Ja sam majstor na crno i zato me telefonski pozivi u sitne sate više ne iznenađuju. Ali ovaj poziv bio je zaista neobičan: – Halo, majstore, dobro veče! (Usledio je plač.) Molim Vas, hitno dođite! Uginula mi je mačka!
Nisam ja bezosećajan, ali nisam ni grobar, već radio-TV mehaničar, koji po potrebi čisti bojlere, popravlja šporete i veš-mašine. Zato sam i pokušao da se odbranim:
– Gospođo, ja nemam ništa s tim. Snađite se!
Plač starije gospođe nije prestajao, ali je jecajući ipak uspela da izgovori:
– Kumim Vas, dođite! Moj sin neće ni da čuje da je on sahranjuje, kaže da predsedniku opštine to ne priliči. Ili mi barem nađite nekoga ko će to da uradi, platiću!
Tek tada sam prepoznao glas staramajke prvog čoveka našeg grada i prelomio da joj pomognem. Ne zbog toga što sam ulizica, gde bih ja, nego što živimo u komšiluku, par neparnih ulica nas razdvaja.
Bilo je već blizu ponoći kad sam utrčao u kuću stare gospođe, u kojoj se francuski jezik govori barabar sa srpskim. Nesrećna žena je stajala iznad mačkinog odra i plakala.
– Gospođo, dajte da vidim šta mogu da uradim! Gde biste hteli da je odnesem? – pitao sam.
– Volela bih da je sahranite u dvorištu, ispod oraha. U letnje dane volela je da tu leži, jadnica. Neka tu i počiva. – zajecala je baba.
Mačka je brzo bila upakovana u kesu, kao na televiziji, pa u nekakvu kutiju, obloženu iznutra novinama. Primetio sam da su to uglavnom bili dnevni listovi koji slede politiku naše vlade.
– Dajte mi tu kutiju, ašovčić i ništa ne brinite. Nemojte da izlazite, već je poprilično zahladilo.
– Šta bih ja bez Vas, majstore! Ne bih mogla oka da sklopim pored mrtve mačke u kući!
– Dobro, de, nije ona više opasna. Zakopaću je tačno gde ste rekli.
Zaista sam nameravao da to uradim, ali kad sam izašao u dvorište sa kutijom pod miškom i portabl ašovom, u lice mi je pljusnula kiša. – Jebiga! – opsovao sam, potpuno neprimereno tužnom trenutku. Došao sam do oraha i spustio kutiju na zemlju, a onda počeo da kopam. Bilo je prilično tvrdo, pa sam još jednom opsovao, ovaj put žešće.
Probao sam ponovo da zarijem oštricu ašova u dubinu, ali je zemlja bila tako utabana, da nisam uspeo ništa više od običnog grebanja po površini. Tada mi je sinulo! Izgrebao sam zemlju ispod oraha, malo je čak i udubio, a onda tu naređao neke cigle, koje sam spazio pored kuće. Ličilo je na pravi grob, lepo popločan.
Zatim sam se išunjao iz dvorišta do kontejnera i dostojanstveno spustio kutiju. Nikakav horog ili zakucavanje, to bi bilo moguće jedino da je crknuta mačka bila samo u kesi.
U tom trenutku sam se setio da mi je sin jednom spomenuo nekog Selindžera, koji je napisao nešto u stilu „da ne bi želeo da se razlikuje od mrtve mačke, jer ništa nije vrednije od nje, zato što joj se vrednost ne može utvrditi“! Kakva glupost, pomislio sam, i tada i sada. Čist zen-budalizam! A meni su ruke bile prljave od kopanja i nisam imao ni volje ni vremena za mistiku Istoka. Vratio sam se u kuću ucveljene staramajke. Na trpezarijskom stolu stajalo je posluženje.
– Izvolite majstore, jedan viski za pokojnu mačku. Uzmite, molim Vas!
– Neka joj je prosto, – rekao sam i otpio, ne spominjući više sile, da ne bogohulim. Nisam ni prosipao piće na patos, ipak je to viski.
Bakica je iz frižidera izvadila sir i nasekla na kriške, a onda ga vratila u frižider. Bila je zaista potresena, a možda i uplašena od mačkinog duha.
– Pa gde je sir? – uzviknula je. – To je njen omiljeni!
– Vratili ste ga u frižider. – obavestio sam je sasvim neemotivno.
– Jao, ja sam se potpuno izgubila. Sad ću da ga izvadim.
Sir je bio na stolu, a ja sam pogledao prljave ruke i morao da ih operem.
– Izvolite u kupatilo, daću Vam čist peškir. – rekla je jadna bakica.
– Nema potrebe, samo da skinem prašinu. – rekao sam i kao onaj Pilat oprao ruke lažljivca. Vratio sam se i zaključio da je pokojna mačka imala ukusa kad je reč o siru.
Bakica me najviše osramotila na kraju, kad mi je pružila dvesta dinara. Nadežda Petrović me gledala sa novčanice, a ja sam pomislio kako sam i ja večeras postao neka vrsta umetnika, a ne više samo običnog majstora. Majci predsednika opštine prodao sam čaroliju. I utehu, na neki način. Likovna kolonija Sićevo zapljuskivala je te noći naše ulice u centru Niša.
– Nemojte, molim Vas, novac nije potreban, ja sam to iz poštovanja prema Vama. I mački! – dodao sam sasvim neprilično. Baka je zajecala.
Uzeo sam novčanicu iz pružene ruke, strpao u džep košulje, iskapio još jedan viski da sperem ukus mačkinog omiljenog sira i rekao „laku noć“.
Staramajka je ostala uplakana, ali smirena. Oue es ma chate? – odjednom mi je sinula rečenica na francuskom koju sam pročitao na nalepnici na kojoj je Diznijev junak Pluton unezvereno vrteo glavom tražeći svoju mačku.
Ta sličica bila je zalepljena na stonoj lampi mog sina i ne znam iz kojih dubina podsvesti je izronila jedna od retkih rečenica koju sam znao na tom jeziku. Druga je bila o odlasku na bazen, a treća se odnosila na spavanje u onom drugom smislu.
Izašao sam na ulicu. Dok sam prolazio pored kontejnera, na putu kući, stresao sam se, kao pas koji otresa vodu. Čak sam ispustio i neki zvuk, koji me podsetio na frktanje mačke. Uplašio sam se, ali čim sam zamakao iz te sablasne ulice, bilo mi je lakše. Stigao sam kući i dok sam tonuo u san pravednika, pomislio: – Valjda đubretari neće baš sutra da udare u štrajk!
Za GLEDIŠTA piše: Velibor PETKOVIĆ
20
20