„U stvari sećam se sada da sam ponekad poželeo da imam manje slobode.” Jan Mekjuen
Ovde bi moglo biti dobro, ali nije. Takođe slutim, ovde bi moglo biti i užasno, pa pored svega nije. Tu sam, sa pravilno raspoređenim dobrim i lošim trenucima koji su mi dosuđeni. Muči me što ne dozvoljavaju da bilo šta beležim. Često sanjam svesku i olovku. To je mučan san, posle njega osećam se slomljenim.
Ovi zapisi načinjeni su noktom kažiprsta koji sam tako odnegovao da mogu njime grebati slova u malteru. Tu su i sve pesme što sam ih spevao u ljubavnoj patnji. Kada završim upisivanje reči, osetim spokoj gledajući urezane reči. Nakon toga legnem u krevet i čeznem za kućom i tetka-Polom.
Možda bi vojska pomogla, predložila je mama bez mržnje, u ono vreme kada je sve počelo. Odgovorio sam joj kako vojni rok nikome nije pomogao da zaboravi ženski miris. Ona je zatim nadugačko govorila o vremenu koje je proživela povezujući ga s vremenom koje ću ja proživeti.
To je bila moja tema, mislim vreme, ćutao sam, puštajući je da se zavarava. Bile su to zaista diletantske ideje o pojmu vremena. Sećam se da je tom prilikom rekla i nešto kao, koliko je malo vremena potrebno da se jedna žena sroza. Bilo mi je jasno da ona ne govori o mom vremenu, da ga sagledava kao sapun i izašao sam.
Vevericu i Sesiliju sam čuvao zajedno. U radnoj sobi pokojnog ujka Zvonimira. Veverica je bila njegova; prema maminim rečima, ulovio je krajem 1944. godine u parku pred Kraljevim kupatilom. Zanimljivo, i ja sam Sesiliju pronašao u neposrednoj blizini kupatila. Na parkiralištu.
Bilo je to vreme kada sam se posvetio šinterstvu. Celokupna porodica robovala je nekakvim hobijima. Sestre su sakupljale potpise glumaca, mama se bavila tarotom, otvarala ga je na šezdeset i šest načina, izuzimajući XIII kartu iz svih špilova koje je posedovala.
Tetke su čuvale pse i spravljale afrička jela prema receptima iz Bazara. Samo smo Gavrilo i ja imali problema s vremenom. Iznenada je on, o bednog li hobija, počeo da sakuplja bodeže i mačeve. Svi su redom ubeđeni kako se ubio samo zbog toga što mu je oružje bilo pored ruku. Nisam mu zamerao, jedino me izjeda ogorčenje zbog zaslepljenosti porodice koja ga neumorno hvali kao pravog samoubicu.
Nekako u to vreme počeo sam to s kučićima. Cela Banja je za to znala. Zvali su me Aša šinter. Ja ne mogu da izgovorim slovo s, imam utisak da je ljudima veoma drago zbog toga, kao da uživaju u greškama kojima je priroda žigosala našu familiju. Dok su mi misli bile okrenute psima, čak sam se i oblačio u skladu s interesovanjem.
Neprekidno sam bio u dubokim oficirskim čizmama, na telu kožna, komesarska jakna. Od nekog džambasa sam kupio veliki bič. Na Svetog Jovana sam u nadahnuću žiletima išarao jagodice. Pokušao sam da urežem siluetu doge. Nije ispalo bogzna kako. No, bez obzira, ožiljci su upotpunili sliku beskompromisnog utamanjivača džukaca. Policajci su blagonaklono posmatrali kako mučim životinje.
Štaviše, svi su mi pomagali da ih pohvatam; perači ulica, pijanci, utrkivali su se da ih opkole. Čini mi se da su živeli u uverenju kako će mama za to saznati. Rekoh, tako sam pronašao Sesiliju. Na trenutak sam pomislio da je kuče. Odmotao sam žilu i zamahnuo. Tada je zaplakala i ja shvatih da je u pitanju devojka. Jedna veoma ružna devojčura.
– Šta radiš – pitao sam – zbog čega si sama u tom mraku?
Nije se potrudila da mi odgovori. Samo je blenula u mene. Vešto sam zamahivao bićem pored njenog lica i valjda je moja sposobnost podstakla da progovori. Nešto je bulaznila o spasenju, hladnoći i prženim jajima. Smotao sam bič. Tražila je od mene da joj dam ruku, da joj pipnem srce kako bih se uverio koliko je hladno. Šta sam mogao. Odveo sam je u radnu sobu ujaka Zvonimira.
Ta je soba zvrjala prazna još od 1955. kada se prešao s trotilom i odlepršao toliko visoko da nisu morali da prave sahranu. U nju je ponekad zalazio tetka-Polin povremeni švaler da bi krao marke, ali je uglavnom zvrjala prazna. Sesilija je slepica.
Mama se u početku protivila da je držim u kući, no kada sam pomenuo trotil prema kojem su svi muškarci naše porodice gajili nerazumnu naklonost, popustila je, pod uslovom da se sam brinem o njoj. Tako je to počelo. Tetke tada nisu bile prisutne, nalazile su se na Bijenalu u Veneciji. Sesilija je prošla skoro nezapaženo.
Pomama je vladala zbog mojih sestara, komšiluk ih je bezočno ogovarao zbog lascivnosti, ali su one zaštićene maminom masivnom figurom bezbrižno šetkale guzice u minićima koji su upravo ulazili u modu. Lokalni zakon žmurio je na oba oka sećajući se tatinog prokletstva, koje su na javnim skupovima nazivali besprimernim junaštvom.
Iznenada, pri kraju leta napustio sam šinteraj. Sesilija se udebljala poput krmače, toliko, da nigde nije mogla iz kreveta. Mama je pronašla nov metod komunikacije sa duhovima. Po ceo dan držala je bočicu acetona pod nosom. Kada bi neko navratio, ona bi ga davila pričama kako joj je aceton izlečio migrenu i omogućio joj da stupi u vezu s pokojnim Dragišom Cvetkovićem.
Kuća u kojoj smo stanovali pripadala je nekada njemu. U podrumu sam pronašao štampariju gde su njegovi saradnici štampali Novi poredak. U našoj dečijoj sobi je čak dugo vremena stajala uveličana fotografija na kojoj su Cvetković i Hitler u fingiranoj igri bilijara. Mami je zaista polazilo za rukom da prizove njegov duh, jer zašto bi gosti izlazili bledi poput kreča iz njene odaje.
Onda se pojavio jedan mladi lekar i ostao kraj nje punih sedam meseci. Mama više nije pominjala Cvetkovića i verujem da bi se doktor održao znatno duže da iznenada njemu nije počeo da se priviđa – glavom Kralj Petar. Moram da naglasim kako se sve to dešavalo dok tetke još nisu bile tu. Došla je jesen, došle su i one. Aveti nekada važnih ljudi izvetrile su baš kao aceton.
Prvo je crkla veverica. Ništa nisam posumnjao znajući za njene godine. Položio sam je zajedno s poljskim cvećem u kaljavu peć. Dok je sagorevala, plakao sam od bljutavog dima. Mesec dana kasnije skončala je Sesilija. Više nije bilo sumnje: nije u pitanju slučajnost. Znao sam, na delu su bili prljavi prsti tetka-Pole. Sve do tog trenutka imao sam nejasnu predstavu o njenoj prirodi. Od kada znam za sebe, izbegavao sam je. Sve je to zbog njene kraće noge, znam. Ne verujem da postoji iko da ga njen hod ne bi izbezumio.
Mama je poodavno osetila da mislim na Polu. Izokola mi je ponudila puno toga. Kada sam sve odbio, shvatila je da je kasno. Da ona ne igra. Na pozornici nas je bio troje. Bez obzira što je tetka-Maša uglavnom posmatrala iz svoje fotelje. Ne želim poreći njen udeo.
Na delu je bila šema koje smo se bespogovorno pridržavali, ali koju nismo shvatali. Kada je počelo, kada sam prestao da se plašim teka-Pole, kada sam počeo da ulazim u njihovu sobu, prvo smo prizivali duhove – da nas zabave. Kad nam je to dosadio – danima smo pisali sonete jedni drugima. Potom smo crtali. Prvo na papirima iz ujakovog stola, a docnije po koži naši tela. Tako je to bilo.
Odjednom su me zgrabili nerazumni osećaji. Nisam se više micao od nje. Na svakom koraku bio sam njezina senka. Tetka-Pola se ponašala kao da ne oseća moja pipkanja. Moram li kazati da je to najlepši period moga života. Nalazio sam se u oblacima i tamo je bilo kao u raju. I onda, iznenada, izniknuo je u našem domu onaj njen Isak što je krao marke.
To je čovek koji je razorio moj raj. Prva stvar koju je počinio u svojoj pakosti nije ga proslavila. Optužio me je za Sesilijino ubistvo. Gonio je policajce da nedelju dana riju po parku sve dok nisu pronašli njen leš. Vlasti su se smirile, ali ne i on. Eksperti su dokazali da je kostur plastičan, da nikakvog ubistva nije bilo. Javno je ismejan, pa ipak sve je išlo naopako.
Sada se on nije odvaja od teke. Pratio sam svaki njihov pokret. Nekoliko šinterskih zamki uspešno je izbegao i onda mi je nenadno priredio narednu svinjariju. Navodno je želeo da me zaštiti, kurvinski podgovarajući familiju, tvrdeći da ja s tolikom agresivnošću, koja me je krasila, moram na psihoanalitički tretman. Ne želim da skrivam, oni su to prihvatili s neskrivenim oduševljenjem. Navukli su mi dušebrižnike na vrat.
Ti su me dokusurili, časna reč. Zavrtali bi me na svakom koraku ka nekoj ideji, pretvarajući moju maštu u zobenu kašu idiotski unormalene prosečnosti. Mami je i te kako odgovaralo da mi utucaju dušu. Neprestano se smeškala i čašćavala doktore. Kakvi su to manijaci, ljudi moji, ne dao Bog da ih upoznate. Nosili su, svi od reda, farmerice kao i ja, ali ono što ih je karakterisalo, što ih je odvajalo od sveta bio je način govora. Nisu, poput ostalog sveta komunicirali s distance, što se, uostalom nauči u detinjstvu.
Oni su se čoveku unosili u lice kroz nos, usta, oči. Stvarno me zanima ko je takve ljude vaspitavao dok su bili deca. Ti se tipovi lepe uz čoveka, imaju nekakve dugačke pipke od gnjile erudicije, majke mi.
Za sve što bih smislio odmah su pronalazili definiciju. Jebo ih nečastivi, bili su to pravi rečnici stranih reči. Doveli su me dotle da sam molio banjske siledžije da me spašavaju. Kada su čuli da treba da makljaju psihoze, kidnuli su svi do jednog. Toj napasti niko nije želeo da se suprotstavlja. Oblačili su moje džempere, prepisivali stihove iz svaštare pod jastukom, dopisivali latinske izraze u dnevnik koji sam skrivao u kanti za đubre. Trajalo je neko vreme i ja sam morao da popustim. Otkačio sam istinski. Zatim sam zbrisao.
Stvarno ne znam kako sam došao ovde. Bio sam na putu oporavka, a onda zaglavio. Pao sam i tome sam jedini krivac. Opet kažem, u zatvoru nije toliko loše. Patnja za tetka-Polom ne umanjuje uživanje u onome što sam počinio. To je tako moralo da bude. Možda sam stvarno bolestan, ali ja to ne mogu znati. Ne osećam teret bolova.
Simetrija, red, čistoća, to je ono što je mučilo moj duh. Zatvorili su me, nema šta, no ja sam se davno pomirio s tim, pronašao sam unutrašnji mir. Gadno je jedino to što su i ovde počeli da dozvoljavaju psihosima da ulaze u moju ćeliju. Izgledaju užasno s jezicima koji neprekidno melju gluposti.
Ponavljaju poput papagaja jedno isto pitanje. Šta si osećao dok si skulpturama lomio noge? Da li si svestan da si uništavao remek-dela? Šta mogu da odgovorim? Njihov um je sličan sa zlatnim presekom. Čime mogu da se odbranim od njih. Ne želim da shvatim kako uspevaju da žive, a da ništa ne okrnje. Imam osećaj, kada bih to prihvatio, postao bih ono što su oni. Hodajući mrtvac.
Iz trezora GLEDIŠTA piše Slaviša NIKOLIN ŽIVKOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20