Енглеске теме у напуштеној кући, реченица отргнута из долазећег стиха да привуче пажњу, а пред вама је заправо одломак из књиге Стихови из дневника 1985-1990 – и један духовити поетски запис Стевана Раичковића: о Андрићу на каквог нисте навикли.
У Херцег Новом, на Топлој, између парка Бока и цркви Светог Ђорђа и Светог Спаса, где је Његош учио да пише код јеромонаха Јосифа, нобеловац Иво Андрић подигао је, по пројекту познатог београдског архитекте Војислава Ђокића, своју кућу почетком шездесетих година двадесетог века, а Херцег Нови је описао у Знаковима поред пута и први записао да је то место вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада.
А један од највећих српских песника, Стеван Раичковић има корене у Црној Гори, где је боравио често. Његов деда је два пута био градоначелник Подгорице, док су његови стричеви оставили значајан траг у историји Црне Горе и Србије.
ТРИПТИХОН О АНДРИЋЕВОЈ КУЋИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ
I
(Монолог на Топли)
На малој цигленој тераси Андрићеве куће
на Топли у зеленкастом Херцег-Новом
(Допола под кровом
Отпола у травњаку)
Као некаква прва и једвабојна скрама
хвата се рани сумрак и мрешка по нашим лицима
за столом и воћкама у околној башти.
И мој домаћин
Као да је напокон и то једва дочекао да се
иза било чега (још готово и ничег) макар
и донекле сакрије или бар заклони пред нечим
Узима реч
И као да са цигленог пода (малтене руком)
подиже моју приземну причу
И она сад лебди између нас нетакнута као
нешто ново и треће и једино оно чега се
ни сумрак који полако осваја свуд унаоколо
нимало не дотиче.
„Видите ли оне шибице
Горе
У планини
Оне цигарете
(Шта ли су)
Оне мале
Варнице
Што мало-мало
Па кресне
По која:
Ето тако се појављивао
И фашизам у Италији.
Био сам баш у то време
Тамо…“
И гледајући (заједно) у суседну планину која све
више тамни и све јаче (и сабласније)
повремено светлуца
Иво Андрић говори о Лунђију Пиранделу
И о премијери
Затим
Комада једног
Његовог
У Риму
На којој су млади фашисти са галерије уз сваки
чин помно и сложно славном и присутном
аутору драме звиждали.
„А када су дошли на власт
Касније
Узели су га са собом
И подигли на високо место
Због његовог угледа у свету
(И наравно
Због себе)
И стари им се писац (можда чак и од срца)
полако али и сасвим приклонио…“
Одлазим са циглене терасе
Преко травњака
И већ увеликог сумрака
До гвоздене капије
Која је за мном
Отегнуто зашкрипала
Као да сам неку тешку резу за својим остарелим
домаћином и његовом младалачком
причом спустио
(И не слутећи тог тренутка колико ће и он
и она и тај сумрак још предуго у мени као у
некој тамници боравити
И да сам ону резу
И за себе био спустио).
II
(Проклета авлија)
На велику разгранату смокву
У свом врту
У (још неизлизаним) фармеркама
И са (новим) баштенским маказама
У руци
Пење се бивши закопчани дипломата а одскора
и у свету овенчани писац-нобеловац:
Да поткреше неколико сасушених и сивих
Гранчица које су (му) данима стршале из
лиснате и зелене крошње на модрикастом
фону Бококоторског залива у бонаци
(Дебело решен
Као да ће из сопственог неког још нештампаног
свог текста ушиљеном својом оловком
одстранити све оне несувисле и беживотне
речи које су му као ситни и тиштећи неки
мали тумори радили у уморној глави све до
пред сан у последњим овим августовским
спарним ноћима).
И док се Иво Андрић
Усамљен
И већ сакривен у својој (лиснатој) висини
Забавља
Овим сићушним (али и опипљивим) својим
(већ нареченим) послом
(И узгред
Ко зна
И каквим ли све својим старим или новим неким
још недотакнутим мислима својим до сада
и њему самоме сасвим непознатим):
Кроз шкринулу капију
Улази бучно
У врт
Стари дон Нико Луковић
Каноник Каптола Которске Бискупије
И парох Богородичиног храма у Прчању
(Илити жупне цркве Блажене дјевице Марије
алијас Мале Госпе)
Бивши народни посланик
И члан једног од многих Главних одбора
Народнога фронта
Публициста
И писац бедекера „Бока которска“ из 1951.
године
Козер
И причалица…
„Где ли нам је шјор Иво“
Пита (торжествено) дон Нико Луковић
Ћаскајући
Онако
Још с ногу
На баштенској стази
С лепршавом (иако са тананим штапом) и дивно
проседелом Андрићевом касном и једином
његовом верном и још увек лепом
сапутницом.
Смешка се Милица Бабић
Час гледајући
Пред собом
У озарено лице каноника
А час
У смокву
Из које писац
Обузет неком паничном мимиком
(Машући прстом
Испред стиснутих усана)
Вапије
Немо:
„Нисам ту“….
На малој цигленој тераси
У дубокој хладовини
У полупровидним
Трсканим
Фотељама
(Са шареним јастучићима)
Седи весела домаћица
Са раздраганим гостом:
Причају
И срчу
Кафу
(А богме
И већ трећу
Расхлађену лозовачу с Каменога
Коју наздрављају одсутноме домаћину)…
И седе тако
Већ дуго
У авлији
(Као неку малу вечност којој ни краја неима):
Шјор
На смоквиној грани
A дон
У трсканој фотељи
(Још и са јастучићима
Притом)
III
(Енглеске теме у напуштеној кући)
Враћајући се у пет сати
По подне
Вијугавом
И осенчаном
Асфалтном узбрдицом
Са августовске плаже на Топли
(Као рањеник
И готово
Понижен
Великом нео-номадском и закаснелом
паганском светковином прокључалог сунца
и заслепљујуће воде у распомамљеним
шљокицама и запаљених голих телеса у
скоку или изваљених као трупла на
усијаним бетонским плочама и окружених
циком и смехом и дозивима као у
свеопштем неком полуделом и радосном
бродолому
из којег сам се кришом и срећно као једини
можда преживели до сада тек једва извукао)
Зачуо сам тиху
И успорену
И помало
Невешту
Али дубоку музику.
Из одавно напуштене и закључане Андрићеве
куће на Топли
(Која са својим увенулим вртом заклапа угао
Његошеве и ушушкане и стрме уличице
Мирка Комненовића
Којом сам долазио):
На невидљивом
Неком
Али засигурно
Старом клавиру
(Ко зна кад и од кога ли накнадно смештеном у
утробу већ оронуле куће)
Као из Баховог црног и надземног неког
умноженог срца
Или из Андрићеве још несмирене душе
Неко је с напором (још школским) али одано
и тачно извлачио звуке из једне
од „Енглеских свита“
Као да је на црним и белим својим несигурним
диркама-пипцима неки прерано пробуђени
кућни дух још за видела наизменично
додиривао прохујало једно време и пипао
по маглинама у којима још нико (па ни он
сам) није ни био…
За ГЛЕДИШТА, поезију Стевана Раичковића, дигитализовао: Александар Војиновић
20
20