Кад си мали, своје јунаке тражиш међу ратницима. Покојни отац није се овјенчао ратничком славом, није имао кад. Ђед Ђорђо о своме ратовању није пуно причао, осим о њемачком ропству, а са тиме се један немиран дјечачић није могао поистовјећивати. Мајчин отац бјеше млад у доба Другог свјетског рата, имао је нешто борбеног искуства, али бјеше ипак мајчин отац, а то је међу дјецом васпитаваном у патријархалном појасу кршевите Херцеговине значило да је мање важан од онога ђеда чије презиме носиш.

Причало се нешто о јунаштву чукунђеда Пере, али то је било давно, још за Боја на Вучијем долу. Нико га се више није сјећао, а како сам растао и читао историјске књиге, видио сам да су његове изјаве, јунаштва и мудрости биле мало увећане. У бујној машти

херцеговачких тежака, за вријеме зимских дугих ноћи и с’јела, њему су приписивани подвизи сердара Јола Пилетића, мудролије и мненија Марка Миљанова, те пророчанске ријечи Мате Глушца. У том мом наивном дјечијем трагању за јунаком из породичног стабла, нешто најближе ратничком узору био је мој прађед Вукан Ликић.

У ствари, он и није одистински био Вукан. Право име било му је Тривко или Трифко, јер рођен је у крају гдје се гласови ф и х ријетко изговарају, а још рјеђе пишу, па ће до данас остати тајна како му је било право име. По свему судећи, Вукан је постао негдје у априлу или мају 1894. када су му у кратком распону умрла сва браћа и сестре од неке тада непознате болести.

Стара паганска традиција, чије је поријекло изгубљено у тами прошлих вијекова, била је да се у породицама гдје дјеца умиру преживјелој нејачи, или оној рођеној после бројних смрти, дају вучија имена. У херцеговачком крају, ради борбе против пагаништине и сујевјерја, свештеници су неријетко одбијали да под тим именом крштавају дјецу, па листајући протоколе Парохије љубињске видјех да су се они Вукани, за које чух или које познавах, у ствари звали Васиљ, Ристо, Спасоје…

Значи, мој прађед је крштен као Трифко или Тривко, али до смрти су га сви звали Вуканом, па му је тако уписано и на споменику после смрти, али тако је називан у свим документима и за вријеме живота.

Животопис мога прађеда Вукана био је врло богат, али у раном добу ја сам пажњу обраћао само на његове ратне подвиге о којима ми, осим некаквих изблиједјелих фрагмената, старији чланови породице нису знали казивати, али су о њима довољно свједочила бројна одликовања, ордени и споменице за учешће у Првом свјетском рату.

Силно сам се поносио прађедом Вуканом и то истицао на сваком кораку. Замишљао сам га како одбија аустријске јурише на Церу, изводи контра напад на Колубари, како стоички прелази преко Албаније и како први пробија Солунски фронт, нижући десетине Бугара на бајонет као да ниже листове дувана на иглу.

Била су то измаштане уобразиље једног дјетета, жестоко преувеличане до митских размјера. Схватио сам у каснијим годинама да је мој прађед био човјек и јунак каквих је било на хиљаде и да су се у његовом завичају стотине његових земљака овјенчале истом славом побједника у Великом рату. Спознао сам временом његову личност из многих углова и почео се с њим поносити и сматрати га мојим јунаком због нечег другог.

Нису то силна ордења из Великог рата, нити мирнодопска за грађанске заслуге. Није то ни копија позивнице за прву Светосавску забаву у Љубињу гдје је једини од тежачке дјеце, међу учитељском, чиновничком и Ћоровића газдинском дјецом, наступао и декламовао пјесму од Каћанског, те у можда првој љубињској позоришној представи глумио Уроша Нејаког.

Није то ни звање вођенског кнеза које је добио са једва двадесет година, истовремено када га је и бројна и богата задруга Ликића прогласила за домаћина. То бијаше јако необично да се отац му и стричеви, све људи у најбољим годинама и беспрекорног угледа, склањају и препуштају важне породичне одлуке једном такорећи момчићу. Није то ни његова каснија политичка каријера међу Пашићевим и Стојадиновићевим радикалима, нити звање најугледнијег домаћина љубињског краја које је у своје доба носио.

Била је то једна тајна. Једна обична тајна и једна задата ријеч која га је мени представила у најљепшем свјетлу и која је била нешто најљудскије, нешто живо, што је понајбоље говорило о њему као о човјеку.

Познавао сам некадашњег Предсједника Општине врло добро. Уљудно бисмо се поздравили, некада у већем друштву и сједили. Био је из Вођена, па смо се и с те стране фино гледали. Он је био из старе гарнитуре, помало неподобан новим властима. Није било о њему ружних прича, а и ако су се причале, оне су полазиле од његових некадашњих придворица и улизица.

Једном ријечју – био је љубазан човјек на свом мјесту, који се у вријеме своје владавине, у честим сукобима Вођењана са свемоћним Комитетом око радних акција, увијек знао ставити на страну комшија из роднога села, па је тако он пресудио да воду у Вођенима свечано отвори стари Сава Ликић, како су Вођењани тврдоглаво инсистирали, умјесто некога члана Савеза Бораца како су захтијевали Комитет и Социјалистички Савез Радног народа, јер им је Сава био исувише клерикалан.

Једног јутра затекли смо се некако случајно на кафи у једном од љубињских угоститељских објеката. После размијењених стандардних љубазности, бивши функционер ми је некако тихо и повјерљиво испричао следећу причу о мом прађеду Вукану:

– Када сам, Раде, требао постати предсједник општине, покојни ме отац позвао на страну да ми нешто у повјерењу каже. Било је то вријеме изградње, национализације, експропријације. Стварале су се тада фирме, плантаже, све оно што је данас у рушевинама.

Рече ми тада стари:

– Синко, ако будете опет земљу узимали од народа, ја те молим да гледаш да у Ликића земље више не узимате, или баш ако мораш, онда гледај да им ту земљу платиш поштено или чак да им је преплатиш.

Нисам ја тада знао разлоге што се људи буне ако им дижеш земљу. Све сам мислио не схватају напредак у који их води наш систем. Нешто сам старом олако одговорио и можда одмахнуо руком, али није се дао. Ухватио ме је за рукав и задржао, као кажипрстом ми и запријетио:

– Слушај, синко, ово што ћу ти рећи, отац ми је пред смрт испричао и заклео ме да шутим јер је дата ријеч да се о томе не прича.

Негдје у вријеме Аустрије, дошао је наш ага и покојном оцу, а твом ђеду, рекао:

– Земља и акар су ти толико и толико пара, ако не платиш за десет дана, сели! Имам купца, паре ми требају, селим у Турску.

Покојни се отац задеверао. Те паре није могао скупити. Није их могао ни позајмити, није имао или није знао од кога. Муке су га биле обхрвале, куд ће са толиком чељади. Рок за исплату се приближавао. Стари се био успаничио, није жив знао шта ће да ради. Сан му никако није долазио на очи.

Једне ноћи, у глуво доба, неко је покуцао на врата, тргао се, помислио ко зна ко је, може бити да су и хајдуци. Кад је припалио лучу, видио је човјека огрнутог у бичаљ и са капутом на глави. Када му је пришао, овај му се јавио. Био је то Вукан, млади домаћин задруге Ликића и сеоски кнез.

Отац је био старији од њега, али знао га је ко мудра и писмена младића, разборита и спремног да помогне. Откуд он у ова доба, питао се стари. Сјели, су, замотали дуван и онда је Вукан проговорио:

– Чуо сам за твоје бриге. Није ми мило да селиш. Добар си комшија, с твојим сам братом друговао и у школу ишао. Увијек смо се фино гледали и пазили, зато нећу да вас изгубим, а да ми ага у комшилук доведе ко зна кога. Овако ћемо! Ја ћу ти зајмити новац да се откупиш, а ти ником нећеш казати ко ти га је дао. Новац ћеш вратити кад узмогнеш, о томе не брини.

Стари се нећкао, није било лако прихватити изненадну руку спаса, али Вукан га је натјерао да то учини. С тим смо парама имање откупили и остали гдје смо се били скућили. Новац смо вратили, али дуг је остао, зато ти, синко, велим – не дирај до Ликића земље!

Дирнула ме ова исповијест бившег функционера, мислио сам о њој дуго. Ишао сам до стрица да га питам зна ли ишта о томе. Није знао. Питао сам Радомира, он се помало сјећао прађеда Вукана, али о позајмљеним новцима ништа није знао.

Ђед Перо, чувар породичне традиције и предања, одлично се сјећао прађеда Вукана. Био му је мезимац. Он му је и име дао по своме оцу, јер како би ком своме дјетету дао име Перо, оно би умирало. Ни ђед Перо ништа није знао о новцима које је Вукан позајмио комшијама да откупе имање. Једноставно ти новци, та рука спаса брату у невољи, остали су тајна.

Тада сам боље од свих прича, ордења, докумената, фотографија спознао какав је био мој прађед Вукан. Спознао сам да је он по Јеванђељу живио, а не га само фарисејски слушао, јер је тајну о свом добром дјелу однио са собом у гроб. Њему заиста љевица није знала шта ради десница и он није добра дјела чинио пред људима да га сви виде и због тога похвале.

Ту, у тој ноћи, када је пружио руку спаса брату у невољи, а да то нико не сазна, био је хиљаду пута већи јунак него на Кајмакчалану и Добром пољу гдје је јуришао на бугарске ровове ризикујући свој живот.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •