Rade Drainac: BALADA O RASCVETALIM KESTENOVIMA

Uzvišenje moje! srce pesnika na suncu rascvetala kestenova grana!

Danas je čas za reči providne, ljubičaste magle nad vodama;

Celo moje biće razotkriva nove žrtve koje je život velikodušno podnosio

Trebaće da se uzvisim nad bedom, žalosnim ljubavima i bolom dosadašnjim.

Neka ovo proleće bude put za neumorne noge opraštanja,

Dok sedim na vlažnoj klupi pod rascvetalim kestenovima,

U večeri mladoj, rumenog plamsanja krvi i sećanja

I skore crne zvezde nad mojim bićem i mojim snima!

Sutra već bose noge ostaviće tragove po pesku kaluđera Rusina iz lavre;

Umorni putnik ako u svetu srce za uzglavlje našao nije

Ni ljubav, zeleni list breze, na krvavoj rani,

Pod sedom kosom, još nežnije,

Ćutljivo, u ćeliji duše, proći će ostali moji dani.

Ne nađoh li šaku svetlosti u mučnoj poteri za korom hleba

Ostaje mi do dna, po višoj milosti, čašu da ispijem;

O moj živote! Tako, možda, trebal

Večeri ove kad nemam više vela golotinju krvi svoje da sakrijem.

Pevajte, beli rascvetali kestenovi!

Na svetu jedni sreću će naći pod granama vašim.

Sedim li, osamljen, na dlanove moje pada mrtvo cveće kao davni poljupci

I ma koliko mi suze razrivale lice,

Blažena da si, osamljena brezo,

Što nišeš krik ranjene ptice.

Za zvezdom u lišću!

O pevajte, beli kestenovi, ove noći na kraju svih zala i bede!

Uspavljujte čas moga približenja božanstvu!

Dosta sam u mladosti, lutajući, slušao jauk u vašim golim granama,

Mnogo puta sam ovde sedeo kada je vaše lišće razvejavalo snove i ljubav

I noć ledila tugu na usnama!

Tako samo pevaju bela krila albatrosa po plavetnilu iznad okeana;

Živote moj! Ljubavi moje tužne!

Srce pesnika, zapevaj pesmom rascvetalih grana!

Arijom snežnih pahuljica iz najlepših dana!

I biće bol zasut zvezdama!

U ovoj mirisnoj senci lakše mi je da mislim o vihorima života

Bolu moj! mladosti morbidna!

Za sve nizine, čežnjive daljine i noći iza grada

Ostaće samo prezreno moje skitništvo

I ova užasna balada!

Nikad te, aprilsko nebo, nisam gledao ovakvim očima!

Još malo pa će i insekti da usne u žutim čašicama šafrana;

Bledunjavi dlanovi noći pomilovaće trstike i modre grmove divljih ruža;

Samo će na licu meseca, visoko nad glavom mojom, odbleskivati cveće u kristale

Kao oreol bivšega života i raskošne tuge!

I ja ću sklopiti oči za trenutak utešen blaženstvom

Sa belim jedrom duše koga je proleće jedne patnje razvilo

U šareno leptirovo krilo!

…Niše se i pada cveće, bez šuma, pa jače,

Belo kestenovo cveće!

Nesrećni putnik, sa rukama u kosi, vlažnoj od noći, sanja i plače

U jedno proleće

Pod osedelim kestenom, sa koga latice meke zasiplju sve jače…

– O proći će sve i jednom biće večan san moj pod ovim uspavanim lišćem!

Srce izmučeno, što si se razotkrivalo za efemerne osvite ljubavi!

Pevaće popci u mladom žitu i prepelice u divljoj travi;

Nedavno sam i sam zaneto kriknuo kao zaljubljeni tetreb;

Na umornim rukama ležala je od sna otežala njena glava

I niz iste šume leteli su beli meteori!

Oh! zadaviću sablast što srce taštinom zemaljskom zavarava; –

Jer, u koliko je sreća sumrak, u toliko bol otima veo dijamantskoj zori!

Rodio sam se da volim i stradam,

Penjem se visoko noćas zvezdanim lestvicama!

Stražarim nad bedom u svetu kao mesec nad rekama koje večno otiču.

Katkad i rana mesto srca draža od prespavanosti života,

Blago orlu koga metak pod suncem pogađa!

O spavaj, noći mila, nad tragovima prošloga života!

Ja ne žalim što sam patio i voleo,

Ljubav me je odvojila od skota

Iako sam noći ove kao ovaj kesten beo!

Što kukavice traže, to pesnik oprašta,

Što slabiće ponižava, to geniju samo život objašnjava,

I moja suza noćas svoje više sunce traži…

Pevajte, kestenove grane srcem pesnika što arije životom iskupljuje.

Široko u ovoj noći elegijom na domaku reka,

Noć što u zelenim papučama varljive žene gazi

Neka se raspe po liku i sećanjima kao njena kosa meka.

Znaću u budućnosti san da odvojim od jave

I da me ne polakoume trenutne egzaltacije mesa,

U labudovskoj budućnosti ako se ikad od ove ljubavi trepavice moje otkrave!

I nikad, o nikad više da se ne ponovi ova istorija!

Kad jesen dođe na dlanove da mi opadne vaše lišće,

Srećan, možda, što će me izdati memorija

Za turobno lutanje kroz svet.

O lakše misli i ti, nemirno srce deteta,

Umreće i tvoj let,

Združen za večnost sa strasnim srcem kestenovog cveta.

Budite se, ptice! Sudarajte se pod mlečnim putem, vatreni meteori!

Noćas pesnik peva o sebil

Noćas u meni vatra gori!

Ja ne znam za rime i koliko teži u svetu moje skandalozno ime;

Ja ne znam kako zvuči ova istina i koliko mi je srce belo;

Od egzaltacija izdišem, ne lepu pesmu da napišem,

No da objasnim bol ovaj koji mi do nogu savija čelo!

Oh! šumite, grane! Noćima prepričavajte ovu tugu!

Ne ljudima koji svaku lepotu na drumovima života oskrnave!

Pričajte oblacima koji nad vama krstare i prolećnom lugu,

U sumrake kad u vaše mirisne krošnje sleću zvezde plave!

Nišite se, grane, u ritmu ove sumorne balade,

U jesen plačnu sa krikom crne vrane,

Burom i gromom ispovedajte ljubavne jade

Kad vas, umesto cveta, kao mene, pokriju slane!

O ljubavi! što ljudsko srce pretvaraš u crne dijamante!

Ispio sam otrov iz tvoje školjke,

Blede usne još su vlažne od tog napitka

Sa rumenog cveta njene tople dojke!

Pevajte, kestenovi! Ja više nikog pod nebom nemam!

Lišće vaše još jednom san neka mi opije,

Na daleki put kuda se spremam!

Sutra će već u crno da nas zavije,

Bura grane tvoje, a drumovi noge moje,

Pesmo krvi žedna, moja ljuta gladi!