Гледали су се дуго. Да су случајни пролазници или пак пријатељи који се добро познају, већ би почели склањати погледе осјећајући нелагоду. Али, не и они. Гледали су се док су поред њих пролазили трамваји, кола, бициклисти и тмурни пјешаци који журе, ни сами не знајући куда нити зашто. Овдје је једноставно обичај да се жури.
Нервоза је дио сваког становника овог сивог мјеста и комад његове душе, ако ово сивило и безбојна бивша чељад уопште имају душу. Поред њих је пролазило и вријеме, а они су нетремице гледали једно у друго, као да их ни вријеме ни тмурни и нервозни велеград понедељком ујутро, нити било шта друго не интересује и не дотиче.
Као да не постоји ништа због чега би требали бити било гдје другдје или макар на тренутак размислити, прекинути тај поглед као челичном сајлом везан и отићи због нечег. Само се окренути и отићи куда су и пошли!
Не, они нису знали ни гдје су пошли ни да су уопште пошли. Они више немају појма ни како су ту доспјели нити због чега, а најмање када и колико већ су овдје. Дама у црвеном капутићу, малочас приспјела из унутрашњости и зарасли човјек из далека, до јуче дјечак, и данас, само што више тако не изгледа, обучен по посљедњој моди клошара из околине оближњег стадиона.
– Ако је ово она игра „Ко ће први трепнути“ предаћу се, побиједила си, а ако је она „Ко ће се први насмијати“ онда је реми – кесимо се ми ко два доманца откако смо се срели! Најзад проговори он, већ жалећи за иступањем из вјечности у коју су били упали и неизвјесности коју она носи уза се.
– Ја, ја, овај… Покуша и она да састави нешто налик реченици, али као нагло пробуђена, не стиже да се сабере.
– Сад треба да кажеш како ти је име и кад ја узвратим својим именом, онда куртоазно кажеш: „Драго ми је“, мада и не мора да ти буде, то је онако, што би се у нас рекло – ред. Извали он и даље се смијући као луд на брашно, па настави:
– Ја сам рецимо Милан и баш ми је драго што ме тако лијепо гледаш, а још драже би ми било да хоћеш проговорити, рећи име и све по реду, као и шта ћеш у овом сивилу, Бог с тобом!?
– Јелена, драго ми је Милане, ма ту сам, треба да упишем факултет и ево управо сам стигла, мало ме је страх свега овога! Окрену се око себе и као да покуша да сагледа и схвати те тоне армираног бетона и милионе душа, па задрхти осјећајући како јој се тај град и све у њему у виду језе провуче кроз кости.
Облак је управо био изнад њих дајући сивилу још тамнију ноту која је бацала ону тужну, оптимисти можда и замало романтичну сјену на цио призор.
– Овдје ти је скоро немогуће разазнати кад је облачно, а кад није. Небо је вазда сиво, али ја као искусни познавалац метеоролошких прилика могу ти рећи да је један облак марке кумулус управо више нас и ако се не помакнемо у року од двадесет секунди одавде, истовариће директно на нас сто литара воде по метру квадратном, а опет ја сасвим случајно знам добро мјесто за попити каву док олуја у трајању од сат и по не прође – наприча он.
– Искрено, немам појма шта си испричао сада, али сам схватила да си споменуо кафу и може, води ме! Чиме се ти иначе бавиш?
– А свачим, ја ти се углавном дешавам! Ево рецимо, сад ћемо ми попити каву и ја ћу некоме то испричати и можда ће тај неко за двадесет година о томе написати причу. Прича ко и свака друга, само што ова неће имати крај, па ће свако себи морати смишљати шта би му најбоље пасало. Мора се у књижевност увести макар мало интеракције. Знам, некима ће бити и криво, а опет још би им кривље било да им завршену причу сервира како им не лежи. Ко ће, бона, народу угодити!?
Киша поче да роси. Он већ натоварен њеним торбама и она која притрчава за њим већ га запиткујући понешто, одоше према некуд. Нисам их пратио нити знам куда нити шта је даље било с њима, мораћете смислити сами.
Једино што знам је да је онога дана пало сто литара кише по метру квадратном, скоро потпуно опрало улице прљавог велеграда, да се осјећао пријатан мирис кише и да сам у једном тренутку видио небо, плаво и чисто као изнад тисове шуме на Прењу.
Написао сам ово јер данас сретох пар са два клинца. Подсјетише ме на оно двоје, иако далеко од велеграда, а прошло је већ вјерујем много, скоро двадесет година, ако не и више.
Она баш као јунакиња првог дијела приче – висока и витка са великим смеђим очима, а он, кад би то заиста био он, и даље обучен као клошар и након толико година покушава да јој заокупи пажњу глупирајући се и глумећи свезналицу. Дјечаци, то су неке нове, а старе приче.
За ГЛЕДИШТА пише Милан ДУЛИН БОВАН
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20