Poezija Suzane Rudić je dijalog mnogih glasova – ličnih, mitoloških, savremenih. Njeni stihovi spajaju intimno iskustvo sa univerzalnim „bolom”, stvarajući poetski prostor u kojem se lirsko „ja” razgrađuje i ponovo rađa. Ovaj izbor od osam pesama je hronika traganja, metamorfoze i oslobađanja, u kojoj se drevno prepliće sa svakodnevnim, a telo sa duhom.
Od Rođendanske do Pesme ocu i Amor vincit omnia, Rudić precizno gradi simbole otpora i rasta. Njen govor je tih, ali snažan, otkrivajući nevidljive procese u čoveku – one najvažnije. Pesme poput Ošišane pesme ili Preobražaja svedoče o složenosti ženskog iskustva, dok ciklus kao celina poziva čitaoca da prihvati mnogostrukost u sebi.
Suzana Rudić nam pokazuje da je pesma mesto suočenja i svedočenja, a njena poezija ostaje kao glas koji ne pristaje na jedno značenje.
ROĐENDANSKA
Moja majka ne liči na druge žene.
Ne nosi haljine, nakon što je u dvadesetim
izgubila bitku sa vetrenjačama,
tada je okusila smrt o večnoj ljubavi.
Takve priče su za tatine princeze, ona je bila seljančica.
Na njene ruke je pao krov kuće, na moje temelj.
U crkvu ne ide, blagosilja me na kućom pragu
i taj blagoslov moj je kišobran
Kada sam se rodila, obeležavao se dan gladnih,
padale su granate umesto suza radosnica.
Strah je pojeo nekoliko bubašvaba u porodilištu.
Pustila me da ničem na kapljicama utočišta bele udovice,
jer mleka nije imala
Kažu da ličim na bagrem, da sam u dvorište
usadila sreću kad je prokišnjavao
plafon
Baka prodala je bore za moju toplinu,
u nekoliko staračkih pega zapisana su bdenja,
ali ni to nije pomoglo da pred narodom
ne budem bludnica, a pred Bogom pomilovana.
I ne dam majci da me ljubi, razboleće se od kletvi ovog sveta
OŠIŠANA PESMA
Rekao si „ako prestaneš da me voliš ne šišaj kosu”,
tad nestaće nesanica u kojoj sam te rodila, umreće zrak Sunca
koji je urezao na obraz dan kad smo se sreli,
tekstonske ploče progutaće irise
kojima si šaputao moje ime
Rekao si „ne šišaj kosu”,
uskratiću drugom blagoslove,
baciću te na kolena kao Bludnog sina,
neke ljubavi znaj rođene su da umru i postanu propoved,
osvanu u daljinama bele
kao prva postelja novorođenčeta.
Pre nego što postaneš ruina,
a moje oči transparent uličnim sviračima,
u razvenčanim danima ne klanjaj se relikvijama,
neko je prorekao da se rubikova kocka
ne rešava kad zamršene želje
mesečare po krovovima večtih stažista
Ljubav je jednačina sa dve nepoznate,
dva usputna piktograma koja dišu
jedan drugom za vrat, letnji džez u sumornim danima.
Dotaći ćemo u ovom ognju prapočetak,
vezati crveni konac zvezdama,
ali nećemo prestati da merimo ukradene
minute na ručnim zglobovima,
otkucane u praznim pogledima.
NEDELJA
Nedeljom crveni se Venera u okrilju Meseca.
Seče se noć na komade. I teče voda.
Skidam sva odela, uvlačim se u srž bola.
Proničem u uže ljubavi.
Nedeljom na prste merim puls, kada započinjem
usnuli razgovor.
Tražim oslonac, slušajući lupanje iza oblaka.
Lupanje iza oblaka, nije grmljavina,
to Bog zakucava letve na moja leđa.
Tim svetim danom razgovaram sa mrtvima,
uspavanim u čamcima lađara.
Nedelja je dan kad me je Gospod izuo iz cipela.
Tada sam naučila da hodam.
Tamo iza oblaka nastaje duga i sele se laste na bolje mesto.
Nedeljom svitanjem sejem čekanje.
Čekam …
Čekam poštu koja kasni.
Čekam beli hleb u tmurnoj minuti.
Na stanici čekam autobus, u kom sanjam časovnike.
Vreme se meri koracima ukoričenim na stanicama koje ljubim
u susretima sa tobom.
Sada, na ivici papira,
čekam da usne zaustave tvoj odlazak.
Nedeljom slušam glas ljudi u kabanicama.
Kušam gorčinu sa njihovih usana.
Iskušavam sudbinu iz njihovih džepova.
Nedeljom me napušta detinjstvo u obliku rasprsnutih balona.
Tada stavljam masku klovna.
Molim mesečinu da mi pokloni još jednu nedelju
u kojoj se mogu radovati detetu koje sakuplja kamenčiće.
KAKO SU TUFNE POJELE BAJKU
Kad sam bila mala,
govorili su da je mlečni put
vezan za pupčanu vrpcu, da tako rastem,
rekli su – pravila igre važe za sve, međutim,
neki se izgube u žmurkama.
Putarinu sam platila u prvom dojenju,
punoletstvo mi je na dar donelo odlaganje
dečijeg kikotanja na trošnu ogradu.
Jutarnji grčevi pišu nove galaksije,
razapinju ljubav među okamenelim dodirima,
U majčinim očima ugašeni su lampioni, neke majke rođene su kao masalačak,
umru u prvom plaču odojčeta, druge žive kao obeliksi.
Više ne krijem iza velikih crvenih tufni nestašluke,
umesto svilenih bombona, dobijam pregršt isplakanih pomrčina,
sad bih da se sklupčam u prvobitni oblik,
rodim u zagrljaju devojčice kojoj su umesto vaški trebili snove.
PREOBRAŽAJ
Večeras ću se prvi put ogoliti kao istina pred klevetnicima,
kao breza i zmija,
razdužiću ti dug za ovaj život jedrenjem ispod svečane košulje,
dok među redovima cigli jecaju senke,
jedan otvor na roletni zarobio je mesečinu,
grad je mali za oči setne i sumorne korake.
Brojim dane unatraške ogrnuta tobom,
prostor se deli na četvrtine,
snovi mirišu na ruzmarin, a nova lica prostrta pred dušom.
Ti si drugi čovek, ja druga žena
Posle svih golgota, volela sam te i dalje te volim.
Zabeleženo je u pločnicima Zmaj Jovine ulice,
šaputala sam dverima Uspenske crkve i molila se da ne veneš
kad sam te srela na svirci – rekao si da imaš sve i nemaš nikog.
U rascepu grudi stanuješ da me zaceliš kad dolaze jutarnji čistači da
pokupe to malo mrvica kojim sam hranila krhku devojčicu sa šibicama.
Opominješ da srce otkucava tercine,
prelazak iz desne u levu komoru je poguban,
u zemlji potrošenih prilika kartu bi da
kupe za još jednu dobitnu kombinaciju,
u raskoraku između razuma i osećaja
počivamo na periferiji zaboravljenih
Volela sam te, volim oktobar koji je
začet tvojim imenom između tri prsta,
Znam, ovo jutro saplešće se o moje noge
i završiti prelistavanjem zapisa u jagodicama.
BOŽANSTVA UNUTAR NAS
Pre nego što zakukuriču petlovi,
veži mi ruke tri puta platnom i venčaj za razvejane slike
dva puta izdaju crveni bregovi ispod ključne kosti.
Odoli igri pantomime,
jedino tad te neće gađati kamenom,
Poslastica sam tmini,
iz svakog sna budim se sa grehom
više na krajičku usana,
psalmom iznad čela.
Moji prsti pre rođenja kupili su vreme i smrt.
Kao i život, jedino nju nije pobedila Olimpija.
Verujući se sapliću o Hristovu odoru,
tražeći božanstvo unutar sebe.
Božanstva na prestolu isplakala su krv da uhlebe zalutalu nadu.
Ja nisam tvoja Nut da ti rodim Sunce,
Poslužila sam srce na sto,
kidaš ga kao Eton jetru Prometejevu,
Javi se kao i pre, okreni pozivni broj za
dušu samo nemoj raskrvariti oblake,
želim da u nedra stavim dečije trepavice,
manje bi se nizali porotnici u kapilarima.
PESMA OCU
Oče moj koji si na zemlji,
Na dan mog rođenja, javili su da je preminuo drvoseča, koji ti je
udelio sečiva za zasecanje duše, navukao mrenu na dojku majke,
obed na astalu začino bajalicama.
I pre nego što krenuh, satrhu me.
Od plodove vode odvojena sam kaljenjem pršljenova,
prolaskom kroz iglene uši.
Babica je zapečatila zasecanje znakom X na čelu,
Mamcem za nevoljene sinove koji ispod ženskog skuta
Iziskuju iz karlice rođenje svetlosti krvlju.
Ta sam oče moj čija britva iz korena preseca.
Ta sam oče, koja je rođena kao potreba u žlezdama.
U aorti rasla kao bunika, zahvaljujući kojoj sam prebolela male boginje.
Prelomili smo jadac, na moje ruke pao je tvoj rez i ja po njemu vezem,
Znaš, nešto se u meni degradira.
Od zanoktica gorim, na svakoj vetrometini duvam u prste,
Raskrsnice učiteljima činim,
zavoje za sobom vučem, na njima siročad sankam,
grejem kao rođena majka preostalim iverjem.
Srce u jarugu ću da bacim i podignem epitaf –
neka bude volja Onog što me spusti na ovu deponiju.
Oče moj koji si na nebesima
Pod oteklinama svojim ti se molim, ne mrvi mi kršteno ime.
Dugačak je to plam.
AMOR VINICIT OMNIA
Neko je iz utrobe pustio prve laste na sever
deca su u šećernim vunama ugledala krvave zore,
odrasli pre pojave duge i prvog snega,
pre nego što su među pokvarenim zubima ušuškali minule dane.
Diši… diši, disaću sa sazvežđem u grudima, dok drhti zemlja.
I taj prah biće hram moj, uteha za krštene bolom.
Kišnim dušama koje žive kroz divlje vetrove…
Noći prostreljuju dane, čeznem da pod stopama ispišem život
dok suze pale plamen preobražaja.
Žile je potisnula oluja, više nemam kome da se vratim.
Diem perdidi, dime perdidi,
Casus belli, cacus beli,
Amor vincit omnia!
Jagodice smrtnika čeznu ugasiti gen u krvi,
srce seje ton mantri da odjekuje u večnosti.
Okujete me trnjem i biću svetlost.
U formalnim pozdravima, uvek ćemo se saplesti o
sivilo što je obojilo bezazlenost detinjstva.
________
O autoru:
Suzana Rudić je pesnikinja i likovna umetnica – vajarka, čija poezija istražuje dubine ljudskog iskustva kroz lirski izraz koji spaja intimno i mitološko. Njena poezija objavljivana je i prevođena u više književnih časopisa i zbornika. Živi i stvara u Rumi.
PROČITAJ JOŠ
ODAVERI VIŠE
20
20