Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20