Ознака: Критика

Данијела Костадиновић: КЊИЖЕВНОСТ ПОНОВО СТВАРА СВЕТ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Књижевност је успорени снимак живота.

Горан Петровић

Горан Петровић (1961-2024) – фото © Небојша Бабић

Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).

Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.

Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.

То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делту пре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.

У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.

Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].

Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].

Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]

Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.

Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.

Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.

Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.

Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.

Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.

Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.

Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.

Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.

Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.

Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.

Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.

Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.

Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:

Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…

Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]

Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:

…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!

‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…

‒ Ресаве. Речено је да ће тако да се зове.[8]

Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.

Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.

Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.

Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.

Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:

Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]

Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.

Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].

Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.

Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.

У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]

Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.

Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”

Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022.

фусноте:

[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980,  стр. 201.

[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.

[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.

[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.

[5] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 7

[6] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 16‒17.

[7] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21.

[8] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21

[9] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 41.

[10] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 43.

[11] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 57.

[12] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 66.

[13] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 80.

За ГЛЕДИШТА пише Данијела КОСТАДИНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милорад Дурутовић: УКУС КАМЕНА – ПРАСЛИКЕ У ПРИЧАМА ВУКОСАВА ДЕЛИБАШИЋА

ИЗАБЕРИ ЈОШ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Милорад Дурутовић: УКУС КАМЕНА – ПРАСЛИКЕ У ПРИЧАМА ВУКОСАВА ДЕЛИБАШИЋА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији живота – јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.

Родна кућа Вукосава Делибашића у Трепчима

Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.

Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.

Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.

У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.

Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.

Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.

Јунаци књиге Укус камена, или управо писац  сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.

Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.

Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.

Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.

Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.

Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.

Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”

У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.

Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.

Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.

Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.

Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”

Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.

Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.

Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.

Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.

Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.

У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.

[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.

За ГЛЕДИШТА пише: Милорад ДУРУТОВИЋ