Samoća je opijum pripovedača, takav su soj duša, da osluškujući tišinu napuštaju svoje duhove, dozvoljavaju dušama, da same u tišini postanu tišina. No, dovoljno je da česma kaplje, da astmatični sused dobije napad, dovoljno je najzad da na tren poželi takt Sibelijusa i stravično pitanje samoće, sva nadmoć njegove duše nad njegovim razuzdanim duhom bude dovedena do sečiva kataklizme.
Tako pišu pripovedači za koje ja znam, zapravo voleo bih da tako žive svaki pojedinačni trenutak svojih egzistencija, jer tako ja pišem, tako silno želim da upravo tako pišem. Sve što volimo pretpostavljamo da nam je blisko na početku i kraju.
Racionalan čovek, onaj koji ne čini razliku između duha i duše, postavio bi jednostavno pitanje: o čemu se zapravo radi? Želeći da to izbegnem, pišem priču, iz jednostavnog razloga, ne umem da odgovaram na racionalno postavljena pitanja. Pitam se, na šta bi to ličilo i da pokušam sa odgovorom, radi se o snu, Francu Kafki, gospodinu Leopoldu Leviju, psu Klausu, nastavnici Magdi, parabelumima, topovima, tenkovima, incestu, Junskom ratu, lepoj Arapkinji.
Ko zna, možda je i to priča, ali ne moja, svakako ne moja. To bi predstavljalo logički tačan iskaz, zadovoljio bih duh doturenom hranom činjenica, ali bi dušica kunjala, ta torokuša, lepojka, taj jednostavni cvet. Priča koja zahteva ovoliki uvod, postoji jedino zbog pisca, nažalost, ali je tako, želim da je ispričam već dugo vremena, nosim je u sebi, kao unutrašnji ruksak, po sopstvenom shvatanju iz prilično nedefinisanih potreba i u veoma sumnjivom dvopolnom obliku.
Ne postoji biće kojem bih je ispričao, taj neverovatan, ali mehanički prikaz trojstva u kojem egzistira par suprotnosti, da, muškarac-žena, gospodin Leopold Levi viši finansijski inspektor sreza Niša i njegova supruga Magda, moja nastavnica matematike, ali postoji još neko, postoji pas Klaus, postojim ja, nemo opsesivno derište, svi akteri razišli su se, nestali, preselili se u jedan drugačiji sistem vremena i u jednu izmenjenu dimenziju prostora.
Na dva pola jedne tangente, stvarno tuđ prostor smrti i otuđenja ulazi i u moju dušu koja postoji kroz priče. Postoje toliki načini da se nešto iskaže, ali je samo jedan važeći. Tačan. Pričljiv. Istinit. Već nekoliko noći i dana ja okončavam (priče su prištevi duše) odnos priče i moje duše, stvar sa duhom krenula je naopako. Hteo ne hteo prepustio sam Mogadonu (1,3-dihidro-7-nitro-5-fenil- 2X-1,4-benzodiazepin-2-ona) da me veže, ali je Mogadonu neznana hemija spajajućih spisateljskih duš-duhova.
Mogadon me pitao, kako bi priču ispričao Franc Kafka. Zatim me pitao zbog čega imam potrebu da pričam okolo kako volim Franca Kafku, a nikada sebi ne postavljam pitanje kako bi on ispričao moje priče. Rekao sam: Mogadone, radi svoj posao. I lepo sam usnio. Lepo je ne… dvoseklih metafora.
Usnio Franca Kafku. Možda u Mogadonu postoji neka namerna hemijska supstanca koja te onemogućuje da, opet je sve išlo razdvojeno, duša i duh, kao razvedeni muž i žena u sudskoj čekaonici. Sunce i Mesec, brat i sestra, sjedinjeni pitanjem, mogućim ostvarenjem jedne priče, ali nisu mogli odjednom, nije se dalo ruku pod ruku pred Franca, tako da je prvo (ko?) pitao: – Je li Franc, kako bi ti ispričao priču o gospodinu i gospođi Levi koji imaju čudnog psa.
Stajao sam pred robnom kućom „Beograd“, bilo je 16.02, čekao sam Kafku. Kao i obično, njegovo radno vreme u Niškoj kreditnoj banci završavalo se u 16.00č. Činjenica koja me silno obradovala bila je što robna kuća nije bila stvarna robna kuća, nisam imao svest šta bi stvarna zgrada robne kuće mogla da predstavlja, ali robna kuća u mogadonskom snu nalazila se u trafici, i stvarno je to bila robna kuća, mislim unutrašnjost robne kuće, nijedan sprat nije nedostajao, čak su i pokretne stepenice bile tu. Gledao sam na sat, nije imao brojeve već slova. Franc se pojavio u 16.08, što je zapravo bilo GH OU. Nosio je na sebi crno odelo, siv šešir i duboke crvene jahaće čizme.
Kasnim – pitao je. – Kasniš – odgovorio sam i jedan pored drugog ušli smo u trafiku – robnu kuću. – I šta sad – pitao je – zbog čega si me opet zvao u nevreme. Dobro znaš koliko posla imam pred četvoromesečni bilans.
– Imam problema s pričom, hoću da znam kako bi je ti napisao.
– Zašto bih ja pisao tvoje priče?
– Franc, ja jedino želim da saznam kako bi je ti napisao, da priču uradim drugačije. Znaš, ova priča ima sedam verzija, ni jednu ne mogu smatrati svojom.
– Hajdemo na pokretne stepenice – predložio je.
Prvo je stao on, zatim je jedan stepenik ostao prazan, pa sam uskočio ja. U tom sam trenutku primetio da na leđima, u kaputu, ima rupu, u obliku ljudske šake i da mu se vide leđa. Pružio sam ruku i osetio njegovo hladno meso. Nije se okrenuo, samo je kazao: – Svaka priča ima sedam tuđinskih verzija i osmu, crnu i nečitljivu, koju možemo, uslovno, smatrati svojom.
Ta je beskonačna, nedovršena i samo sni mogu pokazati gde je početak pisanja i zaleđeno srce priče. Uostalom, zbog čega ti sve ovo govorim o osmim verzijama, ja nikada nisam imao potrebu da krenem od prve.
Tek sam tada shvatio da stepenice nigde ne završavaju. Peli smo se i peli.
Vidiš šta si učinio. Nemoćan da izađeš na kraj s klupčadima, ne uspevajući da ne izmešaš istinu i laž ti si me odvukao od posla. A šef, a zamenik šefa? I gle, šta je sa ovim stepenicama?
– Šta je s ovim stepenicama – ponovio sam glasnije.
Franc se lupio po butini. – Kako šta je, izdrao se – pa to je osma verzija. Ja iskačem – kazao je – iskočiću za dvadeset sekundi. I znaš – nastavio je mirnim glasom – postojali su ljudi koji su živeli u Pragu, a nikada nisu prošetali praškim ulicama. Prema tome, sasvim je razumljivo što postoje pisci koji ne dozvoljavaju svome srcu da se doledi.
– Šta to znači Franc?
– Da je nemoguće razdvajati dušu i duh u pričama koje nosimo kao Krst,
– Šta – hteo sam da pitam, ali je već bilo kasno. Skočio je na gondolu s kožnom galanterijom, a prodavačica ga je hitro prekrila koferima.
Kuća gospodina Leopolda Levija, ipak će uvek biti gospode pored sve izveštačene drugarske neposrednosti drugoratnih metamorfoza, nalazi se tik pod našim balkonom. Sva je prilika da je glavni projektant imao i te kakvih razloga da Leviju uskrati popodnevno sunce. Ali svako zlo ima svoje dobro, kažem ja, te sam skoro dve godine maminim pozorišnim dvogledom posmatrao život te kuće. Bio sam od onih dečaka koji vide i ono što se ne vidi, zapravo video sam uglavnom ono što se nije videlo, da budem precizniji. Naprosto, privlačnost nekih bića dovoljna je da o njima saznaš sve što poželiš. Da li je zaista tako, dragi čitaoče, ti koji pripovedačevim voajerizmom zadovoljavaš svoju žeđ za znanjem.
Naše kuće se nisu posećivale. Levi je odlazio doktoru Jungvalteru dok je žena doktora Jungvaltera imala zajedničku krojačicu s mojom mamom. Tako se, kako već kod žena biva, saznalo da je gospodin Leopold rezervni pukovnik predratne Jugoslovenske vojske, veliki stručnjak za topove, haubice, pasionirani zaljubljenik u ružno naoružanje.
Preko žena tata mu je prodao, u ono vreme za debele pare, dva parabelumama specijalne izrade, koje je tokom 1944, oduzeo jedan, oberštaumfireru Mileru Horcu iz Ulma, streljanom u Našicama iste večeri zbog nedokazanog zločinačkog ubistva neke čegarske porodice. Drugi pištolj, oduzeo je kapetanu Jirgenu Peteru Leu, o kojem sam kasnije saznao da drži prodavnicu slikarskog materijala u Lincu.
Za novac od pištolja, mama je odmah kupila kinesku komodu od Uprave duševne bolnice, a koju je koristio dok je u njoj boravio eks-kralj Đorđe Karađorđević. Uverio sam se u verodostojnost bivšeg vlasnika kada sam u tajnom pretincu pronašao nacrte za tri rečne šalupe, a baka mi je kasnije, dok je s pokojnim Karađorđevićem izdržavala banju, pričala o njegovoj opsednutosti Dunavom i brodovima. Ja sam se, mnogo kasnije, domogao i njegove naslonjače koju sam dobio od L.A. za četiri grama heroina.
Kuća, koja i dan-danas postoji, građena je od crvenog kamena koji je danas nemoguće naći. Baka mi je govorila da je taj kamen videla kao devojka iznad Gornjeg Dušnika, ali je kasnije pocmeo. Komšiluk je o Levijevima mislio mnogo šta. Pre svega, sve je počelo upravo zbog tih pištolja i rastinja. Milicija je često navraćala, mislim da su prebrojavali oružje i pokatkad uzimali što im se sviđa, i to mi nikada nije bilo jasno, da li je moguće da su ga sumnjičili za povremena ubistva ili šta ja znam. Ono s drvećem postalo mi je razumljivo mnogo kasnije. Levi je vezivao tegove o grane drveća, tako da je ceo vrt išao nadole. Svi su se zgražavali. A kako je lepo kada drveće shvati da može da raste i nadole. Ta njihova kuća oduvek mi je izgledala kao da u njoj ne živi niko. Sem jednog prozora, posvuda su bile prašnjave žaluzine.
Zatekao sam jednom tatu kako ga posmatra dok sam sa psom odlazio ka Tvrđavi, trgnuo se i samo kazao: – U njemu nema straha!
Baka, koja je uvek pomno čula zetove reči, kazala je: – U jevrejinu više ne može biti mesta za strah, u njima postoji nešto što zamenjuje strah.
– Ovog je i to napustilo – odgovorio je tata.
To je stravična kuća – kazala je mama – ni za kakve pare ne bih kročila unutra.
Od kada znam za sebe Levija su svi zvali Pukovnik. Mislim da je bio zadovoljan što ga zovu Pukovnikom. Sećam se da mi je Dušan Kos, nastavnik hemije i kolega gospođe Levi, koji je sa njim bio u logoru Osvećim, kazao za vreme jedne šetnje Čairom, kako pukovnik Levi nijedan paket koji je dobio od svojih ili od UNRE nije podigao. Takav čovek me je potpuno zaokupio.
U sobu je prvo ušao Pukovnik. Pas se nije video u prvi mah. Stajao je korak iza čoveka i zurio kroz prozor. Činilo se da im je dosadno. Pukovnik je zapalio cigaretu i seo u naslonjaču. Pas je legao na prostirku pored njegovih čizama, ali je i dalje gledao kroz prozor. Čovek se nije micao. Njegovo telo, ono što se naslućivalo ispod široke uniforme, činilo se drvenim i neosetljivim.
Pas je bio crn i čudan. I ako su bili vrlo blizu bratstva razlikovali su se, ne po krvi ili naravi, nego u kretanju i čvrstini nepomičnosti. Čoveku su se pomerate usne i cigareta, pas se nije micao. Žena koju su ljudi zvali Pukovnica, poznata u varoši po dvojici pukovnika, jer su i psa zvali Pukovnik, ušla je i donela hranu.
Zapravo hrana je bila za psa. Njena svetlucava haljina načas se izgubila, a zatim se vratila noseći čoveku pribor za čaj. Za čoveka koji je izgledao gluvonem ljudi su govorili da je zao iz zadovoljstva. Po njihovom mišljenju pas je bio opak po naređenju, Mada ni oni koji su se usuđivali da to kažu, nisu ozbiljno mislili, jer dvojica Pukovnika ne samo da su bili daleko od toga da bi dozvolili bilo kakav sud, već su držali otvorene oči, što je značilo da gvozdena zavesa ne samo da skriva njihov privatni život već isključuje svaku mogućnost osećanja, bilo kojeg, sem straha koji su sejali.
Čovek se nije micao. Razmišljao je o tome kako su ljudi nepravični i glupi. Sve ono što oni nisu smeli da misle o njemu, mislio je on, umesto njih. Ali kada je kao protivtežu mislio svoju misao, pojmio je istinu da zadovoljstvo nikada nije imao. Ni on, a ni pas. Žena bila nevažna, O ženskom zadovoljstvu nije vredelo razmišljati.
Po običaju, parabelum je bio na stočiću. Kao i mnogo puta ranije uzeo ga je i uperio u psa. Ovaj se lenjo okrenuo, uperivši pogled koji ne gleda – ne u pištolj, ne u čoveka, već kroz njih – ispitujući konture ništavila i dosade. Nije nikad treptao, a to nije bila jedina sličnost sa zmijom. Lagano je ustao i izašao ne osvrćući se na čoveka, sigurno kao da je i sam čovek. Pukovnik je ostao u stolici. Okrenuo je pištolj ka sebi i cev stavio u usta. Povukao je oroz dok mu je u drugom kraju ustiju dogorevala cigareta.
Žena je ušla u spavaću sobu. Tamo je već bio pas. Ležao je pred ogledalom gledajući se u oči. Izgledalo je da ga fascinira vlastiti pogled; stvarno je izgledao čudno s tim zmijskim očima, mada čovek ne bi mogao sa sigurnošću da kaže da li su crne ili staklene. Žena se spustila na pod, okrenuvši leđa ogledalu. Doga je imala crnu, sjajnu dlaku. Dugački ožiljci na slabinama izgledali su kao vez. Žena mu je milovala brazde. Pas nijednom nije zadrhtao. Zatim su se otvorila vrata. Čovek nije ušao, nije čak ni progovorio. Samo je stajao. Pas je ustao da bi mu se pridružo. Dvojica pukovnika spremna kao i uvek za ritual zbog kog su živeli, čovek kamdžijom u ruci i u paradnoj uniformi, pas lenj i velik, čovečan u svojoj lepoti, neprirodan zbog onog što je znao. Koračajući naporedo izašli su iz kuće. Žena je ugasila svetlo i počela da plače.
Pukovnici se uputiše na reku. Svake su noći šetali obalom do mesta gde su ritual završavali borbom. Iznenada bi čovek počeo da zavija kao vuk, istog trena doga bi ga napadala. Pas je znao da je parabelum uvek prazan, da jedini metak koji postoji u kući nije namenjen njemu. Ali je bič od goveđe žile bio stravično oružje. Čovek je bio nizak, snažan i nalik jazavcu. Prikovanog pogleda u oči psa izgledalo je da plače, doga je gledala u štitnike na čovekovim rukama.
Pas je napadao smišljeno, određujući pravac ujeda prema mržnji koja je plamtela u čovekovim očima, ili suzama koje su se sakupljale na njegovim jagodicama. Pas nije napadao čovekov vrat i genitalije. Čovek je zauzvrat vodio računa da ne ošine psa preko lica. Obojica su znala da žena sad plače u mračnoj sobi. I čovek i pas grozili su se povratka u kuću, jer ono što je nekada davalo smisla obojici bio je sada samo patrljak mesečine, bačen u reku, od koga su i ribe okretale glavu. Grad je spavao i nije slutio urlikanje. Da su i znali da treba da slušaju, zasigurno ne bi prepoznali pukovnike.
Čovek je zavijao kao vuk, pas je režao i lajao kao pas, ljudima su izgledali demonski. Tako nisu mogli da znaju da su to oni. I pored toga, ljudski jezik, usta bez zuba i mere, naterala su psa i čoveka da se kolju u tmini pored vode koja je odnosila bol, ali je uvreda, laž i samoća ostajala kao jedini dokaz, jedini razlog borbe i poštovanja.
Pas je ugasio pogled kada je video da je čovek izvadio sat. Spustio se na tlo da oliže ranjenu šapu. Čovek mu je stavio lanac. Krenuli su kući i ne pogledavši se, noseći istu sliku, istu bol, ali ne pokazujući da je bol bol, a slika, ona tuga zbog koje su se ljudi sklanjali sa njihovog puta.
Žena je još plakala.
Čovek i pas prođoše pored nje i ne osvrnuvši se. Ušli su u kupatilo i oprali se. Pas je posmatrao čovekovu ruku pun poverenja.
Njih dvojica su spavali u istoj sobi. Žena nije ni jednom punih šest godina ušla u tu odaju. I dalje je plakala iako se odavno pomirila sa sudbinom koja ju je očekivala. Dobro je znala da, onog trenutka kad uvreda bude vraćena, jedan od pukovnika ostaje živ. Tada će ona doći na red. A kazna stiže polako, kada je sudija i dželat onaj koji je bio voljen, koji je to možda još, i ne može predstavljati ništa do pakao. Žena se pridržavala rituala, nije stavljala otrov u čaj i hranu.
Pukovnik je nestao 1965. iz grada. Nastavnica Magda ubrzo nakon toga otišla je u invalidsku penziju, navukavši i onu jednu nespuštenu žaluzinu. Živela je na jogurtu i karfiolu koje joj je donosio ludi Antonije, nekadašnji centarfor BSK-a, a posle rata zbog veze s nekim Belim orlovima, poslušno čairsko potrčkalo.
O Pukovniku sam ponovo saznao, zapravo ponovo sam ga video u TV dnevniku, u jednoj kratkoj sekvenci kako akreditovanim novinarima pokazuje upravo izvedenu operaciju u kojoj je njegova tenkovska brigada izbila na Suecki kanal.
Tata je kazao: – To je samo slika na televiziji.
Taj čovek nikada ne bi ratovao.
Rekao sam: – Tata, to je čika Levi i on mora da ratuje, Tada sam od oca dobio jedan šamar, rekao je besno – Štene, nikada se ne mora ratovati.
Ono čega se Kafka odricao, ja sam prihvatio, shvatio sam, čoveče ako si ljubitelj osmih verzija čega se stideti, 1978. godine, u antikvarijatu u Knez Mihajlovoj sreo sam devojku koju sam zapazio jer je kupila četiri primerka Zohara i odmah na licu mesta napisala četiri posvete. Zvala se Kefer i bila je na proputovanju kroz Beograd. Išla je ujaku u Mostar.
Vodili smo ljubav u hotelu Balkan, soba 206, i ja sam, budući da je dolazila iz države koju sam voleo, ispričao o Pukovniku. – Ah – rekla je – taj jastreb Leopold Levi. Zatim smo se posvađali, ona je otišla u drugi hotel. Razlog svađe ipak nije bio dovoljan, u suštini ja cenim antimilitariskinje, da ne završimo osmi koitus, onaj jedini i pravi. Ali ne u Beogradu, već u Mostaru na reci čije ime nikada neću izbrisati. Buna. To će uvek biti reka koju ću sanjati. Buna.
Kefer mi je ispričala strašnu Pukovnikovu sudbinu. Usmrćen, u snu preklan od Klausa, a ceo Kibbuz Tiferet zgrožen je bio izvitoperenošću ljubavi. Tako je lepo biti normalan, tako je dobro biti u granicama ljubavi i mržnje, govorili su susedi. Klaus ga je zaklao i pojeo, bar je tako pisao Jerusalim post. – Ima mnoštvo razloga za ubijanje, ali je uvek jedan presudan – kazao sam. – Da – odgovorila je Kefer – istina se zove Marifa Hašidi, mlada palestinska devojka koju su obojica zavoleli pod pogrešnim uticajem psećeg Merkura i ljudskog Saturna.
iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin Živković
20
20