Одломак из романа: Шетач у строју
Најлакше је критиковати. Зар не?
Критиковати и не давати решења.
Указивати на све зло овог света, а не показати прстом како доћи до доброг.
Олајавати лоше, а не покушати пронаћи начин да га преобратимо у добро.
Све врсте острашћености, без обзира колико нам се намере острашћености чиниле добре, а побуде које их воде чиниле племените, на крају буду само острашћености. Острашћеност нас спречава да видимо јасно, острашћеност нас спутава да видимо чисто, поглед нам је мутан, без обзира на то у ком правцу гледали.
Па чак и идеја, колико год сијала, не може да осветли наш поглед.
Ако смо могли било шта да научимо у нашој болној историји, то је да нам револуције никада нису донеле ништа добро.
Само су једни крвници замењени другим. Курјаци који су долазили стали су на место оних који су већ били сити. Сити наше крви. И све укруг.
До неких нових вукова, који ће заменити ове сада гладне, а у време смене већ сите.
А решење је јасно, решење је увек било у еволуцији. Е сад, проблем је што еволуција тражи време и обично идеалне услове за развој. Ипак, зар нисмо ми ти који, на крају крајева, стварамо те услове?
Постоји један мали део мог народа за који сматрам да је дошао до оног степена који са поносом могу да погледам и да кажем: Е, то је идеал коме тежим.
Срби из Војводине. Војводство – како прикладна реч за регију. Урођено господство, од паора до универзитетског професора. Бар тако изгледа у мојим очима.
Тај део народа доказао је и показао да се може живети са другим народом, другом вером, другим обичајима и културом, подижући шешир и обрву и климајући главом као знак поздрава, без подизања ножа, секире или цимања револвера сваких неколико деценија.
Тај део Срба показао је да се може уздигнуте главе улазити у цркву, славити славу, љубити свећу, освештати жито, а да се претходно не тресу гаће на помисао шта ће о томе помислити партијски комесар.
Током оних четири, пет црвених, а црних деценија савршено им је било свеједно да ли ће им то ко узети за зло.
Тукли су их, затварали, одузимали стоку, конфисковали земљу, секли орахе у двориштима, кредом обележавали ајнфорте на кућама људи које су проглашавали домаћим издајницима и кулацима, а они су, ипак, сваке недеље ишли у цркву.
И певали црквене песме као што су то радили њихови преци вековима пре њих.
А онда мирно, чим изађу из црквене порте, руку под руку са својим комшијама – Мађарима, Румунима, Словацима, Чесима, Русинима и иним одлазили у кафану. На чашу вина. Јер је такав ред.
Кажу за Србе пречане да су хладни, без емоција, да им је земља све. Да су толико шкрти, па немају више од једног детета да посед не би делили.
А ја се питам: Ако је тако како кажу, ко је онда сваки пут нахранио гладне брђане – када би их они или ови ветрови потерали преко Дунава?
Ко то даде новце да се ишколују онолика деца из Црних Гора и још црњих Херцеговина и Крајина, Далмација и других делова, где само камен рађа сваке године?
Ко то и од чијих пара плати да се обнове фреске? Ко то сачува траг Пећке патријаршије у Карловцима?
Пребацују пречанима да нису храбри.
Па ко то, онда, остави кости око Петроварадина? Чији су преци своје браде бријали на ивицама османлијских сечива по Фрушкој гори?
А кажу: „Нису они имали жртве, њих нико није дирао, лако је њима“.
Па, чија су то деца, побогу, завршила у Дунаву оних јануарских ноћи када су хорде мађарских нациста хладну реку загрејали врелим телима српске младости?
Није њима лако, синовче.
Имали су они петљу да казне своје џелате.
Нису ситно калкулантски, ради напредовања у систему, затварали очи зато што се злочинци некажњено шетају.
Нико није бранио нама – осталима да тражимо процесуирање својих крвника или забрану напредовања на друштвеној лествици њихових потомака.
Али је требало имати петљу, па устати и то рећи.
А не таложити бес и подгревати га у ноћима племенског ракијања, а дању ћутати и смешкати се злочинцима.
Грлити се и певати са њиховим потомцима.
Па, када тај наталожени бес с првом погодном приликом прошишти из главе, као покварени вентил, кренути да ножем наплаћујеш старе дугове, правећи нове.
Зајеби ме јунаштва над немоћнима и враћања дугова онима који ти ништа нису дужни.
Кажу да Војвођани немају ни срца, ни душе.
Ако је мерило срца и душе завиривање преко комшијског дирека, онда чему и такво срце и таква душа?
Јок, Војвођани имају своје кибиц-фенстере, па ако шта желе да виде – виде то на шору.
Не завирују у комшијска дворишта. Јер ако је нешто срамно, ту срамоту пристојна породица неће на шору приказивати, а са кибиц-фенстера се не види у туђу кућу, нити се намерава гледати.
Не јуначе се Лале српством тако што пушкарају по сопственим двориштима.
Не разбијају бокале од главу музичарима ако не свирају како треба националне песме. Не крваре очима на „Војводу Синђелића“.
Србују радом и стварањем нових вредности, које остављају потомцима.
Не дижу буне, већ новцима откупљују своју слободу. Корак по корак. До циља.
Не ризикују да их тренутна емоција поведе у правцу да за једну ноћ изгубе све.
Не зидају куће по два пута за живота, већ их реновирају у свакој другој генерацији.
Само поправе и дораде кров, темељ им је увек исти.
Не секу орах у дворишту зато што је у моди намештај од овог дрвета.
Секу га кад се осуши, а и тада са сузама и невољно, и све генерације које су се затекле у кући плачу за њим. Као да сахрањују живог човека.
Лала упознаје свога деду над колевком, а не над гробом, гледајући његову слику из младости, јер старост није ни дочекао.
Вековима су Војвођани плаћали данак и у крви и у новцу туђем цару, а да никад нису заборавили на свог, српског цара и српску историју. Али не сулудо, као остатак нације, већ мудро.
Учили су од свог принудног владара. Учили су манире понашања, културу, радне навике, мудрост – све док нису постали део њих, а сачували себе. У целости.
И дочекали свог краља да буду свој на своме. Еволуција, магична реч!
Пошаљи паора из најзабаченијег дела Баната на било који европски двор и нећеш се постидети.
Покушај продати Сремцу, виноградару, без дана школе, неку сулуду идеју комунизма, социјализма или било ког другог изма, гледаће вас са подсмехом, понудити чашом вина, љубазно испратити са свог имања, али неће вам дати ни најмању шансу да му утрапите свој сулуди производ.
То је једини део земље на којем живе Срби, а да манастири нису били штале или јавни клозети. Али је и једини део земље у коме попови нису били радо виђени као добошари за позив у рат.
Колико мисли прође кроз главу само у једној секунди! Новосадски студенти завршавали су свој марш на престоницу.
Четрдесет хиљада малих вилењака у походу ка Хелмовој клисури, одлучни да помогну људима и патуљцима да се изборе са злом из дедињског Мордора.
За ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш
20
20