U globalnoj kulturi koja sve više slavi površnost, a prezire dubinu, nova knjiga Dragana J. Ristića pod nazivom „SÂM”, u izdanju niške Narodne biblioteke „Stevan Sremac”, deluje kao tihi, ali uporni otpor čoveka. Ovo je niz kratkih priča – minijatura, zapisa, ironijskih vinjeta, koje se u celini čitaju kao jedan mozaični roman o čoveku našeg doba.
Glavni junak, gospodin R. S., pojavljuje se u različitim prilikama i životnim dobima: na plaži, u braku, u samoći, u snu, u vreme pandemije. On je i pojedinac i arhetip, običan čovek koji svojim sitnim navikama i velikim zabludama otkriva dramu savremenog postojanja. U njemu ima i komičnog i tragičnog, i filozofskog i banalnog, a što ga doslovno čini jednim od najživljih likova u savremenoj prozi.
Ristićev stil je precizan, moglo bi se reći ekonomičan i bez sumnje duhovit. Svaka rečenica deluje kao laserom precizno odrezan tok misli, a svaka priča kao kadar iz filma apsurda u kojem su svi svoje uloge odavno izgubili. Pisac gradi svet koji liči na našu svakodnevicu, naizgled banalnu, ali pod površinom nabijenu smislom, pretežno usamljenošću i tihom tugom.
U humoru ovih zapisa ima melanholije; u ironiji pleni dobrota. Gospodin R. S. nije ni cinik ni poraženi, nego pravi svedok jednog sveta koji je izgubio meru. U pričama kao što su „Tišina”, „Samoća” i „(Ne)spokoj” on preispituje granicu između snova i jave, vere i apsurda, ljubavi i navika.
Posebnu vrednost knjige oslikava njena ritmičnost kao u muzičkoj kompoziciji, kratke priče koje se smenjuju u tonovima koji variraju od grotesknog do lirskog. Čitajući „SÂM”, imamo utisak da slušamo dnevnik jednog čoveka koji živi u svetu glasova, ali više nema s kim da razgovara.
Ristić je ironičan, ali nije i surov; duhovit, ali nikako i podrugljiv. On svoje junake posmatra s ljubavlju i punim razumevanjem, kao neko ko je i sam „sam u gomili”. Upravo u tome je snaga ove proze – u njenoj čovečnosti.
Zaključujemo „SÂM” je knjiga za čitanje u tišini, pogotovo u onom retkom trenutku kad čovek još ume da čuje sebe.
Dragan J. Ristić, književnik i prevodilac iz Niša i dugogodišnji kulturni poslenik, autor je više proznih i poetskih zbirki. U svojim delima spaja satiru i liriku, stvarnost i snove, stvarajući prepoznatljiv glas u savremenoj srpskoj književnosti. Donosimo tri minijature iz njegove najnovije knjige.
NA PLAŽI
Muzika je bila preglasna.
Jedan mlađi par izvodio je uz taj ritam koitalne radnje, ili se to bar tako naziralo. Neki Italijan okačio se za suncobran i radio gimnastiku. Dva Srbina su igrala pipirevku, pridružio im se jedan Nemac, ali nije bio dovoljno vešt, pao je i nestao u pesku. Neki debeljuškasti Grk kretao se cik-cak.
Vrat mu je bio kao usađen, a jedna ruka mu se uopšte nije videla. Izgleda da je drugom rukom nešto brojao, ili pisao u sebi haiku. Grupa Japanaca nije pisala haiku iako se to od njih očekivalo. Jednostavno su ležali na suncu i topili se. Od nekih je ostao samo oveći čvarak. Dve vižljaste Nemice u tangama baš su divno mirisale i uz muziku toliko njihale kukovima da su polako isparavale i onda, poput anđela, sasvim nestale.
Jedan pas, buldog, mirno je šetao i preo kao mačka. Najednom posred plaže vidiš klizi tramvaj. Iz njega viri glava mog kuma, traži po pesku durdubake, udubljen u mislima na somove koje će sutra pecati. A onaj Englez, što liči na soma, samo je štucao i znojio se. Nije bilo vetra i neko ga je verovatno pominjao, žena u Indiji ili deca na studijama u Kembridžu.
Amerikanci bi se na sve ovo smejali kao ludi, ali njih na plaži nije bilo. Samo na udaljenim krajevima plaže krateri od njihovih bombi iz pitaj boga kog rata. I baš u jednu takvu rupu, sada punu vode, bacio se jedan starac sa namerom da se ubije jer je bio uveren da je danas petak trinaesti.
A gospodin R. S.? On tako povazdan leži u hladovini velikog belog suncobrana i fantazira. Muzika iz kafića na plaži zaista preglasna.
SÂM
Pokatkad sedim u dvorištu, ne pušim jer sam nepušač, ne pijem jer sam sâm i osluškujem kako mi raste očajanje.
(NE)SPOKOJ
Tog prepodneva gospodin R. S. probudio se kasno. Sunce je uveliko sijalo teško se probijajući kroz guste zavese dnevne sobe. Nije verovao da je onoliko sati koliko su mu glomazne kazaljke zidnog sata pokazivale. On zato nastavi da leži čudeći se kako mu je na kauču toliko vremena proteklo bez ijednog sna. Ne, baš ništa nije sanjao, ili se baš ničeg nije mogao setiti.
A toliko je događaja jučerašnjeg dana moglo biti dopunjeno sadržajnim snovima! Pa i košmarni snovi su nešto, mogu da podstiču. Zato gospodin R. S. reši da ostane u postelji i nastavi sa snovima. Ljudi ih nazivaju dnevnim snovima.
Mnogo želja i prohteva i on ne vidi razliku između dnevnih i noćnih snova. Sada je šansa i da se košmarni snovi razjasne, primire i ulepšaju. Zar sâm život nije jedan beskrajni košmar? I tu treba uvesti red, napraviti plan delanja, pa i bez nekih elemenata stvarnosti. Sve nestvarno postaje stvarno, odvija se glatko i uspešno.
Kažu, božanski osećaj, sve ide prirodno. Život je zapravo božansko ovaploćenje sna. Samo ga treba slediti, razmišlja naš junak, makar se i nešto loše dešavalo. Jer i to je deo lične priče, i to se da popraviti, udesiti, preudesiti. Kockice su razbacane, sporo se sklapaju. Potrebno je vreme, a gospodin R. S. ga danas ima previše.
Sunce je bilo dobrano oslabilo i u sobu se uvlačio neki polumrak. Čudno, u ovaj smiraj dana širila se svežina vetra oko njega, čuo se šum suvog lišća koje neko gazi. Pretio je i potpuni mrak, ali ga se to nije ticalo. Sve ide po njegovom.
Šta je vreme? Vreme služi čoveku, a ne obratno. Odnekud, iz mašte ili iz kuhinje, miris kolača, tek izvađenih iz rerne. I nekakvo tiho kucanje. Onda ono postaje sve jače, prelazi u lupanje. U polumrak sobe upada žena. Sa nevericom gleda unaokolo.
„Nisi valjda prespavao dan? Znaš li šta je sve trebalo da uradiš!”
„Naravno, draga, sve je urađeno, malopre sam prilegao da se odmorim.”
Kritički osvrt Redakcija GLEDIŠTA © 2025
Odlomak piše Dragan J. Ristić
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20