Утихнуо је један клавир. И то какав клавир – од оних модела које је тешко и замислити. Отишао је у вечност пијаниста који је музику свирао као што се изговара молитва – тихо и дубоко искрено. Композитор Матија Дедић изненада је преминуо 8. јуна у Загребу у 53. години.
За нешто више од пола века живота остварио је нимало лак задатак да остави заиста дубок траг у музици. Али сада се чини да је највећи траг можда управо у тишини после – у ономе што остаје када звука више нема. У празнини између тонова, у уздаху који следи након последњег акорда, у души слушалаца које је својим мајсторством дотакао.
Матија Дедић био је један од оних музичара који нису свирали ради публике, већ ради истине. Свирао је као да тражи нешто изгубљено, нешто што се не може изговорити, али се може наслутити кроз боју тона, кроз вибрацију клавира, кроз паузу која боли више од звука.
Та музика је долазила као утеха, као позив на унутрашње слушање, као светлост. Иако је рођен у породици музичара, као син великана Арсена Дедића и Габи Новак, Матија је свој пут утискивао пажљиво, поносно и самосвојно. Изградио је звук који се памти, који остаје.
Оставио је за собом албуме, концерте, сарадње, светске сцене, фестивале, награде. Али сада, у тренутку кад га више нема међу нама, док путује вечности, влада само његова тишина, минутима ћутања после изненадне вести. Та и страшна и благословена тишина у којој се јављају сећања: један акорд тренутака, једна прашњава плоча Кита Џерета, једна молитва, и од свиле и суза.
Његово музичко стваралаштво било је прожето дубоким емоцијама, ерудицијом и поштењем. Комбинујући свирање класичне музике, џез и импровизацију, Матија је успео да створи препознатљив звук који није имитирао – већ сведочио. Упамтићемо га по интерпретацијама које нису биле пука извођења, већ уметничке исповести. Његови албуми, посебно „Матија свира Арсена“, представљају не само омаж оцу, већ и храбру уметничку самоспознају.
У времену површности, он је био дубина. У времену буке, био је тишина. У времену брзине, он је био предах – и то онај нужни, који нас враћа себи. Смиреност његове сценске појаве, одмереност у комуникацији са публиком и концентрација у извођењу сведочили су о врхунском уметнику који је знао да је тишина саставни део музике. Као да је сваку ноту постављао са свешћу да је последња.
Ово је тишина коју ће осетити сви који су га икада слушали.
Хвала, Матија, за све што си оставио иза себе. И за оно што ће тек стизати – из сећања, са записа, и из дубине душе: „Свака права музика је опроштај.“
20
20