Utihnuo je jedan klavir. I to kakav klavir – od onih modela koje je teško i zamisliti. Otišao je u večnost pijanista koji je muziku svirao kao što se izgovara molitva – tiho i duboko iskreno. Kompozitor Matija Dedić iznanada je preminuo 8. juna u Zagrebu u 53. godini.
Za nešto više od pola veka života ostvario je nimalo lak zadatak da ostavi zaista dubok trag u muzici. Ali sada se čini da je najveći trag možda upravo u tišini posle – u onome što ostaje kada zvuka više nema. U praznini između tonova, u uzdahu koji sledi nakon poslednjeg akorda, u duši slušalaca koje je svojim majstorstvom dotakao.
Matija Dedić bio je jedan od onih muzičara koji nisu svirali radi publike, već radi istine. Svirao je kao da traži nešto izgubljeno, nešto što se ne može izgovoriti, ali se može naslutiti kroz boju tona, kroz vibraciju klavira, kroz pauzu koja boli više od zvuka.
Ta muzika je dolazila kao uteha, kao poziv na unutrašnje slušanje, kao svetlost. Iako je rođen u porodici muzičara, kao sin velikana Arsena Dedića i Gabi Novak, Matija je svoj put utiskivao pažljivo, ponosno i samosvojno. Izgradio je zvuk koji se pamti, koji ostaje.
Ostavio je za sobom albume, koncerte, saradnje, svetske scene, festivale, nagrade. Ali sada, u trenutku kad ga više nema među nama, dok putuje večnosti, vlada samo njegova tišina, minutima ćutanja posle iznenadne vesti. Ta i strašna i blagoslovena tišina u kojoj se javljaju sećanja: jedan akord trenutaka, jedna prašnjava ploča Kita Džereta, jedna molitva, i od svile i suza.
Njegovo muzičko stvaralaštvo bilo je prožeto dubokim emocijama, erudicijom i poštenjem. Kombinujući sviranje klasične muzike, džez i improvizaciju, Matija je uspeo da stvori prepoznatljiv zvuk koji nije imitirao – već svedočio. Upamtićemo ga po interpretacijama koje nisu bile puka izvođenja, već umetničke ispovesti. Njegovi albumi, posebno „Matija svira Arsena“, predstavljaju ne samo omaž ocu, već i hrabru umetničku samospoznaju.
U vremenu površnosti, on je bio dubina. U vremenu buke, bio je tišina. U vremenu brzine, on je bio predah – i to onaj nužni, koji nas vraća sebi. Smirenost njegove scenske pojave, odmerenost u komunikaciji sa publikom i koncentracija u izvođenju svedočili su o vrhunskom umetniku koji je znao da je tišina sastavni deo muzike. Kao da je svaku notu postavljao sa svešću da je poslednja.
Ovo je tišina koju će osetiti svi koji su ga ikada slušali.
Hvala, Matija, za sve što si ostavio iza sebe. I za ono što će tek stizati – iz sećanja, sa zapisa, i iz dubine duše: „Svaka prava muzika je oproštaj.“
20
20