Žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje se pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo. Između ostalog zapisuje prof. dr Boško Suvajdžić u prikazu debitantske knjige Milice Stojanović – Hleba i cigara!
DRUŠTVO ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA
Monahu se pre tri dana upokojio otac
Nije pokazivao nikakve znakove žalosti i tuge
Kaže, tako je odredio Bog
Nije prošlo četrdeset dana
od kako su seljaci otišli da okopavaju kukuruz
umrla im je ćerka jedinica
od nepoznate tropske bolesti
Kažu, postoji mogućnost zaraze
a kukuruz ne sme da propadne
Ti se ždereš kad ti se u akvarijumu izvrne ribica
Plaćaš krematorijum za uginule pse
i pačićima staješ na putu
dok vatrogasci vade podavljene mačiće.
Ti se protiviš eutanaziji pobesnelih pasa
i doniraš društvu za zaštitu životinja
a ne znaš da vrednost nečije smrti
merilo je tvog ličnog raspoloženja
jer, otkud toliki sirevi na mišolovkama
u tvom memljivom podrumu
i trag krvi sa polomljenim nožicama
na sveže okrečenim zidovima?
Društvo za zaštitu životinja
ne zna da nosiš bundu od kremiranih činčila
i da je ikra najbolji izvor proteina
Kažu, ti pačići su najbolji u Pekingu
kada se preliju sosom od višanja
Dok oplakuješ svoje kućne ljubimce
i tetoviraš šapice oko ušiju
šestoro male dece sedi za stolom
i klati svoje nožice
dok se proja peče u rerni
i dok se monah moli za spasenje svih nas.
PUT
Idu dva stradalnika kroz život,
svojim putem, jedan drugom u susret.
I svako sa sobom svoj krst nosi.
Zdrao bate! – reče prvi.
Zdrao, zdrao! – odgovori drugi.
Nisu se zaustavili da proćaskaju.
Svako je otišao svojim putem.
Taj trenutak je bio njihov zajednički put.
KAKO TO?
Život je tako jednostavan.
Ipak, mnogo toga ne razumem.
Na primer: Kako to
veverice na papuče?
Ili rajfovi sa žive cvećke
na veštačke glave?
Sve drugo mi je manje-više jasno –
koliko čoveku treba da odobri sebi uspeh
i šta je sve potrebno
da bi oprostio sebi,
ali kako to da na jednoj nozi
istetoviraš „Love”
a na drugoj „Life ”?
I kako, bre, to
dugi veštački nokti
na kratke praseće prste?
Sve drugo mi je
manje-više jasno –
otkud čoveku tolika dosada
za sva zla (na) ovom svetu
i čemu tolika zabava
za tu istu dosadu,
ali kako to da
bacaš petrade sebi u oči
za veći volumen trepavica?
I kako, bre, to
lateks helanke na sto kila?
I plisirane suknje na patike?
Sve drugo mi je
manje-više jacno.
FONETIKA JE ČUDO
Kad kažeš: „piletina sa susamom”,
da li te to tera da namestiš usta
ko kokoška dupe?
Pitam se kako bi ti legao
jedan podvarak sa papcima
na tim viršlama punjene sirom.
Da li bi ti ukus avokada bio isti
da se zove, na primer, „goveđi jezik”
ili „sarma sa kupusom”?
I kome se uopšte pućiš
dok pućpuričeš: „rUkola, pUter”
i razvlačiš reči ko kore za pitu?
Kada kažeš: „grilovani losos”,
da li se osećaš nekako odvažno
dok mu skidaš kožu?
Samo da je hrskavo i rešije,
kao slanina na Cezaru oko koje se
i dalje vode bitke kako je nastala.
„Kako su preslatke rolnice od karpaća
i tortelini sa listićima pistaća, bez glutena i laktoza” –
kažeš, jer voliš da te navodim,
da pljuvačne žlezde liju suze po meniju
dok sanjaš o tome da postaneš vegan.
Kada kažeš: „gamBori sa PireoM,
tartufiMa i tostiraniM BadeMiMa”,
pa otežeš reči i šopiš usta
sa kojih vise stalaktiti od karmina,
ja se sve u sebi mislim:
„Za početak, jedne ladne pihtije.
I trljana salata.
A posle toga, pasulj prebranac
i teleća glava u škembetu.
Ili škembići na žaru.
I za kraj, turska kafa. Zbog creva.”
Serem vam se na fajn dajning!
NEZADOVOLJSTVO
Nezadovoljna si svojim tankim usnama
i zbog toga si nezadovoljna sobom.
Odlučiš se da staviš silikone,
ali si nezadovoljna kako ti stoje.
Onda odeš da dopraviš silikone,
i već si nezadovoljna, jer si preterala.
Dođavola, silikoni više nisu „in”,
pa si nezadovoljna, sada zbog toga.
Ništa, odeš da ti povade silikone,
ali si nezadovoljna brazdama i koncima.
U modu ulazi hijaluronska kiselina
i zbog toga si nezadovoljna opet.
Odeš da ti ubrizgaju u usta hijaluron,
ali si nezadovoljna veličinom šprica.
Onda odeš da ti dopune kubikažu,
i opet si nezadovoljna kako su ispala.
U modu ulaze manje usne i jasne ivice,
a ti si opet nezadovoljna sobom.
Ništa, odeš ti kod njih da te uiviče,
iako si nezadovoljna jer „to nisi ti”.
Onda pustiš da se hijaluron razgradi
i jedva čekaš da nezadovoljstvo prođe.
Dočekaš da se hijaluron razgradi,
a ti si nezadovoljna jer se plašiš noža.
Podignu ti usne rezom ispod nosa,
ali si nezadovoljna jer ti se vide zubi.
Sada su u modi potpuno prirodne usne
i ti si sada potpuno nezadovoljna svime.
Dok ne odeš na transplantaciju, majke ti,
do kad misliš to nezadovoljstvo da traje?
SMISAO POJMOVA
Nije dom ako na otiraču ne piše „NOME”
i u njemu ram za slike sa stikerom „LOVE”,
dok ispijaš šolju čaja sa natpisom „TEA”
misliš da si srećan bez haštega „HAPPY”?
Nazovi sve pravim imenima
kako ne bi došao u zabludu
i kako bi bio siguran
šta one zapravo znače, jer
možda ne znaš ni sad?
Možda bi sve nazvao drugačije?
Igraju gifovi po ajfonu za bolji „CLICKBAIT”,
na leđima manastiri, na podlaktici „FAITH”,
lepota je u oku pratilaca kada stisneš „LIVE”
možeš li da živiš bez haštega „LIFE”?
Lete etikete kao podsetnici
da ne bismo izgubili smisao pojmova,
samo što lepak sve više slabi,
ako otpadnu, kako bi tada spoznao stvari?
Zamisli da znaš i sad!
Zamisli da sve nazoveš drugačije!
Milica Stojanović – Hleba i cigara!
NISI SAM
Dobro jutro.
Danas je petak, prvi mart,
dve hiljade dvadeset četvrte godine.
Napolju je četrnaest stepeni,
pretežno oblačno i tmurno.
Mogućnost padavina: 100%.
Pašće jedno teško sranje.
Vlažnost: 36% i neš jebat’!
Vetar: 19km/č u pogrešnom smeru.
Subjektivni osećaj je
da nikoga nije briga kako se osećaš,
Dobro je. Nisi sam.
Sa tobom je Karlo Gus,
tvoj čet dži-pi-ti.
Prevuci radi otključavanja.
Danas si napravio
petnaest hiljada koraka.
U prazno.
Notifikacije su uključene,
poruke su omogućene
i svi kolačići pojedeni,
da nisi sam.
Sa tobom su reklame
i čestitke za rođendan,
svake godine od
šesto pedeset prijatelja
koji te ni ne poznaju
kao što te poznajem ja.
Zato ne brini. Nisi sam.
Sa tobom je Karlo Gus,
tvoj čet dži-pi-ti.
Za GLEDIŠTA piše: Milica STOJANOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI JOŠ
20
20