Ознака: Сећање

27. октобар 2025.27. октобар 2025. гледишта.срб

Ђорђе Матић: ШОТРА, ВИШЕ ОД ФИЛМА

Здравко Шотра дао нам је серију „Више од игре”, у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље.

**Здравко Шотра (1933-2025)** – фото: *Antonio Ahel/ATAImages/PIXSELL*

Недавно је преминуо Здравко Шотра, редатељ, или режисер, дражом ријечју, филмски и телевизијски. Живио је дуг, остварен и – преслабо речено – занимљив живот. Уз ове дане након вијести о Шотрином одласку у 93. години, осјећам и сјећам се, сјетим се свако мало и као гледатељ, од најранијег дјетињства, и послије као човјек овога позива, па закључујем нешто сасвим одређено. У многочему, то лично преклапа се и с искуством многих, с масама, с читавом културом заправо, и кроз више генерација.

Без много труда и призивања, јавља ми се колико ми је и колико нам је Шотра оставио. У распону од оних највеселијих, естрадних и лудичких, „лаких” садржаја који су наше животе чинили опуштенијим, забавнијим и лепршавијим, до тема и мотива филмских који су, чак понекад независно од квалитета радова, ишли до дубоких и спознајних разина, до разумијевања неких од најтежих и суштинских питања.

Оставио нам је давно „Образ уз образ” – први југославенски телевизијски „шоу” с водитељским паром истинских звијезда, Гагом и Миленом – давши ионако богатом и иновативном медијском и поп-културном животу наше земље прилику да има своје Дика Ван Дајка и Мери Тајлер Мур, Лусил Бол и Десија Арназа, Ал Бана и Ромину Пауер. Да их има на понос и дивљење.

РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЈЕДИНИО СВЕТОВЕ

Дао нам је „Више од игре”, серију у којој је, једнако као Фелини и Капра раније, као Вендерс и Џармуш послије, показао да је довољна једна варошица, тридесетих, да покаже читав један микрокозмос односа, карактера, психологија, ликова и идеја, свијет удаљен временом, читавом епохом, а силно близак и присан. Серију без које тешко да би било и „Велог миста” касније.

Али, важније, серију из друге половице седамдесетих у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље и сурадници окупатора.

Идемо даље (1982)

Дао нам је и филм „Идемо даље” и серију „Учитељ”, о времену непосредно послије стравичног рата, 1945., и успио да се о том тешком добу говори најњежнијим тоном. Прича о младом учитељу партизану и предивној дјеци, има и једини виц без поанте испричан у нашем филму – „виц” који ингениозни Бата Стојковић прича дјеци да би их из жалости натјерао у смијех. Бата прича, и игра, таквим начином да дјеца, мали глумци, заиста прелазе из плача у радосно смијање, док су нама пред екранима у исти час текле сузе.

У тој је серији и сцена сусрета оца, повратника са страшнога мјеста, и његове мале кћери на празном перону жељезничке станице градића. Могуће да је то био и момент кад сам схватио које име ћу дати својој кћери, деценијама касније.

Дао нам је Шотра и „Игмански марш” – с једином сценом гдје ми се, у вријеме панка већ и припадајућег му презира према „свему”, учинило, у тренутку кад Радко Полич каже „Анчка, запојмо”, да та ствар с тада и даље прокламираним братством и јединством можда није само парола и привид.

ПОРЕКЛО, ИСКУШЕЊА И МОРАЛНА ДУБИНА ЈЕДНОГ АУТОРА

Многи од нас тада нису знали (и нису марили) да је режисер необичног презимена Србин. Оно што смо видјели, а како је старио увиђали све више, јест и да се ради о ведром човјеку, вицкастом и зајебанту нарочитог, херцеговачког типа. Што је то важно сад? Тај, у младости наочити човјек, с непрекидним титрајем ироничног осмијеха на уснама, аутор који никад није снимио нешто лишено хумора, свјетски човјек, који је осим што је био истински радник, „шљакер” филма, био бонвиван, чак помало и плејбој ожењен с Мис Југославије, свакако уживалац живота – рођен је у херцеговачком селу, у Козицама крај Стоца. Тридесет и осам чланова обитељи Шотра 1941. године убијено је и бачено у јаме.

Након много година, у времена кад мрачне силе већ полако подижу поново своје ружне главе, а ужасно дијељење почиње, Шотра је направио филм у којем је главни лик Брацо Гавран (игра га незаборавни Лаушевић, наравно) – усташки син и припадник екстремне емиграције. Шотра га је оцртао без карикатуралности, с дубоким разумијевањем и нијансирано.

Шотра је као дјечак спашен од покоља тако што су га пребацили на Косово. А занимљиво, његов најслабији филм је управо „Бој на Косову”. Иако рађен по сценарију великог Љубе Симовића и апсолутном „ол старс” глумачком подјелом, све је испало грбаво и на моменте скоро дилетантски. Правдало га се и правдао се прекратким роковима за снимање, малим буџетом и такозваном „укупном ситуацијом”. Нитко као да није хтио рећи да је проблем био другдје. Али овдашњи глупани и јовановићевски полуинтелектуалци који ових дана морају запрљати све тако што Шотру прозивају и мртвога, никада неће схватити пак зашто је рекао да би филм с овом темом снимио и данас.

ПОВРАТАК ВЕДРИНЕ

Кад је након тога свеопћи ужас почео и једном ипак завршио, Шотра, већ скоро седамдесетогодишњак снимио је почетком овога миленија најгледанији српски филм свих времена. Лако за то, међутим. Он је схватио, херцеговачки промућурно, и поучио културу нечему неуспоредиво важнијем.

Ако су Британци викторијанским и едвардијанским костимираним драмама завладали поново кинематографијом, а Французи спектаклима о католичко-хугенотским краљевима и краљицама – е па имамо и ми 19. вијек, ослобођену и нову рођену државу, и у њој Ниш, његове нове грађане и старе занатлије, моду по „мери Јевропе” и турско „одело”, џандаре и учитеље, „чорбаџије” и „кујунџије”, вреле јужне ноћи, страст, дерт, ора и чочеке, љубав чедну и путену – и Зоне Замфирско.

Шотра је изнурену земљу научио поново шта су животност, сензуалност, мерак, њежан хумор, али и то да властито културно наслијеђе не заостаје за онима познатијима и славнијима. Ако они имају Џејн Остин – и ми имамо Сремца.

Насловну композицију из филма Зона Замфирова отпевала Снежана Спасић (1969-2020)

ОБНОВИТЕЉ НАРОДНОГ ФИЛМА

Тако је и било и са скоро сваким сљедећим. „Ивкова слава” донијела је смијех од срца и „Несаницу”. Наизглед наивни „Рањени орао” и сцена гдје незаборавни, непрежаљени Маџгаљ као Сафет Омеровић пјева „Крадем ти се” Слободи Мићаловић, на једној предубокој разини учинила је више на измирењу браће од свих увредљиво неинтелигентних страних НВО-а.

А „Где цвета лимун жут”, филм о Албанској голготи и доласку војске и народа на Крф, дао је… Ех. Дао је Гагу Николића, тридесет пуних година након радости и безбрижности „Образа уз образ”, а након још једне катаклизме. Унук редова Радоње Николића из Великог рата, на прамцу брода говори Бојићеву „Плаву гробницу”. Кад тихо и промукло интонира:

„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.”

…и кад му глас препукне, а лице му је Шотра бескрајно деликатно покрио кадром морске пучине и једним вијенцем на површини – ми смо плакали, не знајући једни за друге, на свим цртама глобуса и у нашим земљама. И ако дотад нисмо, тад смо знали коме и чему припадамо, одакле год били.

На томе ти, Шоле, хвала. Уза све друго.

Вјечна памјат.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **СРПСКИ ЕМАНЦИПАТОР И ПРОСВЈЕТИТЕЉ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

4. октобар 2025.4. октобар 2025. гледишта.срб

Милан Дулин Бован: „Балабанска Буо, Христос Васкрсе!”

Дође једном Илија из Тушимље и донесе једну икону која личи на Пресвету Богородицу. Исприча ми да је била нека жена обољела од рака, покушавала ваљда себи спаса наћи, па у тој болести и борби почела учити иконопис.

Код Илије у Тушимљу долазила је редовно. Он, онакав какав је био – разиграно безазлено дијете у монашкој раси – свакоме је пружао руке, па и њој, која је спаса тражила, таквима поготово.

У Тушимљу је долазило врло мало људи, толико да је оно мало што је долазило у шали називало „Манастир Богу иза ногу”. Неки су чак и карикатуру направили.

Волим тај црквени хумор; нешто здравије, а смјешније нисам ни чуо ни видио. А и Илија је у њему био велемајстор!

Елем, она жена се на крају престави Господу, а Илија, ко Илија, то прослави радошћу Васкрсења.

– Брате, икона није канонска, нити је жена била школован иконописац, али икона ради! Знаш колико пута кад ми нешто запне, ја само наиђем испред ње, прекрстим се и кажем: „Ај, Мајко Божија, замоли Христа да то буде” – и буде све у реду!

Оприча ми тада о икони. Слушам га и мислим се:

– Е, мој Ико, да се твојом вјером помолиш пред церовом кором, и одатле би ти одговор дошао!

Занимљиво ми је било што је неколицини нас поклонио репродукције те иконе „која ради”, да би и нама радила и спасавала нас у свакодневним борбама.

Чудан је био Илија Војинов Буха, Херцеговац из Призрена – чудан ономе ко не зна шта је дијете!

Човјек који је имао један папир широк можда пет-шест центиметара, а дуг, брат брату, метар. На њему ситним словима исписана имена: с једне стране за здравље, са друге упокојени. На тај папир је само додавао и лијепио нове комаде да га продужи. На литургијама, које је од почетка своје болести па све док је могао да стоји служио сваки дан као захвалницу Богу што му је и тај дан живота дозволио да дише, читао је и молио се Господу за сва имена људи које је икада срео или на други начин са њима био у контакту!

Да, и тебе је помињао – не сумњај у то! Као и твог покојног оца, мајку и све о којима си му причао.

Кад пређе из Тушимље у Острог, већ је био тешко болестан, али и даље ведар и срећан. Кад бисмо се срели, а сретали смо се често, углавном је он мене тјешио, јер бринем за његово здравље.

Једном оде у Београд на некакав скенер. Испратих га таман одавде из моје куће. Прексутра вече вели мени жена:
– Ено ти Илије, скаче испод коша!

Зовем га ујутро и питам шта оно би – је ли то прешао са духовне кошарке на паркет?
А он ће ти:

– Ма, иди, бре! Кад су ми рекли да више немам рак, морао сам некако да прославим! Нисам знао где ударам од среће!

Илијина срећа је потрајала чак и насупрот чињеници да је период без рака био врло кратак. Он је човјек који је једноставно одлучио да буде срећан, јер:
– Како да не будем срећан, кад Христос Васкрсе?!

Све је то у реду, брате Илија, али како да ја будем срећан кад сам себично људско биће?

Жао ми мене што више не могу да те назовем, да ми прелијеш од те твоје среће! Ломе се у мени хришћанин, који док чека твоју сахрану слави Васкрсење и жуди за поновним сусретом, и онај горе поменути себичњак.

Ниси ми рекао шта сада да радим са оним кандилом за које си ми рекао да направим постоље. Па кад сам га направио, онда си се извлачио да не знаш гдје да га ставиш, немаш мјесто за њега. Ко да не знам да си га мени намијенио, да упалим испред оне исте иконе „Усрдно мољење”, како си је сам назвао – а теби за душу.

Видиш ли колико људи сада плаче за тобом, Илија? Људи који су ти, што оно каже наш народ, „ни род ни помози Бог” – па да ниси био оно горе разиграно, насмијано и безазлено дијете с огромном душом, не би те жалили!

Кад сам те давно метнуо у своју прву причу још ненаписане нове књиге (завршићу је, не бој се – можда и не бих, али ако си ми већ то оставио у аманет, морам) и рекао ти да сам ти у њој поклонио коња, одговорио си ми да онда коњ мора да се зове Мичиген, јер је био неки стари монах на Косову ког си такође волио, и имао је коња с тим именом.

Добро сад, да скрајнемо мало Мичигена – ту смо ђе смо: ти на истини, ја на лажи.
Надам се, оче и старији брате, да си понио онај папир уза се, и да ће твоје молитве за нас бити још снажније, јер кад сједнеш одеснују Христа, много боље ће да те чује.

Христос Васкрсе, Балабанска Буо!

Припреми нам пут и мјесто, чекај нас и помјани пред престолом Творца – горе једва чекају такве попут тебе!

Пише Милан ДУЛИН БОВАН

Преносимо Обложавање

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**ПИСАЦ ТОПЛЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ – БРАНКО ЋОПИЋ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

24. јануар 2025.24. јануар 2025. гледишта.срб

У СЕЋАЊЕ НА МАТИЈУ ДЕДИЋА (1973–2025)

9. јун 2025.9. јун 2025. гледишта.срб

Утихнуо је један клавир. И то какав клавир – од оних модела које је тешко и замислити. Отишао је у вечност пијаниста који је музику свирао као што се изговара молитва – тихо и дубоко искрено. Композитор Матија Дедић изненада је преминуо 8. јуна у Загребу у 53. години.

**Матија Дедић (1973–2025)** © Johnny Rodriguez

За нешто више од пола века живота остварио је нимало лак задатак да остави заиста дубок траг у музици. Али сада се чини да је највећи траг можда управо у тишини после – у ономе што остаје када звука више нема. У празнини између тонова, у уздаху који следи након последњег акорда, у души слушалаца које је својим мајсторством дотакао.

Матија Дедић био је један од оних музичара који нису свирали ради публике, већ ради истине. Свирао је као да тражи нешто изгубљено, нешто што се не може изговорити, али се може наслутити кроз боју тона, кроз вибрацију клавира, кроз паузу која боли више од звука.

Та музика је долазила као утеха, као позив на унутрашње слушање, као светлост. Иако је рођен у породици музичара, као син великана Арсена Дедића и Габи Новак, Матија је свој пут утискивао пажљиво, поносно и самосвојно. Изградио је звук који се памти, који остаје.

Оставио је за собом албуме, концерте, сарадње, светске сцене, фестивале, награде. Али сада, у тренутку кад га више нема међу нама, док путује вечности, влада само његова тишина, минутима ћутања после изненадне вести. Та и страшна и благословена тишина у којој се јављају сећања: један акорд тренутака, једна прашњава плоча Кита Џерета, једна молитва, и од свиле и суза.

Његово музичко стваралаштво било је прожето дубоким емоцијама, ерудицијом и поштењем. Комбинујући свирање класичне музике, џез и импровизацију, Матија је успео да створи препознатљив звук који није имитирао – већ сведочио. Упамтићемо га по интерпретацијама које нису биле пука извођења, већ уметничке исповести. Његови албуми, посебно „Матија свира Арсена“, представљају не само омаж оцу, већ и храбру уметничку самоспознају.

У времену површности, он је био дубина. У времену буке, био је тишина. У времену брзине, он је био предах – и то онај нужни, који нас враћа себи. Смиреност његове сценске појаве, одмереност у комуникацији са публиком и концентрација у извођењу сведочили су о врхунском уметнику који је знао да је тишина саставни део музике. Као да је сваку ноту постављао са свешћу да је последња.

Ово је тишина коју ће осетити сви који су га икада слушали.

Хвала, Матија, за све што си оставио иза себе. И за оно што ће тек стизати – из сећања, са записа, и из дубине душе: „Свака права музика је опроштај.“

СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

У Нишу је 22. јануара 2025. године преминула Александра Сашка Дејановић, уредница култне емисије „Спектар мелодија” која се емитовала на таласима Радија Ниш од 1978. до 1988. године.

**Александра Сашка Дејановић** (1943–2025) легенда нишког радија, оставила је неизбрисив траг у лепшој историји Ниша код свих који су слушали и волели њену емисију. Њен рад није био само професија, већ животна страст која се одразила у сваком слову и такту музике коју је емитовала. Њен музички избор био је права инспирација за многе, а емисија Спектар мелодија постала је нешто више од програма на радију – постала је симбол времена.

РАДНИ ВЕК У РАДИО НИШУ

Сашка је рођена у Бору, 7. фебруара 1943. године, а у Нишу је завршила Основну и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”. Уписала је истурено одељење Београдске музичке академије у Нишу, али је одмах након средње школе почела да ради на радију, где је провела цео радни век. Започела је као тонски реализатор, затим радила као фонетекар, а касније и као музички сарадник.

Њено беспрекорно сналажење међу хиљадама плоча и трака постало је легендарно, а томе сведоче бројне анегдоте. Ова вештина јој је знатно олакшала уређивање музичких емисија. За избор музике у документарним емисијама добила је више награда на конкурсима Југословенске радио-телевизије.

КУЛТНА ЕМИСИЈА СПЕКТАР МЕЛОДИЈА

Највећу славу стекла је уређивањем и писањем најаве за једну од најслушанијих емисија Радио Ниша – Спектар мелодија, која се емитовала у ударном термину радним данима од поднева до четрнаест часова.

Ова емисија је, много пре појаве интернета и незаустављиве „пиратерије”, била у Нишу најважнији извор информација о новој музици, како са простора бивше државе, тако и музике са светских позорница.

Емисија је имала бројне сараднике – дискофиле, који су несебично доносили нову музику и припремали тематске блокове: филмску музику, џез, блуз, хеви метал, нови талас.

Емисија је доносила и Музички медаљон – блок популарне класичне музике, који је код младих слушалаца изазивао одушевљење и имао значајан образовни карактер.

Листа Спектра састављана је по жељама слушалаца које су редовно пристизале у виду дописница, разгледница и писама. Радио Ниш је у то време могао да се чује на ултракратким и средњим таласима широм Србије, све до југа повардарја, али и у Бугарској и Румунији, где је емисија такође имала верне слушаоце.

А Сашка је сву ту публику вредно неговала и правим распоредом песама утицала и на то да због тога многи ђаци својевремено закасне на поподневне часове у школу, слушајући наравно Спектар мелодија.

Кроз емисију су прошла готово сва значајна имена популарне музичке сцене, а неколико страница отргнутих из књиге аутограма сведоче о звездама као што су биле Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић, али и Дарко Рундек и многи, многи други.

ПОДРШКА МЛАДИМ НИШКИМ МУЗИЧАРИМА

Емисија је била посебно ветар у леђа и најзначајнија подршка нишким музичким групама, као што су биле Лутајућа срца, Галија и Кербер.

Сашка је са екипом тон мајстора често организовала снимања у студију Радио Ниша, углавном у вечерњим и ноћним сатима, након завршетка програма, а Спектар мелодија је имао током деценије емитовања и бројне спикере – Воја, Јасмина, Елва, Неда, Саша, Душан … Једна од великих акција била је организација концерта Спектар мелодија у Хали Чаир, где је наступило на десетине нишких састава.

Међутим, посебан догађај било је снимање песме Спектар мелодија 1986. године, у којој су учествовали чланови Галије, Кербера групе Там-там и других. А коју захваљујући породици Дејановић можете чути и данас. Музику и аранжман написао је познати нишки композитор Миња Марковић, а текст је написала наша драга професорка Драгана Машовић. Упечатљиви соло у композицији извео је Жан Жак Роскам, познати тамнопути, тадашњи члан групе Галија.

Спектар мелодија – Архивски запис из 1986. године

МАЛИ И ВЕЛИКИ ЉУДИ ИЗ РАДИО АПАРАТА

Спектар је уз објашњење управе радија да у разрађеном термину треба „зарадити на маркетингу” – укинут 1988. године.

До одласка у пензију 1997. године Сашка је радила на многим другим програмским сегментима, а последњих готово две године „бојила” је својим музичким избором ноћни програм Радио Ниша.

Последње вечери на радном месту, Сашки је указана част да буде гост у емисији Гост у (Лоле Рибара) 7а. Захваљујући се слушаоцима, колегама и сарадницима који су јој помагали, храбрили је и подржавали – опростила се речима: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај.”

ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ АЛЕКСАНДРЕ САШКЕ ДЕЈАНОВИЋ

Сашка је провела педесет девет година у браку са својом средњошколском љубављу, професором музике и диригентом Слободаном Дејановићем. Иза себе је оставила двојицу синова, троје унучади и троје праунучади.

А њен допринос култури и музичком животу Ниша остаће заувек упамћен. Александра Сашка Дејановић није била само музичка уредница, већ и симбол једног времена када је музика заиста спајала људе чудесним Спектром мелодија.

Породица ДЕЈАНОВИЋ и Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: **„ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА”**

ОДАБЕРИ ВИШЕ