Kurt Kobejn, osnivač i frontmen kultne muzičke grupe Nirvana, napustio je naš svet 5. aprila 1994. godine. i ušao u nesrećni klub dvadeset sedam. Za razliku od mnogih pokojnih muzičara koje volim, Kobejn je bio moj savremenik.
Najbolji Nirvanin album In Utero izašao je 1993. godine. Išao sam u prvi razred. Kad sam odrastao i „sprijateljio“ se sa Kobejnom, shvatio sam kako sam mnoge spotove njegovog benda video milion puta na televiziji, a nekih se i plašio (Heart-shaped box), ali mi u to vreme, naravno, to ništa nije značilo. Nirvana je uvek bila u mojoj blizini.
Za vreme zimskog raspusta 1996. godine, u goste mi je došao brat od tetke. Gledali smo filmove, igrali igrice, slušali muziku na velikom muzičkom uređaju. Grandž uglavnom. Najdraža kaseta nam je bila Nirvanin akustični koncert MTV Unplugged in New York. Znali smo da je slušamo do duboko u noć. Ta lepa muzika, puna sete, tuge i sreće u isto vreme, uvukla se u naša srca, a da toga nismo ni bili svesni. Tako je zvanično počelo moje druženje sa Nirvanom.
Rasli smo i menjali se, prašina zaborava prekrila je u potpunosti taj divni, divni koncert. U vreme kada se pojavio spot za Nirvaninu dotad neobjavljenu pesmu You Know You’re Right, 2002. godine, već sam bio u kolicima – slomljen, ljut i besan. Bila je to poslednja pesma koju je Nirvana snimila. U njoj je sve prštalo od besa i očaja, i sva ta bol koja se izlivala iz Kobejnovog glasa privukla me je k sebi i zauvek me kupila. I mene i milione nesigurnih i nesrećnih mladih ljudi.
Setio sam se onog akustičnog koncerta i Kobejnovog „zavijanja“ usred noći. Želeo sam da što pre dođem do svih Nirvaninih pesama, a naročito do You Know You’re Right. Za ovo prvo sam se lako snašao (kupio sam bugarski CD sa svim albumima – na omotu su članovi benda u božićnim džemperima). Za ovo drugo… i ne baš. Internet je tada bio jako spor, nije bilo Jutjuba, Spotifaja i ostalih čuda, pa sam do pesme došao zahvaljujući programu Mirc.
Tu sam upoznao bubnjara jednog benda koji je nekim čudom imao pesmu. Sećam se, visio sam za kompjuterom od jedanaest uveče do četiri ujutru, sve dok se pesma nije skinula. Tako se moje druženje sa Nirvanom nastavilo. Prošlo je mnogo vremena od tada. Porazio sam mnoge tuge, komplekse i nesigurnosti i ostavio ih zauvek za sobom. Na putu do pobede, naučio sam sve Nirvanine pesme i upoznao Kobejna kroz njegovu umetnost. Naučio sam i to koliko je važno i isceljujuće pretočiti bol u bilo koji vid umetnosti.
Kobejnu, mom dragom prijatelju, zahvalio sam se dva puta – pesmom i pričom. Proza nije moj teren, priču sam napisao gotovo stidljivo, u rukavicama još 2017. godine. Odavno sam imao na umu da je uredim i popravim, ali sam taj „posao“ uporno odlagao. Shvatio sam da je tridesetogodišnjica njegovog odlaska pravi trenutak da to učinim, kako bih mu se još jednom zahvalio za sve.
Otud i ova stara-nova priča pred vama. Tako će moje druženje sa Nirvanom trajati zauvek.
DRUGO SUNCE
Majk je pokušavao da se probije kroz maglu. U daljini su se nazirali obrisi nečega što je podsećalo na fabriku. Fabrike su ga uvek činile depresivnim. Osetio je kako mu se splin zavlači pod kožu. Odnekud se čulo zavijanje psa, uz pratnju tužnih akorda. Zvukovi su rasterali maglu i razbili mu san. Okrenuo se na drugu stranu i ugledao plavokosog mladića kako pevuši nešto i prebira po žicama stare gitare. Mladić je podigao glavu prema njemu i nasmešio se. Imao je bistre plave oči.
– Mora da sanjam – rekao je Majk, zureći u neobičnog posetioca.
– Ne bih rekao – odgovorio je gost kroz blagi smešak.
– Ili sanjam ili sam lud – uzvratio je Majk.
– Ni jedno, ni drugo, brate.
– Ma da, frontmen Nirvane mi došao u goste. I nisam lud – rekao je zbunjeno.
– Da. I da. Došao sam zbog tebe – Kurt Kobejn se osmehnuo još jače.
– Tvoje pesme.
– Mnogo ti znače i spasile su te. Sve znam.
– Naravno da znaš kad si plod moje mašte.
– I meni bi bilo lakše da je tako – odgovorio je pomalo neveselo Kobejn.
– Kako to misliš?
– Ovde sam po zadatku.
– Stani, molim te. Bio ti stvaran ili ne, ja moram da popijem kafu – rekao je Majk na putu do šporeta. – Da skuvam i tebi, ako ne ispariš u međuvremenu? – dodao je uz smeh.
– Dobar sam, dosta mi je droge za sva vremena – nasmejao se gost, a zatim se ponovo latio gitare.
Topli, setni zvuci ispunili su sobu. Niz Majkov desni obraz skliznula je suza. Okrenuo se u stranu i obrisao je jednim brzim pokretom ruke. Uzeo je šoljicu vrele kafe i uputio se ka stolu, ne skidajući pogled sa Kobejna. Srknuo je gutljaj, a zatim spustio šoljicu na sto. Pesma mu je zvučala poznato.
– Šta to slušam?
– Ekskluzivu, dobri moj – Kobejn je odložio gitaru.
– Čoveče, ovo zvuči kao da dolazi iz univerzuma u kojem ta prokleta puška nikad nije opalila!
– Nema drugih univerzuma. Postoji samo drugo sunce. Odatle i dolazim. Zbog tebe.
Majk ga je posmatrao u čudu.
– Tamo je toliko pesama koje nikad nisi čuo i sve je večno živo, a stvaraš kad god poželiš!
– Mašta galopira kad gubiš razum – rekao je u neverici Majk.
– A to sunce. – nastavio je Kobejn – Može da naškodi samo zlim duhovima. Čim pandrknu i krenu ovamo – sunce ih sprži. A mi, nesrećni. Mi ovde popravljamo duh. I pomažemo drugima. Evo, tebi, na primer – rekao je, pokazujući prema Majku.
– Meni nema pomoći.
– Tu se varaš. Zadatak nesrećnih duhova je da prate slične sebi i da, s vremena na vreme, ponude nekom duhu da krene sa njima, ako je umoran od svega.
– Šta je zadatak srećnih?
– Jesi li ti srećan, dobri moj?
– Nisam.
– Onda me ne pitaj ništa o njima sad. Upoznaćeš ih, pa pričajte koliko hoćete.
Glavno pitanje je: Hoćeš li poći sa mnom ili ćeš ostati da se boriš?
– Ostaću da se borim.
– Obojica su prasnula u smeh.
– Idemo?
– Idemo.
Drugo sunce ih je čekalo.
za GLEDIŠTA piše: Aleksandar VOJINOVIĆ NAJJAČI
20
20