U roku od svega dva dana, do mene su, na različite načine, doprle dve informacije između kojih na prvi pogled nema nikakve veze.
Prva se tiče sadržine imejla koji je jedna kompanija, koja posluje i u Srbiji, poslala svojim korisnicama, a druga je vest da istoričar Dubravka Stojanović osniva svoj privatni „Muzej devedesetih”, a da pritom nije konsultovala Istorijski muzej Srbije, koji bi, po Zakonu o muzejskoj delatnosti, trebalo da dostavi mišljenje resornom ministru koji zatim odlučuje o uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti muzeja.
Krenimo redom. Sadržina imejla glasi ovako: „Sigurno ti je poznatno da postoje onlajn zajednice u kojima muškarci dele uverenja da su žene manje vredne. Ove zajednice okupljaju mizogine muškarce, koji se ponekad ne slažu međusobno, ali ih ujedinjuje prezir, nepoverenje i otvorena mržnja prema ženama. Oni često dele ‘muške savete’, ali zapravo šalju poruke koje: 1) Okrivljuju žene za lične i društvene probleme; 2) Promovišu ideju muške nadmoći i ženske potčinjenosti; 3) Romantizuju nasilje i veličaju napadače iz stvarnog života”.
Čovek stvarno ne mora da bude vrhunski retoričar, pa da provali kako funkcioniše ova poruka i šta je njen cilj: najpre se jedna vrlo problematična i neproverena informacija o postojanju muških onlajn zajednica koje spaja otvorena mizoginija, predstavlja kao nešto što je navodno „opšte poznato” („Sigurno ti je poznato…”) čime se čitateljka stavlja u situaciju da, ukoliko prizna da nema pojma da ovakve grupe postoje, sebe predstavlja kao neupućenu osobu, koja živi „van sveta”. Pošto većina ljudi instinktivno ne želi da bude tretirana kao da su neupućeni, onda se ova vrlo paušalna i ničim potvrđena izjava prihvata kao istina.
A tada ona ima i svoje posledice: prvo, „činjenica” da se radi o grupama u množini, koje su „opšte poznate”, sugeriše da se ovde ne radi o nekim marginalcima, već o nekoj vrsti uobičajenog ponašanja koje je karakteristično za Srbiju. Dakle, odjednom smo došli do toga da su svi muškarci u Srbiji unapred osumnjičeni da su deo ovih mizoginih struktura, što znači da u svakom trenutku moraju da dokazuju da nisu mizogini, ukoliko žele da skinu sumnju sa sebe.
Druga posledica: ako je otvorena mizoginija u Srba toliko raširena, onda to znači da je i država sama po sebi mizogina, jer to ne sprečava. Na taj način, iako u svom životu nije videla nijednu od tih fantomskih grupa muških mizogina, korisnica je vrlo blizu da prihvati set od sledećih pet „činjenica”: prvo, da su joj muškarci u Srbiji neprijatelji, jer su uglavnom mizogini; drugo, da joj je država neprijatelj, jer to dopušta; treće, da je ona sama „moralno superiorna žrtva nasilja” a da su muškarci i Srbija krivci; četvrto, da su žene saveznici u toj borbi protiv muškog i državnog nasilja i peto, da im pomoć u toj borbi protiv Srba i Srbije pruža jedino… strana korporacija.
Prema tome, strane korporacije nakon ove operacija postaju moralno superiorne, a sunarodnici žena i njihova država postaju moralno inferiorne, pa je stoga ispravno biti na strani strane korporacija, a protiv sopstvene države. (Ne sumnjam da se u procesu „dokaznog postupka” mogu zaposliti trolovi & botovi da glume „onlajn zajednice mizoginih muškarca”, sve sa srpskim zastavama, grbovima, Kosovom i znamenjima SPC kao „dekoracijom”, kako bi retorički efekat bio spektakularniji: teorija rata takve operacije naziva „delovanjem pod lažnom zastavom” i one se lako prepoznaju, osim ako mozak žrtava tih operacija nije već potpuno prepariran).
Opisani primer predstavlja nametanje krivice muškarcima i Srbiji u sadašnjosti. Slučaj privatnog Muzeja devedesetih predstavlja proizvodnju & nametanje krivice na istorijskoj ravni.
Razume se, mi još ne znamo kakvu će postavku imati pomenuti muzej u izgradnji, ali stavovi njenog osnivača ipak nam pružaju dovoljno razloga da verujemo kako će muzej etnička čišćenja Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, sve sa bombardovanjem NATO pakta iz 1999. godine, prikazati kao pravednu borbu protiv srpskog nacionalizma, koji će dobiti status jedinog krivca za sva nepočinstva iz devedesetih godina. Kada se taj muzej bude pokrenuo biće organizovane i posete dece osnovaca i srednjoškolaca, kao i programi koji će aktivno proizvoditi krivicu Srba i Srbije za sve što se dogodilo devedesetih godina.
Muzej devedesetih je zapravo nastavak priče koja počinje odustajanjem Srbije od Jasenovca, koji se desio krajem decembra 2021. godine, kada 133 poslanika Skupštine Srbije nisu želeli da učestvuju u glasanju o predloženoj Rezoluciji o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, te proglašenju 28. aprila za Dan genocida nad Srbima. Tako se ta skupina (mala, ali odabrana) sastavljena od 133 primerka ničega zajedno sa logistikom, simbolički pridružila koljačima u Jasenovcu i na drugim mestima na kojima su radile kame.
Da je to zaista tako, pokazuje i činjenica da se nakon neuspeha izglasavanja Rezolucije, i Muzej genocida u Beogradu aktivno uključio u smanjivanje broja žrtava u Jasenovcu čime je istorijsku istinu zamenio manje-više hrvatskom naracijom o Jasenovcu, kao što je s pravom primetio Bojan Jovanović u tekstu „Fenomenologija najvećeg zločina”.
Odustajanje od Jasenovca, koji će se u perspektivi hrvatskog „istoričara” Stjepana Loze preobraziti u velikosrpski genocid nad Hrvatima, logično prati i odustajanje od „devedesetih”, što u prevodu znači da je kompleksna istina poslednje decenije dvadesetog veka, zamenjena hrvatskom, muslimanskom, albanskom, NATO naracijom/propagandom, u kojoj su Srbi jedini krivci, a svi zločini nad Srbima nisu zločini, nego zaslužena kazna za njihove zločine.
(Kako je moguće da sve te susedne zemlje, koje su izvršile etničko čišćenje nad Srbima ili su ga aktivno potpomagale, postaju primeri zemalja koje slede ili ispunjavaju „evropske vrednosti”, dok Srbija, koja je, nasuprot njima, sačuvala multikulturalnu prirodu svog stanovništa, još uvek ne poštuje te „vrednosti”, može se shvatiti samo ako je čovek u stanju da hrabro prizna da su pomenute „vrednosti” samo puke opsene i bajke za malu i odraslu decu, u kojima je u svakom trenutku sve moguće zato što, kao i druge bajke, nemaju bilo kakve veze sa istinom).
Oba ova primera – korporativno nametanje krivice u sadašnjosti i spoljašnje nametanje krivice u prošlosti kroz lokalne agente uticaja, odnosno političke aktiviste – treba razumeti u kontekstu četvrte generacije ratovanja, o kojoj su se izjašnjavali razni ljudi: od Džozefa Naja, tvorca pojma meke moći, do oficira Pentagona. Ukratko rečeno, četvrta generacija ratovanja ne razlikuje vojnike i civile, niti vreme rata i vreme mira; umesto na telo neprijatelja onda se usmerava na njegovu svest preko svih mogućih kanala uticaja, kako bi u toj svesti uništila svaku političku volju, odnosno osećanje zajednice i političku moć utvrđivanja neprijatelja.
Dva primera koja sam naveo predstavljaju dve operacije u okviru tog rata, koje ne sprovode vojne jedinice, već agenti uticaja. Ljudi koji bi autoru ovih redova prigovorili da su pomenuti primeri „sitnice” i „marginalije” koje ne mogu da promene svest ljudi, zaboravljaju da moderna propaganda deluje kroz mrežu sitnih ali umreženih uticaja na svest, tako da svest na kraju biva promenjena takoreći „prirodno”, „sama od sebe”, a da sama nije svesna niti kada se, niti kako promenila.
Država bi bila dužna da na ove dve ofanzivne akcije odgovori prikladno: da stranim kompanijama zabrani da odašilju poruke koje imaju političku sadržinu, odnosno da u skladu sa zakonskim normama, dakle, „vladavinom prava”, sačuva istinu prošlosti od neprijateljskih revizionističkih naracija. Ako država to nije u stanju da uradi, onda to znači da je kapitulirala i da, strogo uzevši, više ne postoji: umesto nje, postoji samo radni logor, u kome se logoraši, lišeni prošlosti, ali i budućnosti, bave trenutnim preživljavanjem ili međusobnom borbom za moć, koja se odvija strogo u granicama logora, što znači da nikada nije usmerena protiv njegovih pravih gospodara.
A gospodari su spoljašnji entiteti koji oblikuju stanje svesti logoraša, tako da na kraju tog procesa, osim beskrajne orvelovske ljubavi prema ovim entitetima, logoraši poseduju i osećanje apsolutne lične & kolektivne krivice, te potpune moralne i civilizacijske inferiornosti, što ubija svaku volju za otporom ili slobodom. I to je ono što ih čini savršenim robovima, made in Serbia.
Piše Slobodan VLADUŠIĆ
Prenosimo IN4S
PROČITAJ JOŠ
ODAVERI VIŠE
20
20