У магли без спасења, која прекрива и време и памћење, 1. октобра 1953. године, истог дана кад је тадашња Југославија изабрана за несталну чланицу Савета безбедности УН, изашао је први број Гледишта. Императив премијерног броја, али и сваког следећег био је јасан: мислити дубље, писати одговорније, говорити гласније, него што дозвољавају дневно-политичке прилике. Данас, седамдесет и две године касније, стојимо пред истим изазовом: како бити савремен, а остати у дијалогу са онима који су говорили пре нас?!

---

У овогодишњем свечаном броју, враћамо се једном од оних аутора који су, и по снази и по судбини, остали непријатно присутни у историји српске књижевности. Повод је тројак и значајан: сутра, 2. октобра навршава се тачно 140 година од рођења Драгише Васића, а ова 2025. година обележава и 80. годишњицу његове смрти – једног од најтрагичнијих завршетака у српској интелектуалној историји.

Управо зато, баш сада, на Дан Гледишта, објављујемо критички осврт на његов роман Црвене магле – књигу која и даље пали црвене лампице немира у свести читаоца, иако је прошло више од једног века од њеног првог издања. Овај осврт, писан с мером оштре анализе и тешке књижевне савести, не тежи ни рехабилитацији, ни осуди, већ читању. Оном дубљем, упорнијем, у којем књижевност не служи ради бекства, него као искрено сведочење. И као језиво тачна аутопсија не само српског друштва у времену рата, већ и као огољена дијагноза људских вечитих болести: кукавичлука, лицемерја и духовне испразности.

ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ

Црвене магле у традиционалном смислу речи нису роман, више су болнички картон једног народа, исписан руком човека који не жели да штеди ни себе, ни читаоца. Васићев свет је без милости, али и без наде. Исцртава прецизну мапу једне моралне пустоши и не гради фабулу у којој се трагедија разрешава.

Главни јунак, Алексије Јуришић, типичан је представник онога што бисмо могли назвати „антихеројем”: интелектуалац који се не сналази у историји, ни у себи. Његова унутрашња борба није јуначка, него трула, самосажаљива, и у крајњем исходу, данашњим речником – аутошовинистичка. Не само зато што мрзи свој народ, већ отуда што није у стању да воли ишта, па ни самога себе.

Његов дуализам, између дужности и личних жеља, између живота и страдања, није херојски ни трагичан, него трагикомично, немоћно бежање. Јуришић воли да пати, али не уме да живи. Та духовна невољност да се преузме судбина у руке не чини га мучеником, него захтевним болесником.

ЛИКОВИ КАО СИМПТОМИ: ОД ХРИСТИЋА ДО ЈЕЛЕНЕ

Док је Јуришић уроњен у рефлексију и бесплодну интроспекцију, Христић представља отворену духовну ситничавост: човек који лаже да је рањен, који се сакрива од фронта, а од истине још више.

Његова супруга, Јелена, једна је од најупечатљивијих и најнеугоднијих женских фигура у српској прози. Она није само хладна, она је грабљива, храни се мужевљевом слабошћу. Хијена, али не без разлога: њен лик није карикатура, то је хируршки прецизна дијагноза, у свету без идеала, где се љубав за тили час претвара у канибализам и борбу за голи опстанак.

СТИЛ КАО СКАЛПЕЛ: БЕЗ УКРАСА, БЕЗ МИЛОСТИ

Језик Драгише Васића, дакле, није ни раскошан ни лирски, он је оштар, нервозан, и у свом најбољем моменту: хируршки прецизан. Он не романтизује страдање. Не налази утеху ни у једном облику приповедања. Чак ни у патњи нема величина, само огорчености.

Управо у томе лежи снага, али и ограничење овог романа: он не нуди катарзу. Нема хумора. Нема ироније. Нема сатиричног одмака. Све је црно, а магле су густе. Његова реченица је шок терапија без анестезије, читалац не сме да трепне док се сецира.

Неки ће рећи да је ту слабост дела. Ипак, ту је његова историјска истина. Јер 1922. године, кад је роман објављен, Србија је још увек била у жалости, али као да више није знала зашто тугује. Уместо заслуженог осећаја победе завладао је хаос летаргије. Уместо идеала све је задесила цинична стварност. Уместо јунака свуда су преовладали људи који нису знали шта да раде са својим животом.

ПОГЛЕД У БУНАР

Утисак који остаје након читања Црвених магли није ни естетско дивљење, ни морална поука, него врста духовне мучнине. Васић ни не позива на акцију. Он нас не уздиже. Он нас тера да гледамо у бунар и да признамо да је дно много ближе него што смо спремни да верујемо. А бунар, наравно, увек гледа у нас.

„Црвене магле су дело које шокира, а не просветљује. Оно је лице српске националне трауме суочено собом без икакве терапије. Можда је то и његова највећа истина јер коју другу истину имамо ми, осим оне која нас убија?” – стоји записано на ивици једног од хиљаде папира разбацаних по редакцијском столу.

ЕПИЛОГ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ НАЦИОНАЛНЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ

Објављујући овај критички осврт баш на Дан Гледишта, а уочи 140. годишњице рођења Драгише Васића, сећамо се писца који је и сам био на ивици свих фронтова: идеолошких, књижевних, историјских. Васић је убијен 1945. године без суђења, као „непријатељ народа”. Али његова књижевна реч живи као опомена, као сведочанство, и као магла кроз коју понекад морамо да продремо. Не да бисмо видели светлост, пре је да разумемо зашто смо је заменили маглом, а макар кад бисмо признали колико смо се одавно у њој изгубили.

Овај текст је на концу симболично постављен на спомен-плочи и гласи: „Овде почива српско грађанско друштво. Умрло је од искрености.”

Да бисмо разумели колико су Црвене магле и данас живе, доносимо један одломак у којем главни јунак, Алексије Јуришић, у тренутку слома и самопревазиђеног разума, проговара о мравима, оцу, рату, љубави и бекству.

Део романа који нас води директно у свест човека који не може да се извуче из своје магле.

ДРАГИША ВАСИЋ: „ЦРВЕНЕ МАГЛЕ” (ОДЛОМАК)

Оне ноћи кад је Јуришић без ичијег знања, у неком пустахиском наступу, напустио војнике и батерију и фронт и све послао до ђавола па на коњу појурио негде ка Солуну, одакле је, пошто је већ био измакао пуних тридесет километара скоро силом враћен натраг, ствар је овако текла:

Јуришић је седео у својој земуници са лактовима између колена и укрштеним прстима, па је тако сагнут гледао у земљу. Доле по сувој, песковитој земљи, однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава.

Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за собом са свим ситан, фини и перласт песак којим је непатосана земуница била посута и који се преливао. Па се она танка колона, докле год се добро не загледа, чинила као да мили у једном истом правцу, тамо ка вратима.

Али је Јуришић на то био обратио нарочиту пажњу и уочио: да се она црна колоница управо комеша и измотава на једном истом месту. Иде тако неколицина међу њима, упутили се бајаги важно негде и Јуришић их бодро прати и следује им, а они вијугајући обиђу оне што им иду у сусрет, очешу се о њих или не очешу, и тек се наједанпут ужурбано врате натраг. Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић не може да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.

Гледа он то па се мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или ка вратима, куда се њему чини да треба и мора да буде смисао и циљ онога покрета. Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују.

Али колона непрестано по старом, или се тако њему чини; комеша се у месту, копрцка, прескаче оне перле и сви они појединци на које он обраћа пажњу полазе и враћају се, шарају амо-тамо и врзмају се, а овамо све изгледа да журе. Или се сусретну, застану, погледају се оним глатким тачкицама, замрдају трепељивим влакнима, те се чини као да се нешто споразумевају, па опет продужавају оно врзмање.

Тако увек, и таман он помисли сад су се споразумели и кренуће сви једним путем, а они опет по старом.

Иде то тако непрестано те он осећа како му се због овога почиње да мути у самој глави и како се онај жив црн конац пред њим, онај вијугави црни црв, као пење у сам његов мозак и ту почиње онако исто да ради и да се комеша. „Бога му, мислио је Јуришић – шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја не могу да видим баш никаквог смисла овом њиховом покрету. А све је то доле један свет.

И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут, којим он несигуран. А то је најважнија, животна ствар за њега. Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И живи, миче се, мува тамо-амо и шепртљи нешто доле под мојим ногама.”

И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања. И то гмизање осећа он највише у мозгу па би хтео да учини крај оном врзмању и оном комешању и да ону колону доле растури ногом, растрља је и измрцвари. И напослетку, види он да друкче и не може бити и да не може да се уздржи, па узима од некуд метлу и целу целцату ону колону, једним само махом, избацује на чисто на поље, и тек се после тога задовољније и некако одважније осећа.

„Ето им сад реда – мисли Јуришић. Само што би сад такав исти ред требало и у глави направити. Све је у томе да се сав овај каламбур у глави једанпут овако рашчисти, па да човек онда тачно зна на чему је. Јест, какав је скандал цела та глава и тај мозак кад ево две године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.

Јест две године питам се ја стално: треба ли да останем ту и пуним ове топове овде или да дунем и бестрага далеко негде од њих побегнем? А године пролазе као глас и не може човек целога века, као сви мрави овде, полазити и враћати се.

Дакле има једна ствар пре свега. Ту у овим жилама кључа неко наследно убојиштво ту је нешто давно посејано и то је оно главно из чега се ова крв састоји основица овога бића, и онда шта бих ја ту имао да се обуздавам? Мора ваљда, имати неког смисла то семе што је ту, јер је ту, и ја немам шта да мислим него лепо да пуним и даље ове чељусти што зјапе уперене на ону страну и да гађам тамо, да гађам, да гађам док се све оно брдо не претвори у прашину. Зашто?

Зато што има неки принцип да се оствари и ја сам ту да на томе принципу радим и да за тај принцип умрем. Јер куд бих бегао ја од оних инстинката и оних дедова-убојица? Дакле, ето, тако каже једна метла.

Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат. „Будалама, вели он је рат, а мени је увек био брат.” Он је у рату, вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради. Онај који не уме да подвали подвале њему, вели. „Играм ја карте с командиром па намерно губим и увек у шлаги онај „бољи”, а ја стално на осуству и ситничарим тако и бакалишем па остављам пару на пару.”

Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, а овамо сам каже да се никад није знојио.

Дакле, чувај се, а ако се не вратиш: значи да си био будала. Е добро, то је један део крви у овим жилама и он је састављен од бакалнице, од ,,шлаге“, од криве мере и од интереса на интерес. И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек’ те чува, а ти чувај образ и буди јунак”. Ето има и те крви мајчине.

Сад, какав сам ја качамак ту испао? Ја уочавам и разбирам овде неке састојке и секцирам али ништа не могу тачно да одредим, само осећам да се она бакалница смртно бори са оном смежураном старицом и да ту још неке нове, чудне мешавине има. Опет стоји она његова слика преда мном. Бога ми је роб од главе до пете. „Власт, вели, почитуј, сваку без разлике, а ако и ђавола мораш молити моли га, клекни на колена ништа не мисли, моли га, разумеш.”

И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата. Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!”

И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу? Распињем се нешто и кидам у некој умној напетости и стално би хтео да идем, путујем и да се пентрам по оним врхунцима ствари. Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун сам оне мизерне крви пандурске и оних одвратних, несвесних и кириџијских нагона који су већ постали моја душевна навика.

И у сав онај мрачни строј мојих инстинката, осећања и страсти ја не могу ни да продрем, него, уместо тога, осећам само неко јадно мозговно врење, док се у души све нешто згужвало и испреметало. И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове.

Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа. Ето силом се мени импозирало као апсолутна истина: да су они криви. И ове цеви овде преда мном биле су та апсолутна истина и требале да служе оном принципу. И сви ови овде око мене уверени су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно, стварају је и учествују у њој свим силама. А ја поцепан сав трњем и купинама оних искушења наслућујем нешто као појам о свеопштости и целокупности и сваког дана опијам се све више и више пићем ове, чини ми се, најлепше и најдостојније од свих идеја.

Ето, стешњен сам ја овде међу овим стењем и пећинама, те све мање могу да видим јер и неба довољно немам. И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да зна, нити може да хоће. Слути, она, на пример, да је од свега овога што се ради у овом грозничавом кртичњаку доле, једино добро оно што је она наша велика сеструшина Русија, свршила.

Тако ми Бога јединога само је оно добро, а све ово друго је ништа. А ја не знам управо шта је све она радила, само осећам: да је неко велико, и широко чишћење било и да се тамо хтело да човечанство више не мили. Али и то што мени изгледа добро у оном тамо мистичном ужасу само је једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке.

Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег. И гледам ја њих годинама: сви су они рђави. Јест, сваки је рђав и сваки је заслужио да грозно испашта, толико је сваки од њих сла од рођења починио. Па је онда смешан сваки онај што запиње да умањи и ублажи нечије заслужене патње. Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате? Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете.

Али и да није, он би био награђен и без нас. Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.” Е па на крају крајева нов човек и неће бити онај неустрашиви победилац зла и неправде, тај ипак позитиван и практичан дух што позива на „дело” доле Нов човек биће онај спокојни, узвишени, тихи човек поносит боловима. Што они болови страшнији, то он гордији.

Са срцем племенитим у презирању свега ниског и маленог, он ће жалити оне одвратне, необуздане „јавне” животиње што не могу да га осете, све оне борце ма за шта једнообразне и амбициозне, што су свуда исти и личе на оне идиоте скупљене по душевним болницама, ошишане кратко, унезверене, са истоветним, безизразним лицима. Јер све је ситно борити се доле и јер што већи бол то већа срећа изабранога.

Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.”

Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио. А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило. Говорили су опширно о мајкама подводачицама на Крфу, па о Црној Руци и Белој Кули, о француској певачици што божанствено пева C’eѕt la valѕe du brun, о рђавој менажи која много кошта (а ту присуствује и шеф менаже и прави се луд), и о неком пешаку што се сам ранио па су помињали и Христића. И око тога се развила помамна свађа, и ако су сви тврдили једно исто: да се Христић могао опрати једино на онај начин који је сам изабрао. Ствар је само у томе што се они његови подвизи не могу сматрати јуначким, јер су оне доцније врлина негативног порекла.

А Јуришић слуша из своје земунице како се они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и ако је апсолутно поуздано да би и они, на његовом месту, онако поступили.

„Па све су, у опште, врлине негативног порекла, мисли Јуришић, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео. Веровао је, јадни Христић, да ће она бити срећна кад га види, па се за ту њену срећу осрамотио. А то може да разуме само онај који воли. И ја тек сад разумем Христића, јер волим, јер прâво волим. Јест, никад ја овако нисам волео и за Наташу бих ја сад учинио оно исто што је он учинио за ону змију. Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу.

Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам. Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам. Хоћу да будем чист као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.

То је захвалност што си мислила на мене, то ти је мој поклон, три године, ноћу и дању радио сам на њему; ја сам ти то био дужан, јер, да тебе није било, ја бих био сироче. Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао?

Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум. Кад сам без тебе, ни ваздуха, ни плућа, ни очију, ничега немам, хоћу да се угушим, да ослепим. Хтео бих овог часа да се створим тамо где си ти, и ту, пред тобом, да плачем најгорчим плачем због свих неправди према теби, да ти покажем најдубље дно мојих несрећа због тога, да те молим за опроштај што сам те у узбуђењу оне махните осећајности вређао, да те уверим како ти нисам писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица. Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа…”

А на пољу грмљавина све јача и капи, најпре крупне и ретке, па све чешће зашушташе по осушеном грању, те се они официри постепено стишавају и разилазе. Само се Јуришић грозно мучи у неком махнитом и бурном узбуђењу. Гуши се Јуришић, и осећа страшну жеђ и како се онај велики црни црв ускомешао у мозгу, а обруч неки дави га до умирања. Па наједном пљусак и све се стаде купати у брзим и мутним потоцима, који су се рушили са свих страна. И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан.

Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто. А оне ствари око њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље. Тамо удаљини, иза високих модрикастих таласа Бабепланине, кроз расцепљену облачну завесу, један златно-светли појас, ружичаст и сјајан, ширио се весело на небу које се ведрило. Шума је влажно мирисала и потоци се још рушили. Онда један крајичак златнога котура повири, и још јасније обасја планину.

Јуришић, крвавим очима, погледа тамо према планини. Читав океан простора и слободе ширио се пред њим и мамио га. И на једном он осети: како га обузе неки чист, свеж, силан талас, неко нејаснослатко осећање нечега светлог, оно широко осећање простора кад се чини да сви ти простори живе, осећају, радују се и маме. Па у оном болном и збрканом елану и у оној жеђи и безумљу он лудо брзо дође до коња, узјаха и појури

И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач облака. И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу. Па је са том душом, широком, пространом и светлом, јурио, јурио, јурио у сусрет оном јасном и милом плаветнилу светлога неба.

---

---

---

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

---

ОДАБЕРИ ВИШЕ

---