Odlomak iz romana: Šetač u stroju
Najlakše je kritikovati. Zar ne?
Kritikovati i ne davati rešenja.
Ukazivati na sve zlo ovog sveta, a ne pokazati prstom kako doći do dobrog.
Olajavati loše, a ne pokušati pronaći način da ga preobratimo u dobro.
Sve vrste ostrašćenosti, bez obzira koliko nam se namere ostrašćenosti činile dobre, a pobude koje ih vode činile plemenite, na kraju budu samo ostrašćenosti. Ostrašćenost nas sprečava da vidimo jasno, ostrašćenost nas sputava da vidimo čisto, pogled nam je mutan, bez obzira na to u kom pravcu gledali.
Pa čak i ideja, koliko god sijala, ne može da osvetli naš pogled.
Ako smo mogli bilo šta da naučimo u našoj bolnoj istoriji, to je da nam revolucije nikada nisu donele ništa dobro.
Samo su jedni krvnici zamenjeni drugim. Kurjaci koji su dolazili stali su na mesto onih koji su već bili siti. Siti naše krvi. I sve ukrug.
Do nekih novih vukova, koji će zameniti ove sada gladne, a u vreme smene već site.
A rešenje je jasno, rešenje je uvek bilo u evoluciji. E sad, problem je što evolucija traži vreme i obično idealne uslove za razvoj. Ipak, zar nismo mi ti koji, na kraju krajeva, stvaramo te uslove?
Postoji jedan mali deo mog naroda za koji smatram da je došao do onog stepena koji sa ponosom mogu da pogledam i da kažem: E, to je ideal kome težim.
Srbi iz Vojvodine. Vojvodstvo – kako prikladna reč za regiju. Urođeno gospodstvo, od paora do univerzitetskog profesora. Bar tako izgleda u mojim očima.
Taj deo naroda dokazao je i pokazao da se može živeti sa drugim narodom, drugom verom, drugim običajima i kulturom, podižući šešir i obrvu i klimajući glavom kao znak pozdrava, bez podizanja noža, sekire ili cimanja revolvera svakih nekoliko decenija.
Taj deo Srba pokazao je da se može uzdignute glave ulaziti u crkvu, slaviti slavu, ljubiti sveću, osveštati žito, a da se prethodno ne tresu gaće na pomisao šta će o tome pomisliti partijski komesar.
Tokom onih četiri, pet crvenih, a crnih decenija savršeno im je bilo svejedno da li će im to ko uzeti za zlo.
Tukli su ih, zatvarali, oduzimali stoku, konfiskovali zemlju, sekli orahe u dvorištima, kredom obeležavali ajnforte na kućama ljudi koje su proglašavali domaćim izdajnicima i kulacima, a oni su, ipak, svake nedelje išli u crkvu.
I pevali crkvene pesme kao što su to radili njihovi preci vekovima pre njih.
A onda mirno, čim izađu iz crkvene porte, ruku pod ruku sa svojim komšijama – Mađarima, Rumunima, Slovacima, Česima, Rusinima i inim odlazili u kafanu. Na čašu vina. Jer je takav red.
Kažu za Srbe prečane da su hladni, bez emocija, da im je zemlja sve. Da su toliko škrti, pa nemaju više od jednog deteta da posed ne bi delili.
A ja se pitam: Ako je tako kako kažu, ko je onda svaki put nahranio gladne brđane – kada bi ih oni ili ovi vetrovi poterali preko Dunava?
Ko to dade novce da se iškoluju onolika deca iz Crnih Gora i još crnjih Hercegovina i Krajina, Dalmacija i drugih delova, gde samo kamen rađa svake godine?
Ko to i od čijih para plati da se obnove freske? Ko to sačuva trag Pećke patrijaršije u Karlovcima?
Prebacuju prečanima da nisu hrabri.
Pa ko to, onda, ostavi kosti oko Petrovaradina? Čiji su preci svoje brade brijali na ivicama osmanlijskih sečiva po Fruškoj gori?
A kažu: „Nisu oni imali žrtve, njih niko nije dirao, lako je njima“.
Pa, čija su to deca, pobogu, završila u Dunavu onih januarskih noći kada su horde mađarskih nacista hladnu reku zagrejali vrelim telima srpske mladosti?
Nije njima lako, sinovče.
Imali su oni petlju da kazne svoje dželate.
Nisu sitno kalkulantski, radi napredovanja u sistemu, zatvarali oči zato što se zločinci nekažnjeno šetaju.
Niko nije branio nama – ostalima da tražimo procesuiranje svojih krvnika ili zabranu napredovanja na društvenoj lestvici njihovih potomaka.
Ali je trebalo imati petlju, pa ustati i to reći.
A ne taložiti bes i podgrevati ga u noćima plemenskog rakijanja, a danju ćutati i smeškati se zločincima.
Grliti se i pevati sa njihovim potomcima.
Pa, kada taj nataloženi bes s prvom pogodnom prilikom prošišti iz glave, kao pokvareni ventil, krenuti da nožem naplaćuješ stare dugove, praveći nove.
Zajebi me junaštva nad nemoćnima i vraćanja dugova onima koji ti ništa nisu dužni.
Kažu da Vojvođani nemaju ni srca, ni duše.
Ako je merilo srca i duše zavirivanje preko komšijskog direka, onda čemu i takvo srce i takva duša?
Jok, Vojvođani imaju svoje kibic-fenstere, pa ako šta žele da vide – vide to na šoru.
Ne zaviruju u komšijska dvorišta. Jer ako je nešto sramno, tu sramotu pristojna porodica neće na šoru prikazivati, a sa kibic-fenstera se ne vidi u tuđu kuću, niti se namerava gledati.
Ne junače se Lale srpstvom tako što puškaraju po sopstvenim dvorištima.
Ne razbijaju bokale od glavu muzičarima ako ne sviraju kako treba nacionalne pesme. Ne krvare očima na „Vojvodu Sinđelića“.
Srbuju radom i stvaranjem novih vrednosti, koje ostavljaju potomcima.
Ne dižu bune, već novcima otkupljuju svoju slobodu. Korak po korak. Do cilja.
Ne rizikuju da ih trenutna emocija povede u pravcu da za jednu noć izgube sve.
Ne zidaju kuće po dva puta za života, već ih renoviraju u svakoj drugoj generaciji.
Samo poprave i dorade krov, temelj im je uvek isti.
Ne seku orah u dvorištu zato što je u modi nameštaj od ovog drveta.
Seku ga kad se osuši, a i tada sa suzama i nevoljno, i sve generacije koje su se zatekle u kući plaču za njim. Kao da sahranjuju živog čoveka.
Lala upoznaje svoga dedu nad kolevkom, a ne nad grobom, gledajući njegovu sliku iz mladosti, jer starost nije ni dočekao.
Vekovima su Vojvođani plaćali danak i u krvi i u novcu tuđem caru, a da nikad nisu zaboravili na svog, srpskog cara i srpsku istoriju. Ali ne suludo, kao ostatak nacije, već mudro.
Učili su od svog prinudnog vladara. Učili su manire ponašanja, kulturu, radne navike, mudrost – sve dok nisu postali deo njih, a sačuvali sebe. U celosti.
I dočekali svog kralja da budu svoj na svome. Evolucija, magična reč!
Pošalji paora iz najzabačenijeg dela Banata na bilo koji evropski dvor i nećeš se postideti.
Pokušaj prodati Sremcu, vinogradaru, bez dana škole, neku suludu ideju komunizma, socijalizma ili bilo kog drugog izma, gledaće vas sa podsmehom, ponuditi čašom vina, ljubazno ispratiti sa svog imanja, ali neće vam dati ni najmanju šansu da mu utrapite svoj suludi proizvod.
To je jedini deo zemlje na kojem žive Srbi, a da manastiri nisu bili štale ili javni klozeti. Ali je i jedini deo zemlje u kome popovi nisu bili rado viđeni kao dobošari za poziv u rat.
Koliko misli prođe kroz glavu samo u jednoj sekundi! Novosadski studenti završavali su svoj marš na prestonicu.
Četrdeset hiljada malih vilenjaka u pohodu ka Helmovoj klisuri, odlučni da pomognu ljudima i patuljcima da se izbore sa zlom iz dedinjskog Mordora.
Za GLEDIŠTA piše: Ognjen Avlijaš
20
20