Књига прича Боље место Лене Петровић, овенчана нишком градском наградом „Славиша Николин Живковић”, доноси приче које у контрастима савременог живота траже управо то – боље место, али не као географску или друштвену одредницу, већ као унутрашње прибежиште, простор духовног и емотивног ослобођења. Ауторка са изузетном психолошком оштрином гради светове који се крећу између интиме и јавности, између породичног и глобалног, између љубави и бекства. Њени јунаци, често на ивици идентитетског расула, сведоче о дубокој нестабилности нашег доба.
Петровићева пише са сигурношћу зрелог стила који уме да задржи иронију и сажаљење у истој реченици. Њене приче су урбане, густе, понекад документарне у реалистичком слоју, али у свом унутрашњем пулсу лирске и надреалне. Ликови су људи са маргине – емигранти, изгубљени очеви, ћерке које траже своје лице у туђем погледу, жене које пркосно траже своје право на глас, на тело, на избор. Дијалози су оштри, понекад непријатно искрени, као да свака реч доноси ризик истине коју више нико не уме да поднесе.
Књига прича Боље место је уједно и књига о бекству. Бекству из породице, из земље, из сопственог тела. Али то бекство никад није коначно, оно је циклично, а сваки покушај одласка открива само нови слој заробљености. У причама „Златна грозница”, „Транзиција” и „Спалити сваки доказ о бекству” нарочито се истиче мотив односа родитеља и деце, мушкарца и жене, домаћег и страног света. У тим сударима, који су понекад болни, а понекад нежни до гротеске, открива се сва драматика савремене осећајности.
Симболика је суптилна и у служби емотивног језгра текста: предмети – кутијица са златом, лак за нокте, барбика, телефон, мотор – постају помиритељи између прошлости и садашњости, између оног што се изгубило и оног што се тражи. Петровићева мајсторски показује како баналност свакодневице може да се преокрене у егзистенцијалну драму, како се љубав, упркос цинизму света, и даље јавља као једина могућност искупљења.
Награда „Славиша Николин Живковић” добила је у овој књизи свог достојног лауреата. Боље место је збирка која потврђује да савремена српска приповетка има снагу да проговори о најинтимнијем и најболнијем, без патетике и без страха. За објављивање у избору Гледишта издвајамо причу „Златна грозница”, која најбоље осликава поетику Лене Петровић – прецизну, емоционално сложену и дубоко људску.
ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА
Прихвати ме, Ра, пре него што одеш
пре него што одем,
молим се…
Непознати аутор, 2059. п. н. е.
Паркирао сам ауто испод крошње липе. Буљави мерцедес Е-класе, са четири округла фара која су поуздано бленула у путеве. Пре него што сам изашао из кола, проверио сам да ли ми је ланена кошуља изгужвана и длановима поравнао наборе. Ставио сам наочаре за сунце на очи и упутио се према башти кафане из које је допирало звецкање есцајга. Сео сам за дрвени сто под црвеном тендом. Убрзо ми је пришао високи келнер са подочњацима и питао шта ћу да попијем. Рекао сам му да чекам своју срећу из Њујорка. Келнер се намрштио и рекао да му махнем кад будем знао шта хоћу. Запалио сам цигарету и бацио поглед на јеловник. Врућина ми је убијала апетит.
Мрзим август, тад имам најмање посла јер моје муштерије одлазе на летовање. Оне које остају у граду траже предах у полупразним кафићима, узбуђење у пуним чашама. Немају лову за море па лутају топлим улицама и не пада им на памет да се возе таксијем, осим ако нису мртви пијани. Одавно сам укапирао да је такси превозно средство за журбу, невреме или болест. Али август као да све успорава, чак и кретање облака и прогресивне болести. Једини спас од учмалости су повремени пљускови који ватрогасном брзином спирају досаду са асфалта. И њен долазак. Звао сам је више пута током прошле седмице али није се јављала. Онда је у пет ујутро послала СМС поруку и предложила да ручамо у кафани „Стара Херцеговина”.
Појавила се десетак минута касније. Имала је веома кратку косу, као дечак. Зелене очи су јој заблистале. Помислио сам како се пролепшала откад живи у Америци. Кад је била мала, желео сам да изгледа као дама, али она није подносила пунђе, хаљине и лаковане ципеле, хтела је да личи на мене. Једно време је чак причала о себи у мушком роду и тврдила да никад неће обући венчаницу. Тог августа, носила је белу мајицу са нечитким натписом и плаве бермуде. Било ми је драго што се није угојила од слатког америчког хлеба. Насмејала се и пољубила ме у образ.
Наручио сам лимунаду, а она газирану воду и шљивовицу. Попила је ракију на екс и узела једну цигарету из моје паклице. Дугачким прстима, које је од мајке наследила, нежно је опипала целу цигарету пре него што је креснула упаљач. Рекла је да пуши само у Србији, земљи њених лоших навика. Увек је добро промишљала сваку реч. Није много говорила, а све што би изустила за мене је био ребус. Никад нисам умео да разрадим причу са њом. Постојало је само уводно питање и загонетни закључак. У поређењу са њом, себи сам изгледао незграпно, њене шаке су биле нежне као да никад нису опрале судове, моје грубе и длакаве. Док сам смишљао шта да јој кажем, кошуља ми се гужвала на стомаку и квасила испод пазуха.
– Овде смо долазили кад си била мала.
– Нисмо, тата. Ретко си ме водио у ресторане. Ишли смо у циркус и на шампите. Обожавала сам да гледам акробате. Сећаш се кад сам имала високу температуру, па си ме на раменима однео код доктора? Рекао си да изводимо циркуску тачку. Од тада бих се сваки пут радовала кад се разболим и… Чекала да ме опет понесеш.
– Чега се ти све сећаш! Јесте, волела си да те носим. Хтела си да гледаш свет са висине. Је л’ у Њујорку као у циркусу?
Није одговорила, провукла је прсте кроз косу и задржала их неколико секунди на темену, као да је морала да придржи замишљену главу. Погледала је ка дечјем игралишту прекопута ресторана. На њему се сунчала зелена клацкалица. Као мала волела је да лебди на подигнутој страни клацкалице. Пуштао сам је да сама одржава равнотежу, знао сам да ће на време стегнути рукохват. Полако бих је спуштао, скоро до земље, а онда нагло дизао увис. Смејала се од узбуђења. Понављали смо ту игру све док се не би пожалила да јој је мука.
Келнер нам је донео шопску салату, земичке, ћевапе и белу вешалицу. Две осе нападале су час роштиљ, час остатке моје лимунаде. Да је било више сока у чаши, утопио бих нападаче у њој. Моја ћерка би сигурно негодовала што сам груб и тврдила да су инсекти важни за планету. Тако бисмо започели причу, а ја бих чуо неке нове теорије. Овако, осе су нам досађивале, а ми смо ћутали и жвакали месо. Жамор гостију надјачавао је музику и звоњаву мобилних телефона. Јела је брзо и уредно, сваки залогај јој је био исте величине. Са вешалице је уклањала масне делове и стављала их на руб тањира. Кад је завршила, обрисала је уста салветом, отпила киселу воду и загледала се у мобилни телефон. Оставио сам пола порције у тањиру и запалио цигарету. Зној ми се сливао низ леђа. Можда је требало да једемо нешто лаганије. Као да ми је роштиљ задимио мисли, мучио сам се да нађем тему за разговор.
– Да ли се у Њујорку возиш метроом или таксијем?
– Углавном метроом – одговорила је гледајући у телефон.
– Да ли су таксији чисти?
– Како који.
– Па да, као код нас. Како ти је на послу?
– Није лоше, добре су ми колеге.
– Радиш и са црнцима?
– Наравно, тата.
– Немој, молим те, да нађеш дечка црнца.
Подигла је поглед са телефона, преврнула очима и гласно се насмејала, као да сам испричао виц. Било ми је драго што сам јој измамио осмех, али сам слутио да је то био подсмех који ми је говорио да немам појма о свету у коме живи. После стажа у адвокатској канцеларији, почела је да ради са мигрантима. Због ратова су бежали из Африке и Азије, тражили живот. Често је путовала и престала да ми се јавља. Повремено сам је возио до аеродрома, говорио јој да се не петља са тим људима, ко зна какав терет носе са собом. Рекла ми је да сам расиста. Нисам, али једноставно не верујем обојенима, ни домаћим ни страним, пар пута ми нису платили вожњу. Не знам зашто су умислили да могу да се возе таксијем по истој цени као наши људи. За њих имам посебну тарифу. Нагло се уозбиљила, одмакла од стола и прекрстила руке на грудима.
– Живим са женом, тата. Ако икад будем имала дечка, обећавам да ће бити црнац.
– Па добро, терај инат. Ја онако питам. Каква ти је цимерка?
– Хозефина је лепа и паметна. Можда ћемо заједно доћи у Београд следећег лета. Занима је где сам одрасла.
– Зна ли Хозефина да Американци не би стигли на Месец да није било Тита?
– Ма шта то причаш?
– Гледао сам на телевизији како је Тито продао Кенедију свемирски програм који је Југославија кришом развијала у Словенији.
– То је докуфикција, шарена лажа.
– А, тако значи. Па да, ти све знаш. Кад се враћаш?
– Прекосутра.
– Већ прекосутра?! Возим те на аеродром.
– Нема потребе, имам превоз.
– Ко те вози? Немој да те таксисти одеру.
– Возе ме Роми, они које ти не волиш. Због Кустуричиног филма, причао си да ће ме украсти.
– Мислиш Цигани? А шта ће им моја љубав? Да је отплешу и испевају? Више ће ужицкати ако певају о неузвраћеној љубави.
Почео сам да се смејем али она није разумела фору, избегавала је да ме погледа. Била су јој занимљивија дешавања око нашег стола: дебела мачка која је жицкала остатке хране и босонога, обојена девојчица која је гостима приносила црвене руже. Највише је прилазила гостима у пословним оделима који су галантно наручивали храну и пиће. Гости су хранили мачку, а дете терали као мушицу, одмахујући руком. Пружио сам ћерки белу кутијицу коју сам извадио из предњег џепа кошуље. Полако ју је подигла и отворила.
– То сам узео од твоје мајке, кад смо се развели, нека буде код тебе. Ако ми се нешто деси…
Просула је злато по свом длану. Замршени ланчићи у које су се уплеле минђуше и крстићи деловали су као мини-отпад. Можда је требало да размрсим и сложим накит, али злато је злато, какве везе има да ли изгледа као у каталогу. Блештало је са августовским сунцем, раскошно, упорно и празно. Вратила је сплет у кутијицу коју је спустила на сто и одмакла од себе.
Кошуља ми је била скроз мокра – испод груди су се разливала два полумесеца. Поново смо ћутали. Добро је што сам носио наочаре за сунце па није приметила колико сам пиљио у њу, чекајући да ми њена мимика открије шта није у реду. Писала је поруке на телефону и цупкала ногом испод стола. Убрзо сам дешифровао ту пантомиму: прекоокеански филм, три речи, видимо се догодине. Устала је и обећала да ће се јавити. Погледала је друге столове, као да је тражила позната лица, а затим се упутила ка Ботаничкој башти, брзим и самоувереним корацима. Проходала је држећи привезак за кључеве који је висио са гајке мојих панталона. Ако би се заљуљала, брзо би обгрлила моју бутину, а онда храбро настављала ход.
У стиску моје шаке, кутија са накитом почела је да крцка. Конобар је донео рачун и прокоментарисао како се види да ми је ћерка из Њујорка. Брзо једе, навикла на fast food. Дошло ми је да га одаламим, али сам му само добацио да се убуђао од домаће хране.
Ставио сам новчаник и паклицу цигарета у џепове. Кад сам устао, мом столу се приближила босонога девојчица. У једној руци је држала загризену земичку, а у другој руже умотане у целофан. Пружио сам јој белу кутијицу и намигнуо. Унутра је благо, рекао сам. Спустила је земичку на столицу и зграбила поклон. Протресла га је као звечку, подигла увис и почела да плеше. Руже су се расуле по бетону. Кад је завршила победнички плес, отрчала је низ улицу. Штета што моја ћерка није видела ту радост.
Ушао сам у прегрејани мерцедес, обрисао салветом зној са чела, наслонио главу на седиште и посматрао муву како упорно удара телом о шофершајбну. Отворио сам све прозоре и пустио спарину да се излежава по колима као пијана муштерија. Мува је убрзо нестала. Било је три сата по подне, небо је тамнело, саобраћај се убрзао, али ја нисам померао ауто. По бректању других возила, препознао сам нервозу возача пре кише. Један је псовао пешаке који су претрчавали коловоз. Укључио сам радио. Диспечерка „Беотаксија” понављала је позиве за Таковску улицу. Иако сам био близу те адресе, нисам прихватио вожњу. Шаке су ми толико дрхтале да нисам могао да држим волан.
Критички осврт Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Лена ПЕТРОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20