Како се снаћи међу свим овим силним коментарима на тему Нишвила око себе сваке године изнова, а избећи замку да испадне да си изрекао тек још један од њих?
Можда бити свестан да ни не можеш учинити ништа друго, односно да се та замка избећи не даје. А где да га, једног од њих, и како онда искажеш: да ли успутним гунђањем у уво првоме затеченом до тебе, у земљи где се главе свих нас воде као канте за ђубре; како и где да га напишеш: да ли на друштвеној мрежи?
Кад сам ја у питању, имајте у виду да дилема има једну димензију више: где и како све то, ако си Ивица Живковић? Јер тада ти се по свој прилици причињава да људи од тебе хоће нешто више, ако и коментар онда коментар са ставом, и чекају да га чују. И хоће да га објаве у гласилима већим него друштвена мрежа, ако нису сва гласила већ постала некаква велика друштвена мрежа.
Можда и јесте тако, то последње, јер је неодговорност постала иста и свуда аплицирана; ово је Ниш, овде се суочавање не упражњава, своју одговорност испуњаваш узмицањем, а од прогона се штитиш вештом мимикријом. Али то још није одговор на моја питања.
Шта би Ивица Живковић имао компетентно рећи о Нишвилу, о садржају који се тамо пласира и свему другом што се тамо догађа?
У две речи: ништа посебно. Прецизније: скоро ништа.
Мене су године разговора с таквим чудовиштима учености, каква су Никола Тодоровић и Магични Зоран Ћирић, те успутна ћаскања с феноменима упућености, какав је тамошњи стејџ-менаџер Деки Шобот, привеле к оном највреднијем освешћењу што гласи: Ћути. Не знаш.
Зато налазим за сходно да се брже-боље што детаљније легитимишем. Мора бити јасно каква су полазишта некога ко ће вам на крају овако громогласно изрећи своје ништа посебно. Јер ово је Ниш, а дани Нишвила су време када се Ниш комеша. Оно што ја имам да прећутим није мање значајно од онога што други нису рекли о томе.
Мене су као дете дубоко импресионирале телевизијске емисије где је у углу екрана писало „Време џеза”. Амбијент тих звукова и покретних слика био ми је утолико мистичнији што се џез-музика у визури моје малобројне породице налазила дубоко међу шпанским селима.
У доба средње школе однекуд сам се докопао аудио-касете Дјука Елингтона и кренуо пасионирано да је слушам. Још тада су ми клавир у џезу и сâм Елингтон постали нека врста светиње. Ту и тамо кружиле су плоче Луја Армстронга, који ми је са оним лудим гласом деловао сувише популарно или популистички – за њега су сви знали, чак су му и песме наличиле на радијске хитове, а неке од њих биле су и свима познате.
До праве мистике у погледу трубе доспео сам тако што сам случајно са радија снимио Дизија Гилеспија, неку верзију „Сунчане стране улице”. Чуо сам за термин би-бап, а такође и за свинг. Негде сам прочитао да је Каунт Бејзи тај који свира свинг, али тада није било лако доћи до снимака.
Требало је имати више стрпљења и систематичности у слушању радија, где је џеза било довољно. За све то време ја сам био најуреднији фан Битлса, Цепелина, Дорса, Дилана, Вејтса, касније мало панкер и онда се распростро широко у правцима новог таласа и свега што се данас квалификује као постпанк. Јер панк је већ тад био мртав.
Али сам своје наклоности и сазнања о џезу радо делио и умножавао. Словеначки Видеосекс имао је истакнуте секвенце џеза у својим аранжманима, или је то нама тада било тако разумљиво.
Помало и други Југословени: Смак, Леб и сол. Било је ту и Америке. Са Озијем у школи слушао сам Глена Милера: с једне стране, фул војна музика лимене трубе дувају, а с друге стране моје су девојке још пре пунолетства имале Месечеву серенаду.
Били смо опчињени Мајлсом Дејвисом, који је још увек био жив и снимао своје последње албуме, Тутуа и Амандлу. Стекао сам неколико његових плоча, најдража ми је била In A Silent Way, а поменуту Амандлу поносно купио као новитет на аудио-касети.
Као истински фан набавио сам Мајлсову биографију и уживао у каприцима из његовог живота. Сликао сам се уз омоте његових албума, правећи исте фаце као он. Увек сам био подложан митовима – знао сам да је Мајлс Дејвис први свих времена.
Највише котирани били су још и Колтрејн, па Чарли Паркер, али њих тада нисам налазио. Оливера и ја смо у њеној соби слушали и неке синглице Наде Кнежевић. Допале су нам руку касете Колмана Хокинса и Сиднија… разбијали смо главу да ли се изговара Бекет или Бечет, јер је писало Бецхет.
Годинама касније чуо сам на радију изговор Сидни Беше (с нагласком на крају речи) и одмах позвао Ољу. Прави атомски удар био је дупли албум највећих хитова Телонијуса Монка на мом грамофону. Посудио сам ту плочу Мишку Здравковићу, он ме је позвао на фиксни и рекао ми: „Онај Монк је нешто најбоље што сам у животу чуо”.
Са својим једва пунолетним животним искуством запосели смо неколико термина у драгом Старом млину, уз партитуре са џез-стандардима: он за клавиром, ја на барској столици. Значи, познавао сам бар двадесетак џез-стандарда и умео да их отпевам до краја. Онда сам врло брзо почео да певам у црквеном хору и оставио џез.
Где сам ја био кад су се одржавали први Нишвили у Дому војске или где већ, питајте Бога. Мој први Нишвил био је онај 2006. године на летњој позорници. Може се рећи да сам и тада упао право с Марса; мене и моју другарицу увела је горепоменута школска Оливера кроз неке сулуде мрачне пролазе.
Она је била део ТВ екипе и знала је где се улази и излази, а да ниси пуко кинту за улазнице. Био је то већ не знам који по реду Нишвил, и ја сам остао у вечитом заостатку за свима који су ову манифестацију уредно посећивали од њених почетака.
Нисам ни тад повезао садржај програма са мојим релативно постојећим дисконтинуираним знањем и укусима о џезу из младости. Те године наступао је Инкогнито, што је као неки есид, али ипак недвосмислено џез.
Кажем, нисам се посветио удубљивању у саму музику, опрему, квалитет извођења. Највише ми је остала у сећању једна од Инкогнито певачица, којој бих указао сав интензитет пажње и да није певала ништа.
На основу тога могло би се рећи да ми је перформанс на бини бар једнако толико важан као и показани виртуозитети – то се потврдило годинама касније, када су ми се током наступа Патрише Еплтон из Де Фаз уста отворила и остала отворена до данас (није ме ни она Хрватица с последњег Нишвила оставила баш потпуно равнодушним, премда се ни на стејџу није одвајала од мужа).
Исте године, вероватно већ сутрадан или дан касније, другарица и ја смо уживали у наступу оригиналне поставе југословенског бенда Тајм, и то је сасвим сигурно најбољи рок концерт којем сам икада у животу присуствовао. Тиме долазимо до првог камена за спотицање.
Како да причаш да си био онима који неће да дођу зато што им то није џез фестивал, а зове се тако?
Како да кажеш да си у свему задовољан Нишвилом онима који то нису зато што оспоравају сâм његов идентитет џез фестивала?
Још ако ниси био на првим Нишвилима, на које су они за разлику од тебе редовно долазили, када Нишвил јесте био џез фестивал?
Још ако су они били на многим џез фестивалима у Европи, који су прави џез фестивали, јер им се програм састоји од џеза и само џеза, а ти немаш карту ни до Приштине?
Не знам. Мени се чини да је то питање дефиниције. Да ли је за један фестивал, да би се он смео назвати џез фестивалом, неопходно да не буде никаквих других садржаја осим џеза?
Или се може назвати џез фестивалом и онај на којем, поред могућих других садржаја, сасвим недвосмислено има и онога што јесте џез?
Ја нисам био ни на једном (другом) џез фестивалу ни у иностранству ни у земљи. Нисам, кукавац, био ни на првим Нишвилима који су се одржавали у мом граду. Како онда могу да тврдим да волим џез, кад већ сав весео идем на овакав Нишвил?
Искрено, немам ништа против што сам присуствовао једном сјајном рок-концерту у оквиру програма нечега што се назива (илити: издаје за) џез фестивал. Волим што сам видео Дада Топића и Тајм, па било то на џез фестивалу или ван џез фестивала.
Не бих одбио, као што нисам, да пропратим тај концерт са потпуним уживањем само зато што је одржан на џез фестивалу. Ја се тих дана, упоредо са Дадом Топићем и екипом, јесам наслушао џеза – нисам само бленуо у Иман.
Нишвил без џеза: то се никада није десило. Овај наш град, који и није баш најпознатији по целогодишњем обиљу културних и других догађања, може да поднесе то садржајно шаренило. Оно му можда чак и прија. Друго је питање искључивост приликом нечијег дефинисања или издавања за нешто што тобоже није.
Нека слободно буде и нешто што није, само док јесте (и) оно што јесте. Отприлике тако бих ја то формулисао, само да оправдам своје одушевљење проводом на тим својим првим Нишвилима, још док су се одржавали на Летњој позорници.
Да ли је наредне године, или оне следеће, гостовао и Зоран Предин?
Нека је гостовао. Био је и Душко Гојковић, у поређењу с којим нећете чути ништа што би више било џез. Били су и Бренд Њу Хевиз, чисто ради већег (џез) спектакла.
Већ друге, треће године, ја сам почео да живим за те и такве Нишвиле. Добро, можда је то претерано категорички речено, али у погледу културне понуде мог града скоро да је и дословно тако. Јер многе друге ствари умем и да прескочим. Али та позитивна енергија на Нишвилу, којом се потпуно обузмем тих дана и узмем да је ширим и сâм… та радост поводом успутног сазнања да толико велики број људи тамо познајем и да ми се јавља… то уживање у сваком кутку Летње позорнице између свих оних бина, седишта и степеница. Све је то само моје лично. И ја ћу да га браним.
Тедо д’ умрем кад сам оне године сазнао да више неће бити Нишвила на Летњој, већ да се премешта тамо на неку ливаду. Тада ми се чинило да је немогуће да се и у неком новом простору оствари она енергија, знате, то само моје лично.
С муком посматрах чаршаве које су обесили последње године на Летњој између позорнице и угоститељског објекта. Ни данас ми није јасно ко их је тамо ставио: Нишвил или угоститељски објекат.
Чуо сам само да је реч о расправи око кинте, што није мала ствар. Иван Благојевић (за стране читаоце: директор Нишвила) стао је на бину и свима нама потанко објаснио да се догађа нека неправда.
Иван је врло експресиван човек. Ко је у праву, он или они други?
Никад то нисам разабрао. Истини за вољу, било би највероватније погрешно да сам пресудио да је само једна страна у праву, односно да је Иван, јер ме угоститељски објекат много и не интересује, у праву или у криву.
Тај први Нишвил на ливаду, а то је била две хиљаде девета, очекивао сам са страхом, али дочекао с великим олакшањем. Догодило се чудо: Нишвил на новом простору био ми је једнако магичан – мада, наравно, на другачији начин – колико и они претходних година на Летњој позорници.
Што се мене неспособног тиче, свака част свакоме ко може сва она чуда да наређа и да се све на крају и види и чује. Те године другарица ме је убацила у волонтере, колективно, преко неке њене енџио.
Другарица је била, што оно кажу, с бенефитима, а један од бенефита била је моја волонтерска пропусница. Те године сам, стојећи издалека као прилично необичан матори волонтер, први пут видео екипу организатора Нишвила.
Видео сам Попа како отмено и ауторитативно распоређује волонтере. Нико ме неће убедити да је све што ти људи ураде нешто тек тако, што би могао свако од нас познавалаца ствари и критичара.
Своје присуство са овом или оном пропусницом увек сам користио да се мувам и минглујем около. Нека је доживотно хвала Далибору Поповићу званом Поп (убрзо смо се упознали, рећи ћу и спријатељили), што ме је свих година по разним основама опскрбљивао пропусницама оваквим или онаквим.
Увек сам хтео да купим улазнице, и никад нисам могао. Углавном сам се провлачио као члан Друштва књижевника, значи неки фактор у култури града. Тамо сам био сам и прес, и стаф, чак једне године и хост (али заиста, Оливера и ја смо правили друштво неком заменику израелског амбасадора).
Седели смо у ложи, за истим столом с тајкунима и политичарима – и не, то ми није импоновало. Али могао сам да се завучем и иза бина, у бекстејџеве, чисто да продефилујем; није ме занимало ни са ким од гостију музичара да се нешто упознајем и причам. Просто нисам имао шта.
Премештај Нишвила на нову локацију довео је до проширења околне сценографије и до разних тржишних навала. То је такође изазвало негодовање оних који брину да отменост идеје о џез фестивалу не буде угрожена нижим социјалним побудама наше презира достојне средине.
Искрено, мајице и качкети на тезгама дуж стазе у Тврђави тих дана не боду очи превише. Просто заобиђи, прођи поред. Понекад можда нешто и купи, понеси, чувај, поклони. Неће ти падне круна с главе.
Добро, разумем негодовање због роштиља. Међутим, ни с тиме се не претерује. Све је то сведено и стављено са стране, у дубоку позадину догађаја. Неко ће рећи да људи морају нешто да хасну успут. И биће у праву, мислим, ко од нас није више пута изумирао од глади насред Нишвила?
За мене је право спасење била појава веге-бургера, будући да се бар једном или двапут, ако не и свих дана Нишвила, падне пост. Осим на Нишвилу, до данас их на другим местима у Нишу нисам ни видео. Јесте да пукнеш кинту, али исплати се: капитализму капиталистичко, а Богу Божје.
Последњих година знао је да нам се осмехне и сâм капитализам – неке фине девојчице бесплатно су уваљивале веге грицкалице које су увек добро долазиле. Успела је и реклама, јер сам исте такве настављао да купујем по граду и после Нишвила.
Ред је поменути и нешто што мене лично избацује у погледу Нишвила, а то су сви они трубачи и дувачи који се ту доводе локално и оркестрално, једном речју: благе назнаке Гуче.
У центру пажње тог мелоса је велики Шабан, али под неку другу, светску презентацију. Разумем покушаје да се домаћи улични музиканти конектују као овдашња понуда са светским трендом блуза џеза, етно ворлда и шта вам ја знам; признајем, и прихватам, али не могу.
Када их видим и чујем, бежим главом без обзира. Знате, има разлога зашто не идем у Гучу. Ја сам вам од оних што преседе читаву свадбу. Као клинцу није ми падала круна с главе кад бих се прикључивао на Да л’ је могуће и Не долази у мој стан, тамо где бих видео друштво и гитару.
Али мене све то ипак сувише асоцира на шаторе, пијанство и ваљање по блату, и то није моја прича. Довољно буде да неко подигне руке на Нишвилу, поцупкујући и правећи ону телећу фацијалну експресију, да би ми то створило унутрашњи проблем.
То се десило на Бреговића, када смо Оливера и ја трчали без даха још много даље од Тврђаве, до самог логора, тог универзитета бекства, како бисмо побегли и од одјека свега онога што идол мог детињства, који је створио Изглиједала је мало чудно у капуту жутом кројеном безвезе, изводи на бини.
Разумео сам шта хоће да каже Иван када је рекао да су после Трикија за утеху наступили домаћи Трикији, али ми смо и тада заждили у спринт према излазу – и опет нас је стигао Калашњиков.
Значи, ако и јесте домаћи Трики и тако узвишена етно варијатна музике, зашто већ друга ствар на репертоарима увек изнова мора бити тај шугави Калашњиков!
Осим Техерана имам још једну слабу тачку, а она се зове Бесаме мућо. Не знам зашто ми је та песма идиотска, кад су ми многи рекли да објективно није. Мислим да ми ту проради онај синдром негодовања на „дај нешто што сви знамо”, који је у овом граду неизбежан не само на славама већ и на вечерима оперских арија, кад читава сала Симфонијског оркестра на крају крене да подврискује О соле мио, или пак Жена је варљива. Више од петнаест Нишвила је наређано у мом житију, и ниједан не прође без Бесаме мућо. И то је све, што се гунђања тиче. Немам више примедби.
Слушао сам истинске величине. Видео сам Рона Картера, Жан Лик Понтија, Ведер Рипорт (које сам, додуше, испратио с подељеном пажњом јер ми је другарица алергична на фјужн). Али сам прилично убачен присуствовао и многим другим приредбама што нису џез. Поменух негде у претходном тексту Де Фаз. Тифан и Ијока су ме такође распаметиле, а ни Драмз Јунајтед ме нису оставили деконцентрисаним.
Ни данас ми није јасно како је Зденка Ковачичек успела онако да отпева Џенис, а Стенли Џордан онако да одсвира Хендрикса. Соломон Берк је, кажу, највећи од свих који су били (а ја слепац ни чуо за њега; кажем то, јер сматрам да се нешто важно каже и тиме кад нећеш мудро да ћутиш).
Углавном, ја све њих видех. Не само видех, већ и доживех у фул капацитету. На џез фестивалу или не, баш ме па брига. Хвала организаторима. Већ сам на прагу сенилности, тако да многе садржаје заборављам. Стрпљиво чекам наредне године, када ћу се боље присећати многих фаца с Нишвила, него тога шта сам јутрос хасао.
Видим да Иван Благојевић, исти онај који се свађао са бине кад су накачили оне чаршаве на Летњој, сваке године ламентује у јавности што нам за Нишвил (дакле, нама, не њему) званичници не дају већу кинту.
Можда нисте тај карактер да вам је такав стил наступања у јавности превише симпатичан, али океј, то је маркетинг и то је културна политика. Сигурно да има смисла и сврхе. Дакле, ако бих персонално можда и више волео на његовом месту каквог блазиранијег, софистициранијег типа, хвала Ивану Благојевићу.
Шта се ради иза кулиса, ни најмање ме не занима. То су велика питања. Ја се бавим малим питањима. Дакле, хвала човеку и екипи. На евентуалним надметањима за најзначајнијег човека у култури овог града моћи ће да рачуна на мој глас.
За крај чувам онај најлуђи догађај са Трикијем ове године, а док овај текст дође до вас и она ће проћи, мислим година. Кажем најлуђи, јер је мени то било од почетка до краја – све надреално.
Трики је био највећа и најгласније најављивана звезда овогодишњег програма на Нишвилу. Ја опет пао с Марса: објашњавају ми шта је Трики, а шта Масив Атак.
Оливера каже да су неких тамо година у Београду сви слушали Масив Атак. У Нишу нису; или бар ја нисам, а нисам ни виђао људе који су. Пеђа каже да је пет пута био на њиховим концертима около. Добро. Пеђа зна.
Помало се едукујем пре финалне вечери, набадајући по интернету. Отприлике спознајем шта је трип-хоп, фина музика што се мене тиче. Ја сам слушао Портисхед, и то је нешто што ме асоцира. Па да, они су иста генерација – каже Пеђа.
Уочи самог наступа видно повећан број људи. Кажу, дошли и из других земаља да виде Трикија. Дошао и Никола, кога нећете баш често срести на Нишвилу. Међутим, шушкају како је тај Трики ексцентричан – свашта се може очекивати.
Кажу да је џанки, да је бруталан према публици. Добро. Почиње наступ, тискамо се испред бине неко здушније, неки од нас опуштеније. Креће нека позадинска музика која траје, траје, траје. Не укључује се светло. Кажу, Трики понекад током читавог концерта не укључи светло.
Полако се убацује неки женски глас. Мени то фино. Постаје (ми) све угодније. Кажу, Трики иначе све време пушта певачице. Шта онда он ради, питам се у себи. Још увек нема светла. Некакве сенке крећу се по бини. Нешто није у реду са звуком. Звучници некако пробијају, или им се дешава нешто што ја не умем да објасним. После десетак минута: пауза.
Нико не зна шта се дешава, почињу да колају прва гунђања. Пролази неодређени број минута и наступ поново креће. Опет мрак, сенке, женски гласић, пробијање из звучника. Врло брзо све се прекида – крај.
Настаје опште комешање. Надолази горчина са свих страна. Никола ставља све (по списку) на рачун организације и катастрофалног звука, због кога верује да је овај прекинуо наступ.
Каже да су то канте, а не звучници. Десно од бине срећем Цепија, који је јако љут. Толико људи је дошло, многи и из иностранства. Треба га тужити – каже Цепи. Не можете често срести љутог Цепија.
Чак и Марија, жена скандинавске лепоте, поред њега стоји намрштена. Испало је да Трики не поштује Ниш, људе који су дошли да га виде. На други стејџ излази Веља, да најави следеће извођаче.
Веља је бесан, једва се суздржава да јавно не оспе паљбу на госта. На основу тога повезујем да је он нешто видео иза позорнице, што ми не знамо а што га је саблазнило.
Тада следећи извођачи почињу Техеран ‒ ми бежимо ‒ Калашњиков је бржи.
Током ноћи читам коментаре на фејсу. Шобот пише да је Трики брат и да ће да избрише све оне који пишу лоше о њему. Чекај мало, Шобот је стејџ менаџер. Он ваљда најбоље зна. Шта је онда видео Веља?
Неко пише да је проблем настао око звука, али да нису домаћи организатори криви за то ‒ сваки иоле већи селебрити доводи своје техничаре звука. То ми се чини логичним.
Битан део целе приче је то што је Трики замајан ко струја и ништа што тај уради не мож’ да протумачиш. Неки шушкају да је Иван упао у бекстејџ и хтео да га бије.
Трики се шатро жалио у свом саопштењу да му је пијани директор Нишвила умало набембао фленџери. То су отприлике све чињенице које су се дале сазнати. Већ ујутру читам званично реаговање Нишвила – Иван Благојевић је саставио фантастично саопштење.
Одмерено, без грубих тонова осуде, достојанствено, с поштовањем, чак позитивно и оптимистично. Лично ме је задивила сналажљивост и мудра реторика тог човека. Али ми ни из тог саопштења нисмо сазнали шта се догодило.
Мени је то коначно, с логичке стране гледано, био један од најзабавнијих догађаја у животу. Оно кад ништа не можеш сазнати, а сви причају и деле информације само о томе. Чини ми се да сам ја једини који није тврдио, а није ни веровао да зна о чему је реч, у вези са било којим делом ове сложене и луде приче.
Мудро сам ћутао како ме не би сви напали. Шта, зар ти не знаш да свако доводи своју технику звука?
Проблем је у томе што би ме гарантовано већ следећа или следећи исто тако децидно сатерали уза зид: не знаш да је организатор фестивала одговоран за озвучење на фестивалу!?
Не знам, браћо! Убијте ме! Исто важи и за светло, што није било укључено, и где је био и шта је радио Трики, и како су после расправили све то са њим, и шта је видео Веља, а шта Шобот па су тако различито реаговали, и да ли андроиди сањају електричне овце, и најзад од које се дрво прави нишлиски пинокијо. Не знам, и тачка.
Знам да не знам. И задовољан сам због тога. Нисам се острвио ни на Ивана, ни на Трикијеве невидљиве техничаре. Немам никакав став о томе што овај не укључује светло током својих наступа. Нити о томе што не поштује публику. Јер ко смо ми?
Мени беше фино оних десетак дваес минута док је девојчица певала из мрака, иако ме је звучник ударао у главу. Јер ко сам ја?
А док не будем апсолвирао та два питања, сва ова друга, знате, немам намеру да отварам.
За ГЛЕДИШТА пише: Ивица ЖИВКОВИЋ
Објављено и у Часопису ГРАДИНА број 107/23
20
20