„Kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?” – pita profesor filozofije studenta koji tek što se vratio iz vojske i zakoračio u amfiteatar, uveren da je u carstvu slobode. Brucoš okleva, gradivo ga zamara jer je suvoparnije nego što je mogao da zamisli i trenutak pre nego što odustane od ovog ispita, čuje samog sebe kako izgovara:
„U formi duhovitosti.”
Prodoran profesorski pogled kroz naočare i stisnute usne nedvosmisleno mu potvrđuju da je prekoračio dozvoljene granice. Odsustvo smeha u prostoriji nagoveštava buru. Ali profesor prevladava gnev i bez reči uzima indeks, upisuje peticu, a onda to ponavlja i u zapisniku. Jadni „brule” postiđeno pruža ruku ka studentskom dokumentu, na koji je ponosniji nego na isto tako crveni pasoš. Dobio ih je gotovo istovremeno, čim je odužio dug domovini, vratili su mu ga u policiji.
Usledilo je još nekoliko ispitnih neuspeha i nesuđeni filozof odlučuje da se usmeri ka nečem manje apstraktnom. Naredne godine upisuje psihologiju, podržan od roditelja, koji su imali mnogo muke da objasne rodbini i prijateljima šta to studira njihov sin. Pokazalo se da je to pun pogodak, jer studije završava u rekordnom roku, a kao najbolji u generaciji dobija ponudu da postdiplomske nastavi u Americi. Profesor sa čuvenog Univerziteta Kalifornija Los Anđeles uspeva da ga ubedi da zaboravi na razvojnu i posveti se zoo psihologiji.
Dok se on usavršavao, proučavajući načine na koji uče pacovi, golubovi i majmuni, da bi postepeno prelazio na manje ispitana područja i posvetio se najpre delfinima, a onda definitivno pticama, stara domovina se raspala. Patio je zbog toga, ali iz daljine, tako da je manje bolelo nego što je bio spreman da prizna. Roditelji su bili na sigurnom, daleko od ratnih dejstava, a i NATO bombardovanje nije ih posebno pogodilo iako su odbijali da napuste grad. Otac je bio uveren da neprijatelj neće bombardovati novi deo grada, koji su činili sve sami soliteri, bez ijednog vojnog objekta. Majka ga je, kao i uvek poslušala, a od „tomahavka” i kasetnih bombi više su je uznemiravala zapitkivanja komšiluka o sinu u Americi. Doživljavala ih je kao prozivanje, zamerke što se skućio pod skutom našeg najvećeg dušmanina.
Sve teče i prolazi, pa i ratovi. Ugledni zoopsiholog uspostavlja kontakte sa kolegama u otadžbini prilikom dolazaka kući, da vidi roditelje i staro društvo. Nekima pomaže da dođu u Kaliforniju i na druge univerzitete širom Sjedinjenih Država, baš kao što je krajem osamdesetih dvadesetog veka on imao sreće. I onda, kako to samo „njegovo veličanstvo slučaj” ume da režira, zovu ga sa beogradskog Šumarskog fakulteta i mole da pomogne savetom starom filozofu Hegelu.
„Molim? Izvinite, dugo sam van Srbije, na koga mislite kad kažete Hegel?”
„To je naš najčuveniji filozof, predsednik Hegelovog društva. Verovatno ste ga upoznali kad ste studirali psihologiju”, objašnjava ekspert za drveće i izgovara ime i prezime zatrpano godinama.
Naš Amerikanac ne okleva, odmah pristaje da se sretne sa čovekom čije ga je odsustvo smisla za humor usmerilo ka psihologiji životinja i životu u „vrlom novom svetu”.
Preko posrednika dogovaraju susret u najpoznatijem restoranu u centru prestonice. Zoopsiholog ne želi da ponovo bude u podređenom položaju tako što će otići na noge starom filozofu u njegov kabinet, kao u vreme pokušaja studiranja „nauke o mudrosti”. Ni ne sluti da je Hegel penzionisan i da zapravo ne bi ni imao gde da ga primi. Zato se i obradovao kad je čuo predlog da porazgovaraju van institucija, mada se kafana ne može sasvim izuzeti iz značajnih srpskih ustanova.
Bilo je dirljivo gledati zabrinuto lice Hegela, koji se rukovao s bivšim studentom, ne prepoznavši ga. A i kako bi, on je i onako napustio filozofiju, tako davno da ni sam više nije siguran da se sve to zaista i dogodilo. Naručili su dve kafe i odmah prešli na stvar, jer se filozofu žurilo da razreši privatni Gordijev čvor:
„Imam kuću na jugu, između Lebana i Medveđe, brvnaru. Tamo sam i rođen, poznajete li taj kraj?”
„Kako da ne, moji roditelji su iz Vučja, to je blizu!” – začudio se psiholog.
„E, onda Vam neće biti čudno ako Vam kažem da su detlići okupirali moje imanje. Privuklo ih je drveće, imam šest hrastova u dvorištu. Najstariji je počeo da se savija, morali smo da ga vezujemo i podupiremo, ali širokim kožnim uprtačima, kao vojnika, da ga ne povredimo.”
„Pretpostavljam da se brinete da će ga detlići dokusuriti?”
„Ma ne, znam da su oni šumski lekari. Ne buše drvo bez razloga, intervenišu samo tamo gde je potrebno.”
„U čemu je onda problem?”
„Moja kuća je od drveta, brvnara. Okomili su se na nju, izbušili su je kao sir. Naročito ih privlače prozori, valjda su njihovi ramovi puni onih sipaca, čega li već ne. Uglavnom, moj brat Šeling živi u blizini i ne uspeva da ih otera, ni bukom, ni dimom, ni strašilima, ničim što bi ih uplašilo, a ne bi im ugrozilo živote.”
Zoopsiholog je ćutao, oklevajući da li da spomene kako je nekada davno polagao i pao prvi ispit kod sadašnjeg sagovornika. Zbunilo ga je spominjanje Šelinga i upitno je pogledao profesora, pre nego što mu je dao savet. Filozof je shvatio i objasnio:
„Imam tri brata, moji su se razveli, tako da imam braću iz novih brakova oca i majke. Oni nisu svi međusobno braća, ali ja sam najstariji i meni jesu. Nemaju veze sa filozofijom, bave se nekim običnim stvarima. Ali po njihovim temperamentima i pogledima na svet ja ih zovem Kant, Fihte i Šeling.”
„Kada ste im dali te nadimke, pre nego što ste Vi postali… Hegel ili kasnije?”
„Pravo pitanje! Tako sam ih prozvao još dok sam studirao filozofiju. Nije mi uopšte palo na pamet da ću postati Hegel. U to vreme bio sam marksista. Nego, šta da radim, pomozite mi ako možete?”
„Detlići nisu isti, ima ih preko dvesta vrsta, žive po celoj planeti osim u ekstremnim polarnim uslovima i na Madagaskaru.”
„I šta sad, treba da dođete kod mene na imanje da ustanovite kom rodu pripadaju? Ili da se iselim na Madagaskar?”
„Nema potrebe. Reći ću Vam nešto što ima veze sa psihologijom ptica, ali i astrologijom u koju Vi, pretpostavljam, nimalo ne verujete?”
„Ne, osim što od kako sam u penziji, proučavam stara srpska verovanja iz prethrišćanskog doba.”
„Dobro, ovo je slično, samo što je reč o indijanskoj mitologiji. Po njihovom horoskopu, ja sam rođen u znaku detlića i verujem da nije slučajno što ste se baš meni obratili. Dužan sam da Vam pomognem.”
„Ne znam kakve to veze ima, ali slušam Vas i uradiću kako kažete. Moj brat Šeling je tekstilac, pokušavao je da ih otera pucanjem u vazduh iz lovačke puške, ali kaže da ih je sutradan bilo triput više.”
„Prirodno, detlići su kao krv, nezaustavljivi. Crveno je njihova boja, ali ih iz nepoznatog razloga odbija plavo. Obojite u plavo prozore i vrata ili ih oblepite nečim plavim i oni će otići. To je sigurno, potvrdili su eksperimenti, a ja sam ipak doktor zoopsihologije. Šumske ptice su moja uža specijalnost.”
„Oh, ne sumnjam! Hvala Vam doktore, idem odmah da pozovem brata da nabavi nešto plavo za prozore. Ne bih da ga maltretiram da farba celu brvnaru.”
Rastali su se prijateljski, iako mnogo toga nije izrečeno. Filozofu se činilo da osmeh isuviše lebdi na licu zoopsihologa, a ovome drugom da nekakva senka prekriva Hegela.
Nekoliko godina kasnije sreli su se na naučnom skupu u Nišu. U svečanoj sali Univerziteta, psiholog je prišao filozofu i ne okolišajući, pitao:
„Jesu li detlići otišli?”
Filozof ga možda i ne bi prepoznao, jer je američki naučnik u međuvremenu pustio bradu. Ali priču o najezdi detlića znalo je malo ljudi na ovom svetu, a većina je bila „s onu stranu dobra i zla”.
„Otišli su posle nekoliko dana, čim je Šeling oblepio trakama prozore i vrata. Kad sam došao da proverim, nije bilo nijednoga.”
„Plavo ih je oteralo. Ne kljucaju boju neba.”
Hegel se zasmejao, što je bilo jako neobično. Čak su mu krenule i suze, a onda je objasnio:
„Moj ludi brat nije našao plavu, pa je kupio nekakvu zelenu plastiku. Isekao je trake i izlepio po svim prozorima, vratima, a za svaki slučaj je udario i nekoliko dijagonala po brvnari. Kuća je ličila na cirkusku šatru. Ali detlići su otišli.”
„Čudno, moraću da to eksperimentalno proverim. Zeleno ih ne odbija.”
„Ne znam, možda nisu mogli da od plastike kljucaju drvo, a možda ih je oterao moj razgovor s Vama. U poslednje vreme počinjem da verujem u takve stvari.”
„U kakve stvari? U povezanost reči i događaja?”
„Tako nekako. Kada je umro Fihte, jedan od moje braće, Šeling je krenuo da mi javi i umro usput, od uzbuđenja. A prošle godine je umro i Kant. Samo sam ja ostao, ali osećam da sam ja kriv za njihovu smrt.”
„Ne razumem! Objasnite, ja sam psiholog samo za ptice.”
„Možda se ne sećate, ali spomenuo sam Vam pre nekoliko godina da proučavam staru slovensku mitologiju, od duga vremena u penziji.”
„Da, sećam se toga. Ali ne vidim kako to može da bude uzrok?”
Filozof je prebledeo, osvrnuo se po sali, a onda, uverivši se da ih niko drugi ne sluša, prošaputao:
„U strahu od starosti i smrti, počeo sam previše da se zanimam za demonologiju i takve stvari. Mislio sam da sam se zaustavio na vreme, ali to je i Faust mislio.”
Zoopsiholog je ćutao. Bio je zabrinut za duševno zdravlje starog profesora, ali to nije mogao da mu kaže. Umesto toga izgovorio je nešto sasvim drugačije:
„Znate li za Konrada Lorenca, proučavao je ptice mnogo pre mene?”
„Naravno, pisao je o agresivnosti, zapamtio sam ono njegovo da se ljudi ne bore zato što pripadaju različitim grupama, nego stvaraju takve grupe da bi mogli da se bore. I da, dobio je Nobelovu nagradu, čini mi se sedamdesetih godina.”
„Tako je, profesore! E, ja sam kao student bio fasciniran njegovim proučavanjem učenja utiskivanjem kod gusaka. Znate ono, iz crtanog filma, kad gušče izlazi iz jajeta, ugleda mačka Toma i misli da mu je to mama.”
„Sećam se, mada sam i čitao o tome. Zašto mi to govorite?”
„Na fakultetu sam stalno o tome pričao i prozvali su me Lorenc. Nisam ni slutio da ću se time baviti, i to još u Americi! Planirao sam da nastavim postdiplomske u Skoplju, tamo je predavala jedna sjajna žena razvojnu psihologiju. Bila je u jevrejskim kibucima, proučavala decu u takvim zajednicama, a ja sam se time oduševljavao.”
„A završio sa detlićima, kao i ja!” – uzdahnuo je profesor filozofije.
Psiholog je konačno skupio hrabrost da izgovori ono što ga je decenijama mučilo:
„Profesore, kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?”
Lice starca se najpre pomračilo, kao da ga prekriva neka snažna oluja, a onda je lagano počelo da se razvedrava i čak pomalo svetli. Svetlost je dopirala iz očiju, koje su bile plave. To je tek sada primetio mladi srpski Lorenc, gledajući kako se iz dubina pojavljuje prepoznavanje. Odgovor je bio očekivan:
„Ne u duhovitosti, dragi kolega! Apsolutno ne!”
Na trenutak je poželeo da zagrli tog starog čoveka koji je nekada bio strogi profesor sa verom u svemoć Duha i filozofskih konstrukcija. Onda je pomislio da je rukovanje sasvim dovoljno, ali se sa govornice začuo glas rektora, koji je pozdravljao učesnika skupa. Zato su se samo još jednom pogledali u oči i Hegelu je na pamet palo nešto sasvim nenaučno:
„Ima kestenjaste oči. Šta ako od boje očiju zavisi naš pogled na svet?”
To zaista nije bilo duhovito. Zato je odlučio da prećuti. Baš kao i zoopsiholog, koji je klimnuo glavom i krenuo ka svom mestu u sali. Usput je pomislio na Vertera, koji mu se javio iznenada i bez povoda. Zapitao se kako bi izgledali njegovi kasniji jadi, da se nije ubio, i promrljao sebi u brkove:
„Ne može se sve reći. Nije ljudski da se sve izgovori. Ni da se pita.”
Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ
20
20