У глобалној култури која све више слави површност, а презире дубину, нова књига Драгана Ј. Ристића под називом „СÂМ”, у издању нишке Народне библиотеке „Стеван Сремац”, делује као тихи, али упорни отпор човека. Ово је низ кратких прича – минијатура, записа, иронијских вињета, које се у целини читају као један мозаични роман о човеку нашег доба.
Главни јунак, господин Р. С., појављује се у различитим приликама и животним добима: на плажи, у браку, у самоћи, у сну, у време пандемије. Он је и појединац и архетип, обичан човек који својим ситним навикама и великим заблудама открива драму савременог постојања. У њему има и комичног и трагичног, и филозофског и баналног, а што га дословно чини једним од најживљих ликова у савременој прози.
Ристићев стил је прецизан, могло би се рећи економичан и без сумње духовит. Свака реченица делује као ласером прецизно одрезан ток мисли, а свака прича као кадар из филма апсурда у којем су сви своје улоге одавно изгубили. Писац гради свет који личи на нашу свакодневицу, наизглед баналну, али под површином набијену смислом, претежно усамљеношћу и тихом тугом.
У хумору ових записа има меланхолије; у иронији плени доброта. Господин Р. С. није ни циник ни поражени, него прави сведок једног света који је изгубио меру. У причама као што су „Тишина”, „Самоћа” и „(Не)спокој” он преиспитује границу између снова и јаве, вере и апсурда, љубави и навика.
Посебну вредност књиге осликава њена ритмичност као у музичкој композицији, кратке приче које се смењују у тоновима који варирају од гротескног до лирског. Читајући „СÂМ”, имамо утисак да слушамо дневник једног човека који живи у свету гласова, али више нема с ким да разговара.
Ристић је ироничан, али није и суров; духовит, али никако и подругљив. Он своје јунаке посматра с љубављу и пуним разумевањем, као неко ко је и сам „сам у гомили”. Управо у томе је снага ове прозе – у њеној човечности.
Закључујемо „СÂМ” је књига за читање у тишини, поготово у оном ретком тренутку кад човек још уме да чује себе.
Драган Ј. Ристић, књижевник и преводилац из Ниша и дугогодишњи културни посленик, аутор је више прозних и поетских збирки. У својим делима спаја сатиру и лирику, стварност и снове, стварајући препознатљив глас у савременој српској књижевности. Доносимо три минијатуре из његове најновије књиге.
НА ПЛАЖИ
Музика је била прегласна.
Један млађи пар изводио је уз тај ритам коиталне радње, или се то бар тако назирало. Неки Италијан окачио се за сунцобран и радио гимнастику. Два Србина су играла пипиревку, придружио им се један Немац, али није био довољно вешт, пао је и нестао у песку. Неки дебељушкасти Грк кретао се цик-цак.
Врат му је био као усађен, а једна рука му се уопште није видела. Изгледа да је другом руком нешто бројао, или писао у себи хаику. Група Јапанаца није писала хаику иако се то од њих очекивало. Једноставно су лежали на сунцу и топили се. Од неких је остао само овећи чварак. Две вижљасте Немице у тангама баш су дивно мирисале и уз музику толико њихале куковима да су полако испаравале и онда, попут анђела, сасвим нестале.
Један пас, булдог, мирно је шетао и прео као мачка. Наједном посред плаже видиш клизи трамвај. Из њега вири глава мог кума, тражи по песку дурдубаке, удубљен у мислима на сомове које ће сутра пецати. А онај Енглез, што личи на сома, само је штуцао и знојио се. Није било ветра и неко га је вероватно помињао, жена у Индији или деца на студијама у Кембриџу.
Американци би се на све ово смејали као луди, али њих на плажи није било. Само на удаљеним крајевима плаже кратери од њихових бомби из питај бога ког рата. И баш у једну такву рупу, сада пуну воде, бацио се један старац са намером да се убије јер је био уверен да је данас петак тринаести.
А господин Р. С.? Он тако поваздан лежи у хладовини великог белог сунцобрана и фантазира. Музика из кафића на плажи заиста прегласна.
СÂМ
Покаткад седим у дворишту, не пушим јер сам непушач, не пијем јер сам сâм и ослушкујем како ми расте очајање.
(НЕ)СПОКОЈ
Тог преподнева господин Р. С. пробудио се касно. Сунце је увелико сијало тешко се пробијајући кроз густе завесе дневне собе. Није веровао да је онолико сати колико су му гломазне казаљке зидног сата показивале. Он зато настави да лежи чудећи се како му је на каучу толико времена протекло без иједног сна. Не, баш ништа није сањао, или се баш ничег није могао сетити.
А толико је догађаја јучерашњег дана могло бити допуњено садржајним сновима! Па и кошмарни снови су нешто, могу да подстичу. Зато господин Р. С. реши да остане у постељи и настави са сновима. Људи их називају дневним сновима.
Много жеља и прохтева и он не види разлику између дневних и ноћних снова. Сада је шанса и да се кошмарни снови разјасне, примире и улепшају. Зар сâм живот није један бескрајни кошмар? И ту треба увести ред, направити план делања, па и без неких елемената стварности. Све нестварно постаје стварно, одвија се глатко и успешно.
Кажу, божански осећај, све иде природно. Живот је заправо божанско оваплоћење сна. Само га треба следити, размишља наш јунак, макар се и нешто лоше дешавало. Јер и то је део личне приче, и то се да поправити, удесити, преудесити. Коцкице су разбацане, споро се склапају. Потребно је време, а господин Р. С. га данас има превише.
Сунце је било добрано ослабило и у собу се увлачио неки полумрак. Чудно, у овај смирај дана ширила се свежина ветра око њега, чуо се шум сувог лишћа које неко гази. Претио је и потпуни мрак, али га се то није тицало. Све иде по његовом.
Шта је време? Време служи човеку, а не обратно. Однекуд, из маште или из кухиње, мирис колача, тек извађених из рерне. И некакво тихо куцање. Онда оно постаје све јаче, прелази у лупање. У полумрак собе упада жена. Са неверицом гледа унаоколо.
„Ниси ваљда преспавао дан? Знаш ли шта је све требало да урадиш!”
„Наравно, драга, све је урађено, малопре сам прилегао да се одморим.”
Критички осврт Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Одломак пише Драган Ј. Ристић
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20