Након готово две деценије одсуства са књижевне сцене, песник Жељко Митић представиће у Београду своју другу збирку песама „Север-северозапад”, у издању ППМ Енклаве.
Поделите ову објаву, позовите пријатеље и видимо се у Вукосава бару да заједно испратимо тријумф књижевности!
Књиге ће бити доступне за куповину по промотивној цени
Митић је пажњу књижевне јавности привукао још дебитантском књигом „Неонска несаница” (2007), која га је увела у више значајних антологија савремене српске поезије. Након периода обележеног породичним, здравственим и егзистенцијалним изазовима, као и вишегодишњег живота у Норвешкој, пред читаоце стиже рукопис који је настајао на великом временском и животном одстојању.
Како у поговору књиге под насловом „Рукописи не горе” истиче песник и уредник издања Звонко Карановић, збирка је подељена на два велика циклуса – „Југ” и „Север-северозапад” – који функционишу као географска, али пре свега психолошка трансформација лирског субјекта. Први циклус ослоњен је на искуство Ниша и турбулентних деведесетих година, док други доноси песме настале након ауторовог пресељења у Норвешку и суочавања са искуством емиграције, усамљености и отуђења.
Карановић оцењује да се, захваљујући јасној драматургији и међусобној повезаности песама, књига може читати и као својеврстан роман у стиху. У завршници поговора он је назива „хроником личног усуда” и „двоструким експозиционим снимком једног животног колапса”, истичући њену укорењеност у традицији бит генерације и урбаног реализма Рејмонда Карвера.
Као увид у поетички свет ове књиге, доносимо песму „Да си мртва”, једну од песама које на упечатљив начин сведоче о емотивној огољености и исповедном тону читаве збирке.
Жељко Митић – Да си мртва
(Из збирке „Север-северозапад”)
Да си мртва уместо у изнајмљеној соби
сада бих седео крај твог гроба.
Све би имало више смисла.
Чупао бих млади коров
изданке траве из пукотина бетона
потезао ракију из боце.
Имао оправдање за пребирања по успоменама
палио цигарету за цигаретом
можда пустио коју сузу
како је живот неправедан
а ја вечито неуклопљен
могли смо заједно да одемо
да си још мало сачекала.
Где сам погрешио?
Зашто те нисам спречио
Или кренуо за тобом?
Све би имало смисла.
Да си мртва.
Клик по свој примерак књиге у књижари Беополис
Промоција књиге „Север-северозапад” биће одржана у четвртак, 25. јуна, са почетком у 19 часова у Вукосава бару (Карађорђева 44, Београд).
О књизи ће говорити аутор Жељко Митић, песник и књижевни критичар Ђорђе Крајишник и уредник издања Звонко Карановић.
За читаоце Гледишта ова промоција има и посебан значај. Наш портал је међу првима представио део рукописа „Север-северозапад” још у фази његовог настајања, а сада ће публика имати прилику да се са књигом сусретне у њеном коначном облику.
Редакција књижевног програма градске установе културе – Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Боx Сет 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).
О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а.
Сусрет са Карановићем, песником чији је глас у српској књижевности истовремено и урбани ехо и унутрашњи рез, био је више од представљања књиге – био је то позив на поновно читање света из угла поезије која не пристаје на баналност, на компромис, на заборав. Карановићеве песме, и кад су најинтимније, имају резон културне дијагнозе, као да увек нешто у друштву измиче, а поезија то бележи у последњем тренутку. У томе је и њен најјачи облик отпора.
Др Јелена С. Младеновић је у свом надахнутом излагању истакла естетску и културну комплексност овог циклуса, указујући на битну чињеницу: „Учинићете велику погрешку, ако читању Карановићеве поезије – сабраних песама из књиге Боx сет или ових у издању Боx сет 2, природном наставаку претходне колекције збирки – приступите логиком књижевности одавно непотребног читаоца који поезији прилази тако што тражи њен интерпретативни кључ. Нити је Карановић бравар, нити ћете, да се послужимо метафором до краја, приликом сусрета са сваком следећом књигом бити пред (истим) катанцем.”
Израз Боx Сет, познат пре свега колекционарима грамофонских плоча као назив за збир више музичких издања упакованих у једну целину, у овом поетском контексту добија нови смисао – постаје метафора за кутију у којој се, поред песама, ређају искуства, гласови и слике једне читаве деценије. Сам песник говорио је о писању као о начину преживљавања, о поезији као унутрашњем распореду слобода. Његово читање, праћено упадљивом тишином након сваког стиха, било је сведочанство да поезија не треба да виче да би била снажна.
Карановић је припадао и припада оном књижевном и егзистенцијалном слоју који се не уклапа лако – и зато траје. Његова поезија се не уљуљкује у традицију, али је не одбацује – она је гради изнутра, према границама које сам поставља. И у томе лежи њено сопство. У ономе што се не види на први поглед, крије се континуитет гласа који се не мири, не престаје, не заборавља.
ПОЕТСКА ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ
Промоција је протекла у атмосфери тишине која није празна – него испуњена. Питањима, подсетницима, Звонковом личношћу. Било је и оних који су доносили своја ранија издања других Карановићевих књига да их потпише најчувенији нишки песник после Принца поезије. А неки да свој примерак издања Боx сет 2 први пут отворе баш ту након промоције. И свако је био део поетске географије која настаје кад књижевност није догађај него сусрет. Овај пут након осам година, поново у Нишу.
Ипак, како Јелена то прецизно записује у једном делу поговора: „Он није песник специфичне географије и топонимије. Нема у његовој поезији ни било чега регионалног. Простори ове поезије толико су урбани колико представљају обрисе анонимних мегалополиса, који могу бити било где, али се реализују у визијама где је стварност преобликована до непрепознавања. Његов постмодерни дистопијски мегалополис није његов родни Ниш, јер Карановић пише поезију која не болује од личног, од експлицитног мрцварења сопственог искуства, рабљења властитих емоција, већ ону која увек иде трагом другог и у томе лежи највећа урбаност његовог песничког гласа.”
У времену кад је поезија само наизглед скрајнута у културним политикама и јавном говору, вече са Звонком Карановићем у Нишу показало је да је поезија и даље простор у коме се мисли до краја, осећа без страха и говори без маске. Такав је и овај Боx Сет 2 – не само као књига, него и својеврсни албум слика, трагова и истина које само поезија уме да сабере у јединствену целину. Карановићева посебно, како закључује Јелена С. Младеновић: „Иако је његово песништво обележило последње деценија 20. и прве деценије 21. века, Карановић надилази управо генерацијске детерминације. Припадајући неколиким, он ипак остаје песник без нараштаја, чији се дух обнавља кроз аутокритичко превазилажење одабраних форми, проблема али и сижеа.”
„А” – СТРАНА КЊИГЕ И СНИМАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
На концу овог уводног текста, желимо да кажемо да постоји нешто симболично у томе кад песник пажљиво бира прву песму у својој збирци – баш као што се некада на грамофонским плочама на А страни, под ознаком А-1, налазила она најјача ствар. Песма која „отвара плочу”, она која прва запуцкета у игли и прва пробије тишину. У овом избору – назовимо га и поетским сингловима из књиге Боx сет 2 – налазе се баш те прве песме из четири збирке које чине сабране песме Звонка Крановића од 2012. до 2018. године.
Овај избор првих песама, такозваних А-1 нумера из сваке збирке, није само увод у један поетски свет, већ је и подсетник да велике песме често стоје на самом почетку – не као увертира, већ као ударац.
Цео догађај који је овој књизи посвећен – промоција одржана у Нишу 5. јуна 2025. године – доступан је на самом крају текста и у радијском формату, са одабраним тренуцима у покретним сликама, као документ времена и сведочанство једне поетске енергије која не пристаје да ћути.
У ХОТЕЛСКОЈ СОБИ – Месечари на излету (2012)
Седео је на кревету у хотелској соби,
само у белим боксерицама које су му допирале скоро до колена.
Разговарао је телефоном с мајком.
Његова мајка била је одавно мртва.
Глас из слушалице само је личио на глас његове мајке.
,,Дубина детаља је пресудна у писању”, неко је говорио с друге стране.
Велика гола жена, широких рамена и масивних бутина, играла је иза њега.
Споро се извијала уз ритам електронске музике која је
тихо допирала из звучника распоређених по угловима собе.
Потом је чуо:
„Избегаваш женске ликове, фасциниран си машинама…
Твој отац је био на путу када сам те родила…
С изразом досаде на лицу, жена иза његових леђа је
пришла и прекинула везу.
,,Не треба писати о смрти, живимо у култури хепиенда”,
рекла је металним, роботским гласом.
Зажмурио је.
Нашао се у луксузном апартману пуном стриптизета.
Телефон је звонио.
Дуго му је било потребно да испружи руку
и подигне слушалицу.
,,Недостатак ограничења је непријатељ уметности…”
поново је зачуо мајчин глас.
Није више слушао.
Гледао је три плавуше на високим потпетицама
како му прилазе и праве круг око њега.
Две су ишчупале телефонски кабл,
обмотале га око његовог врата и почеле да га даве.
Трећа му је огромним силиконским грудима
притискала лице не дозвољавајући му да дише.
Добио је снажну ерекцију.
Није ни покушао да се одбрани, чак им је помагао
у гушењу.
Затезао је кабл око свог врата најјаче могуће, али
имао је утисак да безуспешно затеже дечији ластиш,
млитаву желатинску траку.
ПРОЛОГ (ОБЛАЦИ, ДИСКО-ИГРАЧИ) – Кавези (2013)
Машина у рукама Жицоликог има екран, емитује филм.
Сјајна дуга цев одлучно продире кроз кремасте,
црвенкасте и жућкасте облаке.
Великом ћелавом судији подвезују желудац.
Има сто осамдесет и два килограма, не може пертле да завеже.
Једва устаје из фотеље. Губи ауторитет на послу.
Сјајна дуга цев на врху носи камеру. Црвенкасти
облаци су желудац и црева. Пливају у жућкастој масноћи,
дрхтуравом салу. Желудац је величине лубенице. Камера
путује кроз облаке, ткива, слуз.
Жицолики мења програм. Целави судија сада има
четрдесет и девет килограма мање. Прошло је само
шест месеци од операције. Судија каже да је задовољан,
иако изгледа изнурено. Вози бицикл кроз природу.
Труди се да не изгледа задихано.
Жицолики одлази на подијум за игру. Не одваја се од машине ни за трен.
Судија је већ на одру. Компликације, унутрашње крварење, тромб.
Жицолики само жели да се опусти. Превише је меса, зуба, костију
које мора да савлада. Превише њих чека.
Жицолики каже Птицоликој с којом игра: „Дежурства ме убијају.”
Птицолика му спушта своје дугачке прсте на раме.
„Издржи још мало”, каже. „Нашла сам хотел у Берлину.
Спојићемо посао и задовољство.”
СОБА ОДЈЕКА – Златно доба (2015)
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог пред смрћу
саплетеног у тренутку када је замахнуо према дубини
његов избезумљени поглед, његове исколачене очи
док пада у глуву тишину, у мрак
у мраку
у том мрклом мраку
на месту где сам застао
на ничијој земљи
иза сивог неба
помаљало се још једно такво небо
стакла су се заустављала
надомак лица
ко ће ослободити све те животиње?
ко ће помоћи свим тим људима?
мој сан се вратио у мој ум
осећао сам се
као сопствено гласило
некада давно
поспани возачи шлепера
потрага за златним громобраном
сусрети са зидовима и вратима
ништа важно
бар тамо где сам живео
угушено, угушено
све угушено
зечије рупе затрпане
све рупе зартпане
бавио сам се
премештањем предграђа
својим репом миловао месец
клонио се епилептичних пајаца
и провидних гуштера
кретао се уназад, ка истоку
понекад у скоку
понекад пузећи
златне куполе Запада
срушене, крезубе
пуне смрвљених бисера
огледале су се у распараном небу
ха, ха, ха, церекала се мајка
пирамида је коначни задатак
циљ
сусрет с Удовицом
чудовиштем обријане главе
које лежи
на меканим јастуцима
и обилно се зноји
нисам јој веровао
личило је на шалу, претњу
застрашивање
на још једну мистификацију
памтио сам
а требало је да заборављам
звонио сам
на интерфоне непознатих људи
ослушкивао позиве у помоћ
сићушних
суши барова
лајао на осветљена шеталишта
друштво једнаких
заснива се на солидарности
моја Хермес торбица, вриснула је Мирел Дарц
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
отимање ваздуха, наизглед исповест човека
ужаснутог оним што види, препуштеног окрутној
опери сунца, бездушној новембарској јари
његов поглед, његов избезумљени поглед
док пада у мрак, у глуву тишину
сањао сам оца
како се пење уз брдо
ходао је одлучно
попут библијске фигуре
фигуре митске
фигуре с мисијом
гледао га како неуморно гази
кроз шибље и камењар
шта он тражи?
да ли се сећа?
чега се он сећа?
он хода брзо, хода одлучно
по камењу
прашини
неуморно гази снег светлуцави снег
покривен бледом месечином
стиже у завејано село
лупа на врата
улази у загрејану собу
три голе жене
перу косу у бурету с водом
преплашена девојка тужних очију
постаје му невеста
потом све креће узбрдо
морамо подићи млазњаке
каже мајка
некролози не могу да чекају
када је остала удовица
мајка се посветила
затирању успомена
помагао сам јој у томе
непрекидним бележењем
једва сам преживео
народне бајке с разгласа
пропаст новца
жараче заборављене у ватри
пену дана
која је постајала пена ноћи
сумануте идеје које су ми
падале на ум
требало је елиминисати
мајка је диктирала
био сам њен
најпослушнији записничар
кривотворила је чињенице
породичну прошлост без почетка
и краја
зашто је то радила?
у огледалу сам видео
сву тројицу
жилаве прсте њиховог дрвећа
укочене прсте њиховог дрвећа
на умиваонику су стајали
пластични бријач
пластични дечији прст
и пластична фигурица свеца
све ми је то
однекуд било познато
чинило се да немам избора
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог, заплетеног
у густо клупко одјека, његов избезумљени поглед
док покушава да се сакрије у сну, у фантазији која му
за тренутак успорава пад, продужава наду
спремио сам се за неколико минута
као да бежим
у заштићеној зони зид зграде је личио
на Мондријаново платно
на улазу у Блок 46
стробоскопско светло
зора
лепљива стаза
Месец се дошаптавао с антенама
и сигурносним камерама
иако су свуда около била
цементна брда
из даљине је допирао тежак
промукли звук бродске сирене
колико ствари сам прећутао?
сан без почетка и краја
одабрао сам јастога за шифранта
распоредио своје бродове
у чело стола
сваке ноћи силазио сам у базен
пун цвећа и густог црног смеха
може се рећи да сам био срећан
тражио сам да ми допусте
спавање
у соларијумској капсули
дозволили су
тражио сам да ми допусте
коришћење кациге и џојстика
дозволили су
овде ти је добро
говорили су
говорили су
сунцу смо додали још два сунца
навукао сам гумену маску
одебљалог Председника
отишао у караоке бар
и одрецитовао песму
о мртвој чивави
мислећи на себе
било је то све
што сам могао да учиним
велика кривина коју сам заобишао
чекала ме је поново
летео сам
и то је изгледало као да
непрестано остајем без ваздуха
трчао сам
и то је изгледало као да
снег пролази кроз мене
излази из мене
чуо сам све те људе
како говоре
да су у врту уживања
примећена нова бића
то све објашњава
Платон, добро име за пса
Кататонија, добро име за брод.
Радијски запис и неколико покретних слика са представљања одржаног у Нишу
КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – Иза запаљене шуме (2018)
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
