Уметност, у свом највишем и најчистијем облику, представља непрестану борбу човека са временом, пролазношћу и заборавом. Кад нас напусти уметник чији је глас био укорењен у самим темељима народног бића, његов одлазак оставља празнину која се једино може попунити оживљавањем његовог дела.
На Прокопијевдан 2020. године у вечност је отпутовала Снежана Спасић. Поводом шестогодишњице њеног одласка, протојереј-ставрофор Бранко Цинцаревић, старешина нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле, у присуству породице и пријатеља, у уторак, 21. јула 2026. године, служио је помен на Новом гробљу у Нишу.
Постхумно објављивање двоструког компакт-диска „Бела вила”, посвећеног Снежани Спасић, једној од наших најзначајнијих извођача традиционалне музике, не представља уобичајен дискографски догађај. Могу слободно рећи да објављивање ових записа отелотворује својеврстан споменик културе, звучну ризницу и естетски тријумф над неумољивим демоном времена.
Издање које су 2025. године заједничким снагама објавили Огранак САНУ у Нишу и београдски Балкан Цултуре Херитаге, под уредничком палицом академика Јелене Јовановић и Бојане Николић Петричковић, представља круну једног монументалног стваралачког пута. Овај двоструки ЦД доноси нам два лица Снежанине уметности: интимну, студијску перфекцију и живу, пулсирајућу енергију концертних наступа са групом „Наисса”.
АРХИВА ДУШЕ: СТУДИЈСКИ ЗАПИСИ КАО ЧУВАРИ ВРЕМЕНА
Први диск, сачињен од снимака насталих у нишком студију „Матцхбоx” 2007. године, представља антологијски пресек балканског музичког наслеђа. Снежана Спасић није била интерпретатор који подилази укусу масе. Како то с правом примећује етномузиколог Бојана Николић, она није посезала за оним најпопуларнијим песмама које су већ доживеле безброј естрадних варијација. Њен приступ био је истраживачки, готово археолошки. Бирала је мелодије које имају широк вокални распон и које су интерпретативно изузетно захтевне.
На овом диску, њен глас нас води на географско и духовно путовање. Од потресне печалбарске песме Маријо, дели бела кумријо са Косова и Метохије, преко лесковачке лирске песме Нишну се дзвезда, до митолошких и лазаричких напева истока Србије и Понишавља (Бела вило, на тебе ми криво, Чувала мајка пастира). Снежанин вокал не познаје модерне границе; она са једнаким ауторитетом пева македонске сватовске песме и напеве са родопских планина.
У пратњи акустичних, традиционалних инструмената – виолончела, тарабуке, македонске тамбуре, кавала и гајди – њен глас звучи као одјек векова, чист и неискварен. Инструменталисти, међу којима су покојни Владимир Ковачевић, Слободан Јевтић, Марјан Радевски и Александар Васов, нису само пратња, већ равноправни саговорници у овом музичком дијалогу.
ЖИВИ ДАХ ТРАДИЦИЈЕ: КОНЦЕРТНИ НАСТУПИ
Други диск разоткрива Снежану Спасић на сцени, тамо где се емоција најдиректније претаче у публику. Снимци са јубиларног концерта поводом 15 година постојања групе „Наисса” (Ниш, 2018), као и са наступа у Алексинцу и Лесковцу (2009), сведоче о њеној сувереној владавини сценом.
Овде се репертоар шири на градске песме (Да сам бистра вода), босанске севдалинке (Мој дилбере), али и на ауторске композиције које су у духу традиције постале део колективног памћења (попут песме Жубор вода жуборила и чувене Нане, коју су потписали браћа Милосављевић из познате групе Галија).
Снежана је имала глас који је обележио најгледанији српски филм (незаборавна сарадња на музици за филм „Зона Замфирова”), а њена способност да пева уз пратњу обогаћену клавијатурама и комплексним перкусијама, показује да традиција у њеном извођењу није била музејски експонат, већ жива материја која дише и развија се.
ТКАНИЦА ЖИВОТА: ПИРОТСКИ ЋИЛИМ И ГЛАС СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Да бисмо суштински разумели овај албум, морамо да се осврнемо на филозофију која је стајала иза Снежаниног певања. Како је то својевремено подсетио др Александар Костадиновић приликом представљања нишког часописа „Градина” посвећеног овој уметници, културна димензија човековог постојања јесте обрачун са пролазношћу. Традиција је „оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена”.
Снежана Спасић је имала једну предивну, дубоко интимну метафору за своју уметност. Сматрала је да пиротски ћилим, са својим традиционалним, строгим, а опет потпуно непоновљивим шарама, представља материјални дупликат нечије душе. Управо је такав њен глас на овом албуму – глас који тка. Сваки мелизам, поступак у коме се један слог развија кроз више тонова, сваки уздах, свака пауза у извођењу песме Магла паднала в долина или Густа ми магла паднала представља један чвор на тој звучној тканици.
Она је, како истиче академик Јелена Јовановић, понела своју традицију из куће. Није музику учила само из партитура или архивских записа; она је имала од кога да научи однос према песми и онај тајни, унутрашњи живот који те песме носе у себи. Њена специфична боја гласа и дубоко емотиван приступ нису били ствар сценске глуме, већ резултат потпуног стапања њеног бића са архетипом који песма представља. Песма је за њу, по речима песника Зорана Пешића Сигме, била „замрзнути дах”, кристализација душе која пркоси смрти.
ЗНАЧЕЊЕ И ЗАВЕШТАЊЕ
Значај двоструког ЦД-а „Бела вила” далеко превазилази уобичајено дискографско издаваштво. У ери глобализације и свеопште комерцијализације свега, па и музике, где се традиција често вулгаризује или своди на јефтине сценске ефекте, овај двоструки албум представља светионик аутентичности. Он је образовни колико и уметнички вредан.
Како је након представљања јавности истакнуто у извештајима, попут оног на Радио-телевизији Србије, примарни циљ овог издања је да омогући широј публици да поново чује ова маестрална извођења, али и да се огромно музичко наслеђе пренесе млађим генерацијама. Млади људи, слушајући овај диск или данас на дигиталним платформама, имају прилику да упознају праве, неискварене мелодије које су певале генерације пре њих, али изведене са таквом вокалном раскоши да оне звуче апсолутно савремено.
Импресивна листа сарадника на овом подухвату – од главног уредника академика Светислава Божића, рецензената академика Ивана Јевтића и др Сање Ранковић, преко врхунске припреме звука и дизајна – показује колика је пажња посвећена томе да Снежанино музичко завештање буде тумачено и вредновано са највишим академским и уметничким поштовањем.
На крају, слушајући ових двадесет и једну нумеру на два диска, слушалац не осећа тугу због прераног одласка једне велике уметнице, већ страхопоштовање пред оним што је иза ње остало. Снежана Спасић је била и остала бела вила српске и балканске музике. Њен глас, овековечен на овим носачима звука, наставља да плете свој звучни пиротски ћилим, чувајући нашу колективну душу од заборава, подсећајући нас на то ко смо, одакле долазимо и какву заправо лепоту носимо у себи.
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
