Градина: СНЕЖАНА СПАСИЋ - БЕЛА ВИЛА

У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.

**Снежана Спасић** (1969-2020) *фото Душан Митић Цар*

О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.

Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.

Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић“, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.

Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.

Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.

Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.

На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.

Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.

Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.

Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.