„У ствари сећам се сада да сам понекад пожелео да имам мање слободе.” Јан Мекјуeн
Овде би могло бити добро, али није. Такође слутим, овде би могло бити и ужасно, па поред свега није. Ту сам, са правилно распоређеним добрим и лошим тренуцима који су ми досуђени. Мучи ме што не дозвољавају да било шта бележим. Често сањам свеску и оловку. То је мучан сан, после њега осећам се сломљеним.
Ови записи начињени су ноктом кажипрста који сам тако однеговао да могу њиме гребати слова у малтеру. Ту су и све песме што сам их спевао у љубавној патњи. Када завршим уписивање речи, осетим спокој гледајући урезане речи. Након тога легнем у кревет и чезнем за кућом и тетка-Полом.
Можда би војска помогла, предложила је мама без мржње, у оно време када је све почело. Одговорио сам јој како војни рок никоме није помогао да заборави женски мирис. Она је затим надугачко говорила о времену које је проживела повезујући га с временом које ћу ја проживети.
То је била моја тема, мислим време, ћутао сам, пуштајући је да се заварава. Биле су то заиста дилетантске идеје о појму времена. Сећам се да је том приликом рекла и нешто као, колико је мало времена потребно да се једна жена сроза. Било ми је јасно да она не говори о мом времену, да га сагледава као сапун и изашао сам.
Веверицу и Сесилију сам чувао заједно. У радној соби покојног ујка Звонимира. Веверица је била његова; према маминим речима, уловио је крајем 1944. године у парку пред Краљевим купатилом. Занимљиво, и ја сам Сесилију пронашао у непосредној близини купатила. На паркиралишту.
Било је то време када сам се посветио шинтерству. Целокупна породица робовала је некаквим хобијима. Сестре су сакупљале потписе глумаца, мама се бавила таротом, отварала га је на шездесет и шест начина, изузимајући XIII карту из свих шпилова које је поседовала.
Тетке су чувале псе и справљале афричка јела према рецептима из Базара. Само смо Гаврило и ја имали проблема с временом. Изненада је он, о бедног ли хобија, почео да сакупља бодеже и мачеве. Сви су редом убеђени како се убио само због тога што му је оружје било поред руку. Нисам му замерао, једино ме изједа огорчење због заслепљености породице која га неуморно хвали као правог самоубицу.
Некако у то време почео сам то с кучићима. Цела Бања је за то знала. Звали су ме Аша шинтер. Ја не могу да изговорим слово с, имам утисак да је људима веома драго због тога, као да уживају у грешкама којима је природа жигосала нашу фамилију. Док су ми мисли биле окренуте псима, чак сам се и облачио у складу с интересовањем.
Непрекидно сам био у дубоким официрским чизмама, на телу кожна, комесарска јакна. Од неког џамбаса сам купио велики бич. На Светог Јована сам у надахнућу жилетима ишарао јагодице. Покушао сам да урежем силуету доге. Није испало богзна како. Но, без обзира, ожиљци су употпунили слику бескомпромисног утамањивача џукаца. Полицајци су благонаклоно посматрали како мучим животиње.
Штавише, сви су ми помагали да их похватам; перачи улица, пијанци, утркивали су се да их опколе. Чини ми се да су живели у уверењу како ће мама за то сазнати. Рекох, тако сам пронашао Сесилију. На тренутак сам помислио да је куче. Одмотао сам жилу и замахнуо. Тада је заплакала и ја схватих да је у питању девојка. Једна веома ружна девојчура.
– Шта радиш – питао сам – због чега си сама у том мраку?
Није се потрудила да ми одговори. Само је бленула у мене. Вешто сам замахивао бићем поред њеног лица и ваљда је моја способност подстакла да проговори. Нешто је булазнила о спасењу, хладноћи и прженим јајима. Смотао сам бич. Тражила је од мене да јој дам руку, да јој пипнем срце како бих се уверио колико је хладно. Шта сам могао. Одвео сам је у радну собу ујака Звонимира.
Та је соба зврјала празна још од 1955. када се прешао с тротилом и одлепршао толико високо да нису морали да праве сахрану. У њу је понекад залазио тетка-Полин повремени швалер да би крао марке, али је углавном зврјала празна. Сесилија је слепица.
Мама се у почетку противила да је држим у кући, но када сам поменуо тротил према којем су сви мушкарци наше породице гајили неразумну наклоност, попустила је, под условом да се сам бринем о њој. Тако је то почело. Тетке тада нису биле присутне, налазиле су се на Бијеналу у Венецији. Сесилија је прошла скоро незапажено.
Помама је владала због мојих сестара, комшилук их је безочно оговарао због ласцивности, али су оне заштићене мамином масивном фигуром безбрижно шеткале гузице у минићима који су управо улазили у моду. Локални закон жмурио је на оба ока сећајући се татиног проклетства, које су на јавним скуповима називали беспримерним јунаштвом.
Изненада, при крају лета напустио сам шинтерај. Сесилија се удебљала попут крмаче, толико, да нигде није могла из кревета. Мама је пронашла нов метод комуникације са духовима. По цео дан држала је бочицу ацетона под носом. Када би неко навратио, она би га давила причама како јој је ацетон излечио мигрену и омогућио јој да ступи у везу с покојним Драгишом Цветковићем.
Кућа у којој смо становали припадала је некада њему. У подруму сам пронашао штампарију где су његови сарадници штампали Нови поредак. У нашој дечијој соби је чак дуго времена стајала увеличана фотографија на којој су Цветковић и Хитлер у фингираној игри билијара. Мами је заиста полазило за руком да призове његов дух, јер зашто би гости излазили бледи попут креча из њене одаје.
Онда се појавио један млади лекар и остао крај ње пуних седам месеци. Мама више није помињала Цветковића и верујем да би се доктор одржао знатно дуже да изненада њему није почео да се привиђа – главом Краљ Петар. Морам да нагласим како се све то дешавало док тетке још нису биле ту. Дошла је јесен, дошле су и оне. Авети некада важних људи изветриле су баш као ацетон.
Прво је цркла веверица. Ништа нисам посумњао знајући за њене године. Положио сам је заједно с пољским цвећем у каљаву пећ. Док је сагоревала, плакао сам од бљутавог дима. Месец дана касније скончала је Сесилија. Више није било сумње: није у питању случајност. Знао сам, на делу су били прљави прсти тетка-Поле. Све до тог тренутка имао сам нејасну представу о њеној природи. Од када знам за себе, избегавао сам је. Све је то због њене краће ноге, знам. Не верујем да постоји ико да га њен ход не би избезумио.
Мама је поодавно осетила да мислим на Полу. Изокола ми је понудила пуно тога. Када сам све одбио, схватила је да је касно. Да она не игра. На позорници нас је био троје. Без обзира што је тетка-Маша углавном посматрала из своје фотеље. Не желим порећи њен удео.
На делу је била шема које смо се беспоговорно придржавали, али коју нисмо схватали. Када је почело, када сам престао да се плашим тека-Поле, када сам почео да улазим у њихову собу, прво смо призивали духове – да нас забаве. Кад нам је то досадио – данима смо писали сонете једни другима. Потом смо цртали. Прво на папирима из ујаковог стола, а доцније по кожи наши тела. Тако је то било.
Одједном су ме зграбили неразумни осећаји. Нисам се више мицао од ње. На сваком кораку био сам њезина сенка. Тетка-Пола се понашала као да не осећа моја пипкања. Морам ли казати да је то најлепши период мога живота. Налазио сам се у облацима и тамо је било као у рају. И онда, изненада, изникнуо је у нашем дому онај њен Исак што је крао марке.
То је човек који је разорио мој рај. Прва ствар коју је починио у својој пакости није га прославила. Оптужио ме је за Сесилијино убиство. Гонио је полицајце да недељу дана рију по парку све док нису пронашли њен леш. Власти су се смириле, али не и он. Експерти су доказали да је костур пластичан, да никаквог убиства није било. Јавно је исмејан, па ипак све је ишло наопако.
Сада се он није одваја од теке. Пратио сам сваки њихов покрет. Неколико шинтерских замки успешно је избегао и онда ми је ненадно приредио наредну свињарију. Наводно је желео да ме заштити, курвински подговарајући фамилију, тврдећи да ја с толиком агресивношћу, која ме је красила, морам на психоаналитички третман. Не желим да скривам, они су то прихватили с нескривеним одушевљењем. Навукли су ми душебрижнике на врат.
Ти су ме докусурили, часна реч. Завртали би ме на сваком кораку ка некој идеји, претварајући моју машту у зобену кашу идиотски унормалене просечности. Мами је и те како одговарало да ми утуцају душу. Непрестано се смешкала и чашћавала докторе. Какви су то манијаци, људи моји, не дао Бог да их упознате. Носили су, сви од реда, фармерице као и ја, али оно што их је карактерисало, што их је одвајало од света био је начин говора. Нису, попут осталог света комуницирали с дистанце, што се, уосталом научи у детињству.
Они су се човеку уносили у лице кроз нос, уста, очи. Стварно ме занима ко је такве људе васпитавао док су били деца. Ти се типови лепе уз човека, имају некакве дугачке пипке од гњиле ерудиције, мајке ми.
За све што бих смислио одмах су проналазили дефиницију. Јебо их нечастиви, били су то прави речници страних речи. Довели су ме дотле да сам молио бањске силеџије да ме спашавају. Када су чули да треба да макљају психозе, киднули су сви до једног. Тој напасти нико није желео да се супротставља. Облачили су моје џемпере, преписивали стихове из сваштаре под јастуком, дописивали латинске изразе у дневник који сам скривао у канти за ђубре. Трајало је неко време и ја сам морао да попустим. Откачио сам истински. Затим сам збрисао.
Стварно не знам како сам дошао овде. Био сам на путу опоравка, а онда заглавио. Пао сам и томе сам једини кривац. Опет кажем, у затвору није толико лоше. Патња за тетка-Полом не умањује уживање у ономе што сам починио. То је тако морало да буде. Можда сам стварно болестан, али ја то не могу знати. Не осећам терет болова.
Симетрија, ред, чистоћа, то је оно што је мучило мој дух. Затворили су ме, нема шта, но ја сам се давно помирио с тим, пронашао сам унутрашњи мир. Гадно је једино то што су и овде почели да дозвољавају психосима да улазе у моју ћелију. Изгледају ужасно с језицима који непрекидно мељу глупости.
Понављају попут папагаја једно исто питање. Шта си осећао док си скулптурама ломио ноге? Да ли си свестан да си уништавао ремек-дела? Шта могу да одговорим? Њихов ум је сличан са златним пресеком. Чиме могу да се одбраним од њих. Не желим да схватим како успевају да живе, а да ништа не окрње. Имам осећај, када бих то прихватио, постао бих оно што су они. Ходајући мртвац.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише Славиша НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20