Редакција књижевног програма градске установе културе – Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).
О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а.
ПОЕЗИЈА КАО ОТПОР
Сусрет са Карановићем, песником чији је глас у српској књижевности истовремено и урбани ехо и унутрашњи рез, био је више од представљања књиге – био је то позив на поновно читање света из угла поезије која не пристаје на баналност, на компромис, на заборав. Карановићеве песме, и кад су најинтимније, имају резон културне дијагнозе, као да увек нешто у друштву измиче, а поезија то бележи у последњем тренутку. У томе је и њен најјачи облик отпора.
Др Јелена С. Младеновић је у свом надахнутом излагању истакла естетску и културну комплексност овог циклуса, указујући на битну чињеницу: „Учинићете велику погрешку, ако читању Карановићеве поезије – сабраних песама из књиге Box set или ових у издању Box set 2, природном наставаку претходне колекције збирки – приступите логиком књижевности одавно непотребног читаоца који поезији прилази тако што тражи њен интерпретативни кључ. Нити је Карановић бравар, нити ћете, да се послужимо метафором до краја, приликом сусрета са сваком следећом књигом бити пред (истим) катанцем.”
Израз Box Set, познат пре свега колекционарима грамофонских плоча као назив за збир више музичких издања упакованих у једну целину, у овом поетском контексту добија нови смисао – постаје метафора за кутију у којој се, поред песама, ређају искуства, гласови и слике једне читаве деценије. Сам песник говорио је о писању као о начину преживљавања, о поезији као унутрашњем распореду слобода. Његово читање, праћено упадљивом тишином након сваког стиха, било је сведочанство да поезија не треба да виче да би била снажна.
Карановић је припадао и припада оном књижевном и егзистенцијалном слоју који се не уклапа лако – и зато траје. Његова поезија се не уљуљкује у традицију, али је не одбацује – она је гради изнутра, према границама које сам поставља. И у томе лежи њено сопство. У ономе што се не види на први поглед, крије се континуитет гласа који се не мири, не престаје, не заборавља.
ПОЕТСКА ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ
Промоција је протекла у атмосфери тишине која није празна – него испуњена. Питањима, подсетницима, Звонковом личношћу. Било је и оних који су доносили своја ранија издања других Карановићевих књига да их потпише најчувенији нишки песник после Принца поезије. А неки да свој примерак издања Box set 2 први пут отворе баш ту након промоције. И свако је био део поетске географије која настаје кад књижевност није догађај него сусрет. Овај пут након осам година, поново у Нишу.
Ипак, како Јелена то прецизно записује у једном делу поговора: „Он није песник специфичне географије и топонимије. Нема у његовој поезији ни било чега регионалног. Простори ове поезије толико су урбани колико представљају обрисе анонимних мегалополиса, који могу бити било где, али се реализују у визијама где је стварност преобликована до непрепознавања. Његов постмодерни дистопијски мегалополис није његов родни Ниш, јер Карановић пише поезију која не болује од личног, од експлицитног мрцварења сопственог искуства, рабљења властитих емоција, већ ону која увек иде трагом другог и у томе лежи највећа урбаност његовог песничког гласа.”
У времену кад је поезија само наизглед скрајнута у културним политикама и јавном говору, вече са Звонком Карановићем у Нишу показало је да је поезија и даље простор у коме се мисли до краја, осећа без страха и говори без маске. Такав је и овај Box Set 2 – не само као књига, него и својеврсни албум слика, трагова и истина које само поезија уме да сабере у јединствену целину. Карановићева посебно, како закључује Јелена С. Младеновић: „Иако је његово песништво обележило последње деценија 20. и прве деценије 21. века, Карановић надилази управо генерацијске детерминације. Припадајући неколиким, он ипак остаје песник без нараштаја, чији се дух обнавља кроз аутокритичко превазилажење одабраних форми, проблема али и сижеа.”
„А” – СТРАНА КЊИГЕ И СНИМАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
На концу овог уводног текста, желимо да кажемо да постоји нешто симболично у томе кад песник пажљиво бира прву песму у својој збирци – баш као што се некада на грамофонским плочама на А страни, под ознаком А-1, налазила она најјача ствар. Песма која „отвара плочу”, она која прва запуцкета у игли и прва пробије тишину. У овом избору – назовимо га и поетским сингловима из књиге Box set 2 – налазе се баш те прве песме из четири збирке које чине сабране песме Звонка Крановића од 2012. до 2018. године.
Овај избор првих песама, такозваних A-1 нумера из сваке збирке, није само увод у један поетски свет, већ је и подсетник да велике песме често стоје на самом почетку – не као увертира, већ као ударац.
Цео догађај који је овој књизи посвећен – промоција одржана у Нишу 5. јуна 2025. године – доступан је на самом крају текста и у радијском формату, са одабраним тренуцима у покретним сликама, као документ времена и сведочанство једне поетске енергије која не пристаје да ћути.
У ХОТЕЛСКОЈ СОБИ – Месечари на излету (2012)
Седео је на кревету у хотелској соби,
само у белим боксерицама које су му допирале скоро до колена.
Разговарао је телефоном с мајком.
Његова мајка била је одавно мртва.
Глас из слушалице само је личио на глас његове мајке.
,,Дубина детаља је пресудна у писању”, неко је говорио с друге стране.
Велика гола жена, широких рамена и масивних бутина, играла је иза њега.
Споро се извијала уз ритам електронске музике која је
тихо допирала из звучника распоређених по угловима собе.
Потом је чуо:
„Избегаваш женске ликове, фасциниран си машинама…
Твој отац је био на путу када сам те родила…
С изразом досаде на лицу, жена иза његових леђа је
пришла и прекинула везу.
,,Не треба писати о смрти, живимо у култури хепиенда”,
рекла је металним, роботским гласом.
Зажмурио је.
Нашао се у луксузном апартману пуном стриптизета.
Телефон је звонио.
Дуго му је било потребно да испружи руку
и подигне слушалицу.
,,Недостатак ограничења је непријатељ уметности…”
поново је зачуо мајчин глас.
Није више слушао.
Гледао је три плавуше на високим потпетицама
како му прилазе и праве круг око њега.
Две су ишчупале телефонски кабл,
обмотале га око његовог врата и почеле да га даве.
Трећа му је огромним силиконским грудима
притискала лице не дозвољавајући му да дише.
Добио је снажну ерекцију.
Није ни покушао да се одбрани, чак им је помагао
у гушењу.
Затезао је кабл око свог врата најјаче могуће, али
имао је утисак да безуспешно затеже дечији ластиш,
млитаву желатинску траку.
ПРОЛОГ (ОБЛАЦИ, ДИСКО-ИГРАЧИ) – Кавези (2013)
Машина у рукама Жицоликог има екран, емитује филм.
Сјајна дуга цев одлучно продире кроз кремасте,
црвенкасте и жућкасте облаке.
Великом ћелавом судији подвезују желудац.
Има сто осамдесет и два килограма, не може пертле да завеже.
Једва устаје из фотеље. Губи ауторитет на послу.
Сјајна дуга цев на врху носи камеру. Црвенкасти
облаци су желудац и црева. Пливају у жућкастој масноћи,
дрхтуравом салу. Желудац је величине лубенице. Камера
путује кроз облаке, ткива, слуз.
Жицолики мења програм. Целави судија сада има
четрдесет и девет килограма мање. Прошло је само
шест месеци од операције. Судија каже да је задовољан,
иако изгледа изнурено. Вози бицикл кроз природу.
Труди се да не изгледа задихано.
Жицолики одлази на подијум за игру. Не одваја се од машине ни за трен.
Судија је већ на одру. Компликације, унутрашње крварење, тромб.
Жицолики само жели да се опусти. Превише је меса, зуба, костију
које мора да савлада. Превише њих чека.
Жицолики каже Птицоликој с којом игра: „Дежурства ме убијају.”
Птицолика му спушта своје дугачке прсте на раме.
„Издржи још мало”, каже. „Нашла сам хотел у Берлину.
Спојићемо посао и задовољство.”
СОБА ОДЈЕКА – Златно доба (2015)
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог пред смрћу
саплетеног у тренутку када је замахнуо према дубини
његов избезумљени поглед, његове исколачене очи
док пада у глуву тишину, у мрак
у мраку
у том мрклом мраку
на месту где сам застао
на ничијој земљи
иза сивог неба
помаљало се још једно такво небо
стакла су се заустављала
надомак лица
ко ће ослободити све те животиње?
ко ће помоћи свим тим људима?
мој сан се вратио у мој ум
осећао сам се
као сопствено гласило
некада давно
поспани возачи шлепера
потрага за златним громобраном
сусрети са зидовима и вратима
ништа важно
бар тамо где сам живео
угушено, угушено
све угушено
зечије рупе затрпане
све рупе зартпане
бавио сам се
премештањем предграђа
својим репом миловао месец
клонио се епилептичних пајаца
и провидних гуштера
кретао се уназад, ка истоку
понекад у скоку
понекад пузећи
златне куполе Запада
срушене, крезубе
пуне смрвљених бисера
огледале су се у распараном небу
ха, ха, ха, церекала се мајка
пирамида је коначни задатак
циљ
сусрет с Удовицом
чудовиштем обријане главе
које лежи
на меканим јастуцима
и обилно се зноји
нисам јој веровао
личило је на шалу, претњу
застрашивање
на још једну мистификацију
памтио сам
а требало је да заборављам
звонио сам
на интерфоне непознатих људи
ослушкивао позиве у помоћ
сићушних
суши барова
лајао на осветљена шеталишта
друштво једнаких
заснива се на солидарности
моја Хермес торбица, вриснула је Мирел Дарц
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
отимање ваздуха, наизглед исповест човека
ужаснутог оним што види, препуштеног окрутној
опери сунца, бездушној новембарској јари
његов поглед, његов избезумљени поглед
док пада у мрак, у глуву тишину
сањао сам оца
како се пење уз брдо
ходао је одлучно
попут библијске фигуре
фигуре митске
фигуре с мисијом
гледао га како неуморно гази
кроз шибље и камењар
шта он тражи?
да ли се сећа?
чега се он сећа?
он хода брзо, хода одлучно
по камењу
прашини
неуморно гази снег светлуцави снег
покривен бледом месечином
стиже у завејано село
лупа на врата
улази у загрејану собу
три голе жене
перу косу у бурету с водом
преплашена девојка тужних очију
постаје му невеста
потом све креће узбрдо
морамо подићи млазњаке
каже мајка
некролози не могу да чекају
када је остала удовица
мајка се посветила
затирању успомена
помагао сам јој у томе
непрекидним бележењем
једва сам преживео
народне бајке с разгласа
пропаст новца
жараче заборављене у ватри
пену дана
која је постајала пена ноћи
сумануте идеје које су ми
падале на ум
требало је елиминисати
мајка је диктирала
био сам њен
најпослушнији записничар
кривотворила је чињенице
породичну прошлост без почетка
и краја
зашто је то радила?
у огледалу сам видео
сву тројицу
жилаве прсте њиховог дрвећа
укочене прсте њиховог дрвећа
на умиваонику су стајали
пластични бријач
пластични дечији прст
и пластична фигурица свеца
све ми је то
однекуд било познато
чинило се да немам избора
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог, заплетеног
у густо клупко одјека, његов избезумљени поглед
док покушава да се сакрије у сну, у фантазији која му
за тренутак успорава пад, продужава наду
спремио сам се за неколико минута
као да бежим
у заштићеној зони зид зграде је личио
на Мондријаново платно
на улазу у Блок 46
стробоскопско светло
зора
лепљива стаза
Месец се дошаптавао с антенама
и сигурносним камерама
иако су свуда около била
цементна брда
из даљине је допирао тежак
промукли звук бродске сирене
колико ствари сам прећутао?
сан без почетка и краја
одабрао сам јастога за шифранта
распоредио своје бродове
у чело стола
сваке ноћи силазио сам у базен
пун цвећа и густог црног смеха
може се рећи да сам био срећан
тражио сам да ми допусте
спавање
у соларијумској капсули
дозволили су
тражио сам да ми допусте
коришћење кациге и џојстика
дозволили су
овде ти је добро
говорили су
говорили су
сунцу смо додали још два сунца
навукао сам гумену маску
одебљалог Председника
отишао у караоке бар
и одрецитовао песму
о мртвој чивави
мислећи на себе
било је то све
што сам могао да учиним
велика кривина коју сам заобишао
чекала ме је поново
летео сам
и то је изгледало као да
непрестано остајем без ваздуха
трчао сам
и то је изгледало као да
снег пролази кроз мене
излази из мене
чуо сам све те људе
како говоре
да су у врту уживања
примећена нова бића
то све објашњава
Платон, добро име за пса
Кататонија, добро име за брод.
КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – Иза запаљене шуме (2018)
Стајао је између гондола,
попут духа.
Изгубљен.
Скоро бестелесан.
Откуд он одједном?
Откуд тај лавеж из мрака?
Откуд звиждук ветра
кроз шаку
одавно стиснуту?
А можда то и није био он.
Тај на којег мислим
био је дрво, бор,
четинар с игличастим листовима.
Тај на којег мислим
не воли светлост,
неонско сунце хипермаркета.
Оборила сам поглед.
Нисам могла да се одупрем.
Пратила ме је прошлост
опкољена сенкама.
Сенкама које не одустају.
Видела сам га како хода
за ватром,
како подмеће своје груди
за метке испаљене
из будућности,
како одлази у рат
праћен ројевима
густих црних тачака који су
можда могли да буду и стихови.
У тренутку,
видела сам много тога.
Иза завеса,
језици су патролирали
ерогеним зонама.
Зелена брда јурцала су
с краја на крај
ветробранског стакла.
После сваког четвртка
долазио је нови четвртак.
Нисам могла да му
објашњавам ту игру
с данима који се понављају,
с данима увек истим,
и с тим трчећим брдима,
брисачима, стаклима, језицима.
Све је то припадало једном
другом времену.
Написала сам
историју свог љубавног живота,
детаљно, до последње гадости.
Ништа нисам прећутала.
И да је могао да прочита написано,
не верујем да би се осећао срећно,
попут човека с једном руком
који је добио и другу,
попут човека без једног уха
којем је израсло и друго.
Било је ђаволски тешко
одупрети се описивању.
Превелика изложеност
радијацији речи,
непрестано одлагање информација,
изазивање свраба знатижеље,
чекање,
садашњост која се распада
и претвара у кашу.
Све. Све.
Све се окренуло против мене.
Требало је пронаћи пут до куће.
Умакнути сенкама.
Пробудити се.
Заспати.
Нестати.
Ослепети на тренутак.
Прогледати.
Питао ме је:
Да ли си заиста јела пластелин?
Истина је конкретна, рекла сам.
Истина је бесомучна ватра,
рекла сам. Рекла сам,
рекла у себи
док сам гурала колица пуна
бочица ацетона и атропинских капи.
Прошла сам поред њега
правећи се да га
не чујем,
не видим,
не познајем.
Шта сам могла
да му кажем? Шта?
Овај господин
не зна шта ради; он је анђео.
Ова породица је легло паса.
Најтежа борба водиће се погледима,
прочитала сам у Светој књизи.
Нисам ни слутила
да се то може догодити испред
витрине са замрзнутим поврћем.
Ништа ја нисам умела
да предвидим.
Јела сам пластелин,
чувала урин у фрижидеру,
ноктима гребала
по лименом прозорском симсу,
говорила себи:
Живели слобода, братство и једнакост!
Сваког четвртка
делфинима сам мењала постељину.
Њега сам морала да оставим.
Године хитају
и окрећу све наглавачке.
То ваљда свако разуме.
Избор и опрема Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Звонко КАРАНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20