме године. Седамдесетдевета. Једини спас ми је што сам тебе нашла. Хвала Богу, твој живот се испунио, а ја, моја кадо, да тебе нијесам срела и у теби нашла разуми-јевање, одавно бих полуђела. Све моје задовољство и уживање се своди на испијање кахва с тобом. Разговор с тобом врати ми мало живота. Све слабије и на разбоју могу ткати. Видиш, од сталног сјеђења леђа су ми се искривила.

– Памћење прошлости је саставни дио живота. Не може се оно истиснути из свијести, па ма какво било. Што је ружније још дубљу бразду заоре у мозгу, а што више покушавамо да га затрпамо оно све брже и јаче клија. Но кад помену кахву, ајде скувај по једну.

Из харема је допирао гласан жамор и смијех жена, које су причале и мало гласније се смијале уз јутарњу кафу. И сеизи су гласни док ужурбано раде око тимарења коња. Хамид, главни кувар, који надгледа све што се ради у објекту за спремање хране, чуди се што се ага јутрос не појављује, кад у један мах све те звукове надјача његов оштри и продорни глас:

– Хамиде!

Покорни слуга који је вазда ионако био на опрезу, спреман да дотрчи и поклони се пред агом, уздрхта од страха: – Јутрос му изгледа нијесу све овце на броју, биће белаја – мислио је, док је задихан трчао у горње одаје агине куле. Чим га тако зове знао је да се не мора јављати испред врата, пред којима обриса рукавом знојаво чело и једва дохвати кваку на тешким вратима, отварајући их полако да не зашкрипе или не лупе јаче, јер то зна агу, ако је нерасположен, жестоко разбијеснити. Онако подугачак, посави се да прође кроз ниска врата, гледајући пред собом и не исправљајући се, бос преко повелике округле просторије, застрте украшеним тепихом. Прије него му приђе, ага ће:

– Ђе си ти јутрос, Хамиде?

– Господару, мислио сам да још спаваш. Само реци шта треба.

– Донеси ми кахву и мало локума, да очистим уста.

– Одмах ћу, честити аго!

– Само ми прије напуни и припали чибук!

Хамид пoлако дуваном пуни, украшену неким драгунлијама, лулу на чибуку од метра и по дугачком, који је на крају до уста са златним уресом. Ага на дивану подвио ноге и прекрстио их под собом. Не прича ништа, само лијевом руком глади браду, а десном прстима пролази кроз густи риђи и помало просиједи, перчин. Хамид кад напуни чибук, узе кремен камен и огњило. Искреса варницу, која припали трут, па га са стрепњом да гдје не падне варница, стави на дуван, јер зна ако шта погрешно уради, иако ага према њему није зао, да понекад зна планути и пресјећи га, као стријелом, оним оштрим погледом из зелених очију, које су изгледале ситне све док се не расрди, а онда би се испод густих обрва и трепавица показале беоњаче, па је онако разрогачен изгледао застрашујуће за равнопра-вног саговорника, а камоли за једног убогог и покорног слугу, који је добро знао да ово није никакав живот, али знао је и да нема другог избора у овако суровом свијету, гдје је свачија глава сабљи изложена – па вала и овога мога господара – мислио је.

Ага дубоко повуче, па кроз нос врати два млаза бијелог дима, који Хамиду не засметаше, пошто и он неријетко напуни своју лулу од тога најбољег херцеговачког дувана, који однекле из запaдне Херцеговине послуга, или разни трговци, набављају његовом господару.

– Иди сад, Хамиде, донеси ми то што сам рекао.

– Идем честити, ага! Сад ће одмах све бити ту.

– Јеси ли опрао руке?

– Јесам честити ага!

Ага, одмахну руком:

– Иди!

Хамид се дубоко поклони и натрашке оде према вратима. Када је био на излазу, ага довикну:

– Донеси два филџана!

– Донијећу, честити ага! – одговори Хамид мислећи – Што ће му два филџана, а сам је у соби? Можда ће мајку позвати на кахву. Зна он кад год има вишка времена с њом продиванити. Можда није ни то. Да је тако мислио рекао би ми, кад већ идем ван, да кажем Киралу да је позове.

Плашио се аге, али плашио се и његове смрти. – Нека га чува наш премилостиви Пророк. Не дао бог да њему што буде, и моја безвриједна глава за коју нико не зна осим мене, отишла би једнако са његовом. Само ако је по Пророковој, његова би прије отишла у џехенем него моја. Ја никоме нијесам никакава зла нанио, ни мрава нијесам згазио, па ако је по Алаховој у џенету ће моја душа наћи смирај. Њему људске главе ама баш ништа не значе. Једнако му је заклати инсана и ајвана. Варам се, није једнако него милије инсана. Више се радује кад види да несретног роба каурског даве, него што се радовао кад су оне овнове за Курбан клали. Но, иако је јунак да му равна није у цијелом султановом аскеру и њега је страх од свемоћног Пророка, те се понекад мало умилостиви, па кад су свети дани, уз каурске кнезове позове и сиротињу, на печену овнујину. Ма није то што их воли него да му буду послушнији, а зна он да је и свемогући Пророк Мухамед прво најео гладне, па хоће и њему да се умилостиви, како би му опростио гријехове које чини сиротој раји.

Кафа је већ била готова. У помоћној згради, крај огњишта, стално је стајао онај специјално украшени, унутар добро калајисани, породични ђугум готове кафе који се никада није хладио, а слуге су имале свој у засебном дијелу те просторије. Послужитељ Хамид је брзо на посребрени послужавник посложио све што ага тражи и пожурио у његову одају. Кад је стигао, насуо је филџан кафе, уз локум је поставио на други, мањи, и поклонивши се ставио га пред агом.

– Сједи, Хамиде, и сипај себи кахфу!

Слуга се збуни. У моменту не знаде шта да каже. Као муња му је кроз главу синула мисао – Шта да му кажем. Одбити не смијем, а ко зна што ме силни ајан зове да сједнем у ову његову одају. Никад прије није тражио да слуга с њим пије кафу.

– Нијесам ја достојан, честити ага, с тобом пити кахву, а још мање умијем с тобом диванити.

– Умијеш! Хавијазан си ти, Хамиде, но свак има своју алавију. Можда да си неђе друго рођен био би ајан као и ја, али твоја судбина је да будеш мој покорни слуга, но реци ми фали ли ти што код мене?

– Честити ефндијо, у здравље твоје, међер живим ка бубрег у лоју.

– Видим да си зачуђен што ти јутрос нудим да пијеш кахву са мном.

– Јесам, честити, аго!

– Хамиде, ти си мој вјерни слуга и најбољи ашчија. У тебе имам највише повјерења да ми нећеш наудити.

– Не дао Бог, честити аго. Прије би своју главу изгубио но теби наудио. Без тебе ни мени не би било живота, а и немам ја ту моћ господару мој. Нада мном стојиш само ти и Алах свемогући.

– Мудар си ти и добро знаш да би ми и овим једним филџаном кахве могао лакше узети живот, него најбољи каурин оштром сабљом. Зато те сматрам својим највјернијим слугом. Из твојих руку се храним и од тебе тражим да си вазда господски обучен и уређен, а бићеш добро награђен за свој рад.

– Не дао Бог. Милост великом пророку Мухамеду. O чему јутрос причаш, господару. Тишти ли те нешто, честити аго те о томе јутрос са мном, убогим, теби покорним измећаром, овако диваниш.

– Хамиде, не воли нико добра чоека, богата још мање, а јунака најмање, па мени не пријети само опасност и не бојим се од оних за које знам да су ми непријатељи, од њих сам на опрезу и вазда спреман да им узвратим ударац, но ме страх од ових што сам њима окружен и што ми се праве пријатељи. Хамиде, и рођени брат, а да не причам за остале бегове херцего-вачке, радо би запосјели ове моје куле, појахали моје коње и припасали моју сабљу, опљачкали стада, прега-зили моје оранице и овцама забијељели моје ливаде, али, Хамиде, један је Алах на небу, а један је овакав ага на Херцеговину, ако бог да бићу брзо и везир ове наше земље.

– Честити ефендијо, зна премилостиви Алах ти си својим јунаштвом и вјером у узвишеног Пророка замиритао да једнога дана постанеш султан наше силне царевине, али као што рече да сам имао алавије, можда бих и ја био на некој већој дужности, зато и ја теби кажем, ти имаш велике заслуге само ако имадеш алавије да ти свемогући буде наклоњен.

– Хамиде, на тебе се нико не обазире, па се сви у диванхани опуште, добро пази шта ко од слуга и поганих каура, па и невјерних беговских синова о мени збори. Ноћас сам сањао да сам неђе сабљу затурио, а слуге ме окружиле, бих да устанем да је потражим, а не могу собом мрднути. Кад се ти однекуд појави, остали се разбјежаше. Не знам нађе ли ми ти сабљу, али знам да се не појави да би ме тај сан удавио, но се срећом у тај мах пробудих окупан у зноју.

– Знају снови, аго, да буду тешки, а некад чоек грдно намјести кушин и тврдо заспи па му утрне врат и глава као да није његова, те почне кошмарне снове снити који немају значаја ни утицаја на његов живот.

– Сипај ми још једну кахву. Сипај и себи и узми локум. Бујрум! Заслади мало уста. Не бој се. Причам јутрос с тобом ка себи равним. Имам потребу да с неким отворено причам. Са неким ко је схватио да овај живот није вјечан и ко не тражи много од њега, као што си ти изгледа схватио, лакше га може предеверати и мирније се кроз њега провући.

– Честити аго, немој ме јутрос застиђиати, ђе ја, убоги најамник и слуга, могу бити раван са великим ефендијом као што си ти.

– Испричаћу ти нешто о чему, из ара, не причам ни са ким ко ми је раван, или је близу мени. Као дијете сам остао без оца са сиротом мајком, која се мучила да ме прехрани и подигне на ноге. Много сам ја, Хамиде, као мали предеверао док сам издурао, али сам од малих ногу био пун живота. Имао сам у себи мушки дамар, па све што имам стекао сам на сабљу: и име и имање, и углед и славу. Јунаштвом сам стигао од фукаре до ефендије. Рано сам схватио да је чоеку најтеже рашчистити сам са собом. Ако то успије онда му је лако с другима. Већ са пет година нијесам дозвољавао ни старијим од себе да ме ниподаштавају. Сирота мајка, сто пута се исплакала због мојих несташлука. Доста је јада убило. И дан-данас она стално стрепи за мој живот и вјеруј ми, Хамиде, жалије би ми због ње било погинути, него због себе. Однекуд је стигла, не зна ни она одкуд и удали су је за мог, одавно Аллахрахметли баба, Ибрахима.

– Џаба ми причаш, ефендија, кад ја, можда, ништа од тога не могу научити. Ако ти имаш каквог хаира од тога, честити ага, причај, мени не смета, радо ћу те слушати, али ја нијесам способан да узмем ствар у своје руке и преокренем нешто ни у своју, а камоли у твоју корист.

– Нико се научен није родио, а нико није толико туп да не може нешто научити, но ти Хамиде, никада ништа нијеси предузео да се издигнеш изнад обичног роба. Само те твоја част и твоје поштење спашава те си стекао моје велико повјерење, па те сматрам као члана моје породице. Знам ја, мој Хамиде, да ми се сви из страха, а не из поштовања до земље клањају. То само лудом чоеку може да годи. Црно је то поштовање и та љубав коју ти неко из страха пружа, тај ће ти лако живот узети као комарцу, чим га западне. Али ја сам ту ђе јесам, слуге морају бити ђе јесу, жене ђе им је мјесто, а раја покорна своме господару. Да би све то било тако за то се гине ако треба, мој Хамиде. Ја знам да ти мислиш како твој господар Исмаил безбрижно ужива у овоме животу.

– Живиш у изобиљу, ефендијо. Ништа ти не фали у оволиком богатству.

– Тачно! Нијесам гладан, ни жедан, ма нијеси ни ти код мене, али не бринеш као ја како ће се ово с крвљу стечено сачувати.

Ага застаде, па прошара погледом по одаји:

– Донеси ми ону сабљу, Хамиде!

Хамиду не би баш мило: – Шта ће му сад сабља? Сабља га божија убила – питао се док је устајао. Невољно је пружи аги. Овај је дохвати за балчак и нагло извуче из корица. Она бљесну сјајем, а он јој обухвати брид палцем и кажипрстом, лијеве руке, па превуче од дна до врха, цијелом дужином преко њене, скоро метар дуге, оштрице и подигну је увис. Хамиду заиграше очи, залупа срце, а ага држећи је високо изнад његове главе:

– Ово је, Хамиде, моје рало и моја мотика, моја коса и моја белеђија – док је говорио врати је у корице.

– Учини ми се, или се варам, да ти, Хамиде, нешто стрекну од ове сабље.

– Не стрекнух честити ефендија. Ја знам да ти држиш до своје ријечи, а малоприје си рекао да ми с тобом неће бити никакве зледи.

– Рекао сам, па што стрецаш, јадан био. Зато од тебе никад ништа не може бити више од вјерног слуге. И вјера, Хамиде, а камоли вјерност ограничава чоекову слободу. Обезбјеђујем ти да живиш у свијету слободних људи, коју си сам изабрао. Данас је неђеља. У петак, Хамиде, идем на пут. Ти идеш са мном.

– Куд идемо, ефендијо?

– Идем у Дробњаке да покупим хараче, па ти поново притврђујем, не дај никоме осим тебе да ми спрема храну. Нешто ме страх да ме ко са чиме не отрује, а убит ме не може нико. Кад се вратимо наградићу те добро.

– Оће ли тамо бити боја, ефендијо?

– Неће! Дробњачки кнежеви су ми гарантовали сигурност, али ти ово говорим за сваки случај. Главу јунаку може окинути само јунак, а јунака може отровати свака кукавица од које се не нада.

– Је ли ти све јасно? Твој задатак је само да бринеш о кухињи и да свако јело прије мене пробаш.

– Разумио сам, честити ефендијо.

– Иди сад и немој некоме причати о овоме што смо се договорили. Ако испоштујеш све како треба неће ти код аге ништа фалити. Ако што мало примијетим да не радиш као што сам ти рекао, своје главе се нећеш наносити. Слободан си!

Хамид брзо покупи филџане и ибрик, па се идући поново натрашке, пошто за собом затвори врата изгуби у мрачни ходник. Идући низ скале мислио је:

– Црна је ова моја слобода. У оваквој слободи је пригушена ужасна стварност скривеног ропства. Овако неодлучан и неспособан да било шта промијеним у животу везан сам синџирима страха и немам другог избора осим да будем одан и послушан слуга своме господару. Не будем ли тако радио свјестан сам да ће ми глава одлећети ка кокоту, под оном сабљом, која и онако стално виси нада мном. Ја имам своје мисли, али морам мислити агином главом. Мој приступ животу је ограничен. Оваква слобода не припада људима који знају и владају собом. Залуду знам и ја ко сам и шта сам. Знам да сам добар, али ово вријеме је тирјанско. Нико никоме не вјерује. На овом дуњалуку се свако свакога боји. Не зна се ко је вук, а ко јагње. Знам да ником туђа несрећа не доноси мир у души, ма колико био велики и моћан. До овога дана сам завидио своме господару. Мислио сам да је онако силан, са животом у изобиљу срећан, али данас сам схватио да је то само једна велика варка у којој и он сам живи. Но све ово што сам данас сазнао не вриједи ништа, кад ништа не могу промијенити ни код аге ни у себи, јер људи се тешко мијењају. Сви бјеже у црну погибију заваравања самих себе, скривајући се у лажи коју сами о себи смисле, па на крају убиједе и себе да је то непобитна истина. Знам да побјегну у окриље сопствене заблуде. Сад сам открио агине прохтјеве, бјесове и страхове. Носићу се с њима, као што се носим са својим тугама, сновима, својим несаницама и својом самоћом, иако сам окружен оволиким бројем инсана.

Пише Вукосав ДЕЛИБАШИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: **„ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!”**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

ЗЕМЉА КАО ИСПОВЕДНИК И СВЕДОК: О роману Виноград Мехмед-бега Огњена Авлијаша

18. јун 202518. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Роман Огњена Авлијаша Виноград Мехмед-бега није само приповедање о једној парцели обрадиве земље на простору послератне Босне – него је и мучни, болни одјек сећања, гриже савести и непрекидне потраге за истином. Ставимо ли приповедача у положај повратника са истргнутим кореном, који купује парче брда не би ли поново пронашао себе, Авлијаш пред нас износи дубоко личну исповест. На местима ћутања јављају се гласови покојника, сенке рата, изгубљена љубав – и један Бег: утвара, савест и водич кроз ову причу.

**Огњен Авлијаш – Виноград Мехмед-бега**; Ликовни уредник књиге Миљан Недељковић

Језик књиге није обичан – он крвари. У њему има и новинарске и ратничке грубости, и библијске тежине попут новог Јеванђеља. Тамо где савремена књижевност бежи у цинизам или у иронију, Авлијаш, иако савремени српски писац, одлучно иде у религиозност или у сукоб, корачајући ка истини какву је човек доживи, а не каквом је свет мери. Приповедање није линеарано, већ представља унутрашње ослушкивање – оним Селимовићевим: „писањем као молитвом”, али у тону балканске земље, у којој и гроб и чокот имају исту тежину.

Описи самоспознаје бившег новинара су потресни. Нарочито кад након рата уочи своју „убилачку реч”, и напушта перо због лопате. Али, ни земља му не да мира: она проговара, и у њој затиче трагове давно ишчезле културе, заоставштине, духа Мехмед-бега, који није само оријентални остатак – него његов поетски двојник, можда чак, а што је врло вероватно, и alter ego приповедача. Њихова размена личи на литургију духова – где један испашта, а други слуша да би можда (још) једном проговорио.

Ако је Селимовићев Дервиш био фигура судбине, Авлијашев Бег је последња сенка културе која можда више и не постоји – и управо зато захтева, али и вапи за сведочењем. На крају, остаје питање: да ли је приповедач „одабран” да чува гроб, или да из њега ископа истину?

Виноград Мехмед-бега је антипод тржишне прозе: не нуди решења, не „пада лако”, али зато остаје, као шапат духова у тишини једног растргнутог места и времена. И као рана која се не затвара, али остаје занавек ту да нас подсећа да смо живи.

Као такав, овај роман негује дубоку симболичку и духовну димензију, у којој земља постаје више од пуке сценографије – она је жива метафора, исповедник и сведок бола, сећања и сопства. Управо у тој васељени, где земљу као вечити сведок прожима симболика судбине, од трајања жилавог корена лозе до тихог спокоја покојника, најбоље се осликава отварање романа који као да израња из самог прапочетка постојања.

У наставку доносимо управо такав одломак из књиге Виноград Мехмед-бега, у којем реч „земља” добија библијску тежину и постаје платно за исписивање судбине једног народа.

МАТИ ЗЕМИА

А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Пост. 1,2

Нема земље до Босне. И нема Босне до земље. Мало парче, откинуто од раја, које ђаво редовно залијева крвљу. И баш је не штеди. Ни крв, ни Босну. Ни она му не остаје дужна. Даје му његове омиљене плодове. Нема ћошка ове несрећнице који не памти клања, убиства, силовања, издају. Боже ме прости, овдје су и гријеси толико узнапредовали да су мање или више смртни.

У једном раздобљу тих ниски гријеха, животна бујица ме довела до мјеста гдје сам сад. Периоди у Босни имају исто име већ вијековима: ратови.

О завичају ми се не прича. И не пише. Можда ми се која ријеч о томе откине од срца. Можда у некој другој причи.

Ни о имену ми се не говори. Име кô име, тек пусти збир гласова на које се окрећеш. И ознака на гробу кад скончаш. Тек да би локални пијанци знали с ким наздрављају, док још има ко да ти обилази гроб и оставља литар ракије. За покој твоје несрећне и грешне душе. Кад више нико не остане да ти дође и за Задушнице остави дарове, престану те обилазити и алкохоличари. И они од тебе дигну руке, као што је друштво дигло руке од њих. Некада. Давно.

Србин сам. Од оних Срба који се Богу моле окренути истоку. Зову нас православни. Ваљда зато што смо рекли осталима да једино ми славимо Господа како треба.

Навикнут на брдо, сатјеран туђом вољом у равницу, љут и на себе и на оне које сам у старом крају оставио, а са којима сам одрастао; тражио сам парче земље да ми буде привремено боравиште до гроба. Нисам имао ни жеље ни воље за животом. Тако је то ваљда код свих оних који су у једном моменту имали велике животне ломове.

Док сам гледао и обилазио оранице и закрчене багремике на којима је требало да смјестим свој дом, имао сам само један захтјев: да земља коју ћу пазарити од остатака некадашњег малог богатства буде на брду. Када се ујутро пробудим, и срчем прву јутарњу кафу пресјечену хладном мученицом, не желим да гледам у непрегледне редове тек узоране земље. Гушило би ме то. Ми брђани волимо да видимо крај своје њиве. Да је заокружимо погледом као своју дјевојку на игранци. Да мрачан поглед испод обрва јасно дā до знања да је земља наша. Као да се та иста земља може подићи на леђа и однијети. Рат из ког сам недавно изашао показао је да земља остаје. И не миче се. Мрачили ми погледом око ње или не. Остаје. А ми нестајемо.

Кад су ме ујесен, поред свих силних имања и туђих кућа које сам загледао, одвели до ове парцеле, одмах сам знао да ће бити моја. Била је сама и јадна. Запуштена. Са свих страна огрезла у чемер и коров. Показали су ми је тек успут, уз подсмијех. Уз ријечи: „Ево, и ово се продаје!” Као израубовану мазгу, која је на леђима пренијела терета за два живота. Био је већ полумрак. Магла се скупљала на крајевима шуме. Било је и сабласно и прелијепо у исти мах.

Пружих руку посреднику. Извадих папирну превару усавршену у двадесетом вијеку. Дадох му новац на име капаре.

Због мрака који је падао, неискрченог шибља и магле, не видјех куда се пружао поглед са моје земље. Не видјех гробље.

Прве двије године након рата (они мудрији од нас га називају трагичним сукобом у региону, јер су они те и такве сукобе одавно завршили), проведох потуцајући се по туђим кућама. Бавио сам се свим и свачим, осим оним за шта сам се школовао и од чега сам хљеб јео до почетка рата. Нисам моралиста. Престао сам да се бавим новинарством кад је запуцало искључиво из страха. Мислио сам да једним метком и пушком коју сам задужио могу убити само једног човјека. То ми је било прихватљиво са аспекта савјести. Ако ја не убијем њега – он ће мене. Чувена ратна логика. С друге стране, рачунао сам, а мислим да ми је рачун био добар, једним новинарским текстом, написаним у тренуцима бијеса, нехотице – ако је то икакво оправдање за савјест – могу убити најмање хиљаду људи. Хиљаду људи, што својих, што њихових.

Када је пуцањ из пиштоља окрварио бијелу свадбарску кошуљу старог свата на Башчаршији, са сваком капи крви из тијела несрећног човјека, чији сандук прекрише заставом коју је као барјак носио на свадби, пресуши, кап по кап, мастило из мог пера.

И прије те несрећне свадбе, видио сам сав бесмисао писања, али сам га због свог личног комодитета прикривао од себе. Знао сам да моје колеге и ја одврћемо чесму у тај ибрик крви. Потпаљујемо старе неугашене ватре. Дувамо у искрице не бисмо ли је поново разгорјели. Можда би се све десило и без нас као саучесника, а можда смо ми, као савјест друштва, могли бити онај шмрк којим се утишава пожар. Не знам одговор на то и вјероватно га никад нећу сазнати. Наравно, олако држећи да нисам крив, неозбиљно схватајући своју улогу у друштву, лакше ми је било да навлачим мрену преко очију. Мреном сам плаћао свој нарасли его. Мреном сам, да не назебу, покривао госпође из чијих кревета нисам избивао у данима кад су задригли и незаинтересовани мужеви били на службеним путевима са љубавницама, бранећи социјалистички морал. Мреном сам плаћао и све оне туре вињака и влахова које су окретали обожаваоци мог лика и дјела, схватајући тек сад да случајни познаници вјероватно нису прочитали више од бомбастичног наслова у омладинским новинама за које сам писао и које су биле популарне тих дана. У неком другом свијету то би била правична размјена; они су новинару полуалкосу плаћали туре. Заузврат, новинар би им поклањао своје друштво, па би тако забалављени одлазили у ноћ са осјећајем да су и једни и други направили добру трампу.

Било ми је лијепо. Када су у Сарајево пристизале прве избјеглице из Хрватске, окретао сам главу; мислио сам проћи ће; вратиће се они својим кућама, а ја ћу колико већ овог љета усолити гузицу у мору око Заострога. Сунчао сам своју кожу по шареним баштама кибицијући бруцошкиње; уваљивао се у дискотеке; довикивао се са жестоким момцима; избјегавао сваку помисао на женидбу и дјецу, подсмјевајући се том највишем степену малограђанштине.

Имао сам и њу. Имао сам је годинама. А годинама је и она имала мене. Фино, пристојно, одгојено дијете из беговске породице.

Елем, када се запуцало, и када су већ разни зидари, молери и шверцери воћа и предратни дилери девиза почели да савјетују политичаре, а помало и да се баве новинарством, сјетили су се и мене однекуд. Кад су ме позвали у команду да ми предложе ангажман и да ме извуку из рова – послао сам их у пичку материну. Вратио сам се икару, брљи смандрљаној од медицинског алкохола, пацовима који су извиривали и претрчавали изнад наших глава; вратио сам се онима са друге стране рова са којима смо се дописивали мецима и довикивали; збијали шале истим језиком у паузама између међусобног убијања. Вратио сам се и својим саборцима.

Након рата, зидари, молери, шверцери воћа и предратни дилери девиза већ су били политички естаблишмент. Неко је морао радити њихов посао, па сам се ухватио мистрије и лопате – за шверц никад нисам имао дара. И та мистрија и лопата биле су ми лакше од пера.

Одломак Огњен АВЛИЈАШ