Knjiga priča Bolje mesto Lene Petrović, ovenčana niškom gradskom nagradom „Slaviša Nikolin Živković”, donosi priče koje u kontrastima savremenog života traže upravo to – bolje mesto, ali ne kao geografsku ili društvenu odrednicu, već kao unutrašnje pribežište, prostor duhovnog i emotivnog oslobođenja. Autorka sa izuzetnom psihološkom oštrinom gradi svetove koji se kreću između intime i javnosti, između porodičnog i globalnog, između ljubavi i bekstva. Njeni junaci, često na ivici identitetskog rasula, svedoče o dubokoj nestabilnosti našeg doba.
Petrovićeva piše sa sigurnošću zrelog stila koji ume da zadrži ironiju i sažaljenje u istoj rečenici. Njene priče su urbane, guste, ponekad dokumentarne u realističkom sloju, ali u svom unutrašnjem pulsu lirske i nadrealne. Likovi su ljudi sa margine – emigranti, izgubljeni očevi, ćerke koje traže svoje lice u tuđem pogledu, žene koje prkosno traže svoje pravo na glas, na telo, na izbor. Dijalozi su oštri, ponekad neprijatno iskreni, kao da svaka reč donosi rizik istine koju više niko ne ume da podnese.
Knjiga priča Bolje mesto je ujedno i knjiga o bekstvu. Bekstvu iz porodice, iz zemlje, iz sopstvenog tela. Ali to bekstvo nikad nije konačno, ono je ciklično, a svaki pokušaj odlaska otkriva samo novi sloj zarobljenosti. U pričama „Zlatna groznica”, „Tranzicija” i „Spaliti svaki dokaz o bekstvu” naročito se ističe motiv odnosa roditelja i dece, muškarca i žene, domaćeg i stranog sveta. U tim sudarima, koji su ponekad bolni, a ponekad nežni do groteske, otkriva se sva dramatika savremene osećajnosti.
Simbolika je suptilna i u službi emotivnog jezgra teksta: predmeti – kutijica sa zlatom, lak za nokte, barbika, telefon, motor – postaju pomiritelji između prošlosti i sadašnjosti, između onog što se izgubilo i onog što se traži. Petrovićeva majstorski pokazuje kako banalnost svakodnevice može da se preokrene u egzistencijalnu dramu, kako se ljubav, uprkos cinizmu sveta, i dalje javlja kao jedina mogućnost iskupljenja.
Nagrada „Slaviša Nikolin Živković” dobila je u ovoj knjizi svog dostojnog laureata. Bolje mesto je zbirka koja potvrđuje da savremena srpska pripovetka ima snagu da progovori o najintimnijem i najbolnijem, bez patetike i bez straha. Za objavljivanje u izboru Gledišta izdvajamo priču „Zlatna groznica”, koja najbolje oslikava poetiku Lene Petrović – preciznu, emocionalno složenu i duboko ljudsku.
ZLATNA GROZNICA
Prihvati me, Ra, pre nego što odeš
pre nego što odem,
molim se…
Nepoznati autor, 2059. p. n. e.
Parkirao sam auto ispod krošnje lipe. Buljavi mercedes E-klase, sa četiri okrugla fara koja su pouzdano blenula u puteve. Pre nego što sam izašao iz kola, proverio sam da li mi je lanena košulja izgužvana i dlanovima poravnao nabore. Stavio sam naočare za sunce na oči i uputio se prema bašti kafane iz koje je dopiralo zveckanje escajga. Seo sam za drveni sto pod crvenom tendom. Ubrzo mi je prišao visoki kelner sa podočnjacima i pitao šta ću da popijem. Rekao sam mu da čekam svoju sreću iz Njujorka. Kelner se namrštio i rekao da mu mahnem kad budem znao šta hoću. Zapalio sam cigaretu i bacio pogled na jelovnik. Vrućina mi je ubijala apetit.
Mrzim avgust, tad imam najmanje posla jer moje mušterije odlaze na letovanje. One koje ostaju u gradu traže predah u polupraznim kafićima, uzbuđenje u punim čašama. Nemaju lovu za more pa lutaju toplim ulicama i ne pada im na pamet da se voze taksijem, osim ako nisu mrtvi pijani. Odavno sam ukapirao da je taksi prevozno sredstvo za žurbu, nevreme ili bolest. Ali avgust kao da sve usporava, čak i kretanje oblaka i progresivne bolesti. Jedini spas od učmalosti su povremeni pljuskovi koji vatrogasnom brzinom spiraju dosadu sa asfalta. I njen dolazak. Zvao sam je više puta tokom prošle sedmice ali nije se javljala. Onda je u pet ujutro poslala SMS poruku i predložila da ručamo u kafani „Stara Hercegovina”.
Pojavila se desetak minuta kasnije. Imala je veoma kratku kosu, kao dečak. Zelene oči su joj zablistale. Pomislio sam kako se prolepšala otkad živi u Americi. Kad je bila mala, želeo sam da izgleda kao dama, ali ona nije podnosila punđe, haljine i lakovane cipele, htela je da liči na mene. Jedno vreme je čak pričala o sebi u muškom rodu i tvrdila da nikad neće obući venčanicu. Tog avgusta, nosila je belu majicu sa nečitkim natpisom i plave bermude. Bilo mi je drago što se nije ugojila od slatkog američkog hleba. Nasmejala se i poljubila me u obraz.
Naručio sam limunadu, a ona gaziranu vodu i šljivovicu. Popila je rakiju na eks i uzela jednu cigaretu iz moje paklice. Dugačkim prstima, koje je od majke nasledila, nežno je opipala celu cigaretu pre nego što je kresnula upaljač. Rekla je da puši samo u Srbiji, zemlji njenih loših navika. Uvek je dobro promišljala svaku reč. Nije mnogo govorila, a sve što bi izustila za mene je bio rebus. Nikad nisam umeo da razradim priču sa njom. Postojalo je samo uvodno pitanje i zagonetni zaključak. U poređenju sa njom, sebi sam izgledao nezgrapno, njene šake su bile nežne kao da nikad nisu oprale sudove, moje grube i dlakave. Dok sam smišljao šta da joj kažem, košulja mi se gužvala na stomaku i kvasila ispod pazuha.
– Ovde smo dolazili kad si bila mala.
– Nismo, tata. Retko si me vodio u restorane. Išli smo u cirkus i na šampite. Obožavala sam da gledam akrobate. Sećaš se kad sam imala visoku temperaturu, pa si me na ramenima odneo kod doktora? Rekao si da izvodimo cirkusku tačku. Od tada bih se svaki put radovala kad se razbolim i… Čekala da me opet poneseš.
– Čega se ti sve sećaš! Jeste, volela si da te nosim. Htela si da gledaš svet sa visine. Je l’ u Njujorku kao u cirkusu?
Nije odgovorila, provukla je prste kroz kosu i zadržala ih nekoliko sekundi na temenu, kao da je morala da pridrži zamišljenu glavu. Pogledala je ka dečjem igralištu prekoputa restorana. Na njemu se sunčala zelena klackalica. Kao mala volela je da lebdi na podignutoj strani klackalice. Puštao sam je da sama održava ravnotežu, znao sam da će na vreme stegnuti rukohvat. Polako bih je spuštao, skoro do zemlje, a onda naglo dizao uvis. Smejala se od uzbuđenja. Ponavljali smo tu igru sve dok se ne bi požalila da joj je muka.
Kelner nam je doneo šopsku salatu, zemičke, ćevape i belu vešalicu. Dve ose napadale su čas roštilj, čas ostatke moje limunade. Da je bilo više soka u čaši, utopio bih napadače u njoj. Moja ćerka bi sigurno negodovala što sam grub i tvrdila da su insekti važni za planetu. Tako bismo započeli priču, a ja bih čuo neke nove teorije. Ovako, ose su nam dosađivale, a mi smo ćutali i žvakali meso. Žamor gostiju nadjačavao je muziku i zvonjavu mobilnih telefona. Jela je brzo i uredno, svaki zalogaj joj je bio iste veličine. Sa vešalice je uklanjala masne delove i stavljala ih na rub tanjira. Kad je završila, obrisala je usta salvetom, otpila kiselu vodu i zagledala se u mobilni telefon. Ostavio sam pola porcije u tanjiru i zapalio cigaretu. Znoj mi se slivao niz leđa. Možda je trebalo da jedemo nešto laganije. Kao da mi je roštilj zadimio misli, mučio sam se da nađem temu za razgovor.
– Da li se u Njujorku voziš metroom ili taksijem?
– Uglavnom metroom – odgovorila je gledajući u telefon.
– Da li su taksiji čisti?
– Kako koji.
– Pa da, kao kod nas. Kako ti je na poslu?
– Nije loše, dobre su mi kolege.
– Radiš i sa crncima?
– Naravno, tata.
– Nemoj, molim te, da nađeš dečka crnca.
Podigla je pogled sa telefona, prevrnula očima i glasno se nasmejala, kao da sam ispričao vic. Bilo mi je drago što sam joj izmamio osmeh, ali sam slutio da je to bio podsmeh koji mi je govorio da nemam pojma o svetu u kome živi. Posle staža u advokatskoj kancelariji, počela je da radi sa migrantima. Zbog ratova su bežali iz Afrike i Azije, tražili život. Često je putovala i prestala da mi se javlja. Povremeno sam je vozio do aerodroma, govorio joj da se ne petlja sa tim ljudima, ko zna kakav teret nose sa sobom. Rekla mi je da sam rasista. Nisam, ali jednostavno ne verujem obojenima, ni domaćim ni stranim, par puta mi nisu platili vožnju. Ne znam zašto su umislili da mogu da se voze taksijem po istoj ceni kao naši ljudi. Za njih imam posebnu tarifu. Naglo se uozbiljila, odmakla od stola i prekrstila ruke na grudima.
– Živim sa ženom, tata. Ako ikad budem imala dečka, obećavam da će biti crnac.
– Pa dobro, teraj inat. Ja onako pitam. Kakva ti je cimerka?
– Hozefina je lepa i pametna. Možda ćemo zajedno doći u Beograd sledećeg leta. Zanima je gde sam odrasla.
– Zna li Hozefina da Amerikanci ne bi stigli na Mesec da nije bilo Tita?
– Ma šta to pričaš?
– Gledao sam na televiziji kako je Tito prodao Kenediju svemirski program koji je Jugoslavija krišom razvijala u Sloveniji.
– To je dokufikcija, šarena laža.
– A, tako znači. Pa da, ti sve znaš. Kad se vraćaš?
– Prekosutra.
– Već prekosutra?! Vozim te na aerodrom.
– Nema potrebe, imam prevoz.
– Ko te vozi? Nemoj da te taksisti oderu.
– Voze me Romi, oni koje ti ne voliš. Zbog Kusturičinog filma, pričao si da će me ukrasti.
– Misliš Cigani? A šta će im moja ljubav? Da je otplešu i ispevaju? Više će užickati ako pevaju o neuzvraćenoj ljubavi.
Počeo sam da se smejem ali ona nije razumela foru, izbegavala je da me pogleda. Bila su joj zanimljivija dešavanja oko našeg stola: debela mačka koja je žickala ostatke hrane i bosonoga, obojena devojčica koja je gostima prinosila crvene ruže. Najviše je prilazila gostima u poslovnim odelima koji su galantno naručivali hranu i piće. Gosti su hranili mačku, a dete terali kao mušicu, odmahujući rukom. Pružio sam ćerki belu kutijicu koju sam izvadio iz prednjeg džepa košulje. Polako ju je podigla i otvorila.
– To sam uzeo od tvoje majke, kad smo se razveli, neka bude kod tebe. Ako mi se nešto desi…
Prosula je zlato po svom dlanu. Zamršeni lančići u koje su se uplele minđuše i krstići delovali su kao mini-otpad. Možda je trebalo da razmrsim i složim nakit, ali zlato je zlato, kakve veze ima da li izgleda kao u katalogu. Bleštalo je sa avgustovskim suncem, raskošno, uporno i prazno. Vratila je splet u kutijicu koju je spustila na sto i odmakla od sebe.
Košulja mi je bila skroz mokra – ispod grudi su se razlivala dva polumeseca. Ponovo smo ćutali. Dobro je što sam nosio naočare za sunce pa nije primetila koliko sam piljio u nju, čekajući da mi njena mimika otkrije šta nije u redu. Pisala je poruke na telefonu i cupkala nogom ispod stola. Ubrzo sam dešifrovao tu pantomimu: prekookeanski film, tri reči, vidimo se dogodine. Ustala je i obećala da će se javiti. Pogledala je druge stolove, kao da je tražila poznata lica, a zatim se uputila ka Botaničkoj bašti, brzim i samouverenim koracima. Prohodala je držeći privezak za ključeve koji je visio sa gajke mojih pantalona. Ako bi se zaljuljala, brzo bi obgrlila moju butinu, a onda hrabro nastavljala hod.
U stisku moje šake, kutija sa nakitom počela je da krcka. Konobar je doneo račun i prokomentarisao kako se vidi da mi je ćerka iz Njujorka. Brzo jede, navikla na fast food. Došlo mi je da ga odalamim, ali sam mu samo dobacio da se ubuđao od domaće hrane.
Stavio sam novčanik i paklicu cigareta u džepove. Kad sam ustao, mom stolu se približila bosonoga devojčica. U jednoj ruci je držala zagrizenu zemičku, a u drugoj ruže umotane u celofan. Pružio sam joj belu kutijicu i namignuo. Unutra je blago, rekao sam. Spustila je zemičku na stolicu i zgrabila poklon. Protresla ga je kao zvečku, podigla uvis i počela da pleše. Ruže su se rasule po betonu. Kad je završila pobednički ples, otrčala je niz ulicu. Šteta što moja ćerka nije videla tu radost.
Ušao sam u pregrejani mercedes, obrisao salvetom znoj sa čela, naslonio glavu na sedište i posmatrao muvu kako uporno udara telom o šoferšajbnu. Otvorio sam sve prozore i pustio sparinu da se izležava po kolima kao pijana mušterija. Muva je ubrzo nestala. Bilo je tri sata po podne, nebo je tamnelo, saobraćaj se ubrzao, ali ja nisam pomerao auto. Po brektanju drugih vozila, prepoznao sam nervozu vozača pre kiše. Jedan je psovao pešake koji su pretrčavali kolovoz. Uključio sam radio. Dispečerka „Beotaksija” ponavljala je pozive za Takovsku ulicu. Iako sam bio blizu te adrese, nisam prihvatio vožnju. Šake su mi toliko drhtale da nisam mogao da držim volan.
Kritički osvrt Redakcija GLEDIŠTA © 2025
Piše Lena PETROVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20