Sudbina pisca je takva da mora stalno da se bavi pojedinostima, sitnim poslom sa najužim mogućim vidikom. Ma kako bilo obimno i bogato i raznoliko delo koje pisac radi, ma koliko da idu y visinu i y širinu njegovi planovi, njegov rad ostaje prikovan za pojedinost, za jedan prizor, jednu ličnost, jednu reč. A čim pisac pokuša da radi „na široko“, imajući y vidu celinu, sa otvorenim, slobodnim vidikom pred očima, sve se zamuti i oplića, odjednom stanu da se kvare i gube i pojedinosti i celina.
Čim se vrati opet pojedinom prizoru, pojedinoj reči i rečenici i počne njih da obrađuje i doteruje, on oseti kako se jedinstvo i celina njegovog dela nevidljivo, ali osetno sklapaju i vedre, rastu i usavršavaju sa svakim potezom pera. A kad delo bude jednom završeno, onda se ono ionako odvoji od piščeve svesti i dobije za njega novo značenje, posve drugačije od onoga koje je imalo dok je rad trajao. Moglo bi se reći da delo za pisca umre onog dana kad ga on završi. Posle, ostaje knjiga.
Glavna snaga i stvarni koren svake pripovetke, svake pojedine scene y njoj, nalaze se y jednoj dobroj misli, jednoj vernoj slici. Ona je u tom sklopu rečenica ono što je matica u roju pčela. Kad ona iskrsne pred vama, treba sve ostaviti i za njom poći. U njoj je seme i kvasac za sve ostalo. Jer, nije vrednost te hitno i nečitko zapisane rečenice u njoj samoj, nego u onom izobilju i onoj lakoći sa kojom se posle, za njom i pred njom, roje misli i slike, nevidljivo vezane sa njom.
U svakom opisu ili prizoru, bez obzira na njihovu dužinu, oni mogu biti od tri rečenice ili tri strane, ima uvek jedna jedina fraza na kojoj taj opis ceo počiva, a koja je u njemu izgubljena i nevidljiva kao oplođujuća semenka. Pisac misli često danima, nedeljama kako da jedan psihički pokret ili jedan neobičan prizor izrazi i prikaže. On sam ih dobro oseća i jasno vidi, ali ne zna, što je glavno, kako da ih učini čitaocu pristupačnim, razumljivim i vidljivim. Sa svoje tačke gledanja, on razabire sve jasno i živo, ali čim pređe na čitaočevu stranu i pogleda: cela slika postaje mutna, nelogična i raspada se u zbrkane pojedinosti. To može dugo da muči i obeshrabruje pisca, ali ako ostane veran naporu svoje misli i radu svoje mašte, on će u jednom obasjanom trenutku naći ono nekoliko reči, povezanih jasnim smislom. A posle toga, sve postaje lako, jasno i jednostavno, reč se niže na reč a rečenica uklapa y rečenicu. Odjednom cela slika stoji pred čitaocem (jer je o njemu reč!), stvarna, živa i prirodna, onakva kakva jedino i može da bude. Za čitaoca je ceo taj tekst jednovit i sliven sav iz jednog komada, ali pisac pri svakom prečitavanju oseti i pozna one dve–tri nadahnute reči. On ih vidi (i samo on!) kao mali uzidani dinamo koji oživljuje i pokreće celokupnu mrtvu masu rečenica i stavova.
Ima dosta dana, često i čitavih nedelja, kad malo radim i stvarno ništa ne uradim, kad mi se čini da nikad ništa dobro ni pametno nisam napisao i da nikad više neću ni napisati.
*
Pogledajte oko sebe ljude koji rade; i da ne uzimamo složenije zanate i poslove za primer, pogledajte, recimo, čoveka koji vesla ili koji kopa. Koliko veštine, strpljenja i istrajnosti njemu treba! Pa zar je naš posao ispod njegovog?
Nevolja je samo što u našem radu ni dobra volja ni svestan napor ne odlučuju u onoj meri u kojoj je to slučaj kod radnika ili veslača.
*
Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one senzacije koje čitalac već nosi u sebi, a nije ih dotle bio svestan, odnosno da otvori pred čitaocem samo one vidike koje je čitalac sposoban da sagleda.
*
Za nekoga su reči krute, neprozirne i nepomične stvari, kao kamenje pored puta, a za nekoga prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci.
*
Za jednu malo veću pripovetku, a često i za vrlo kratku, potrebni su često ogroman napor i veliko strpljenje. Svaki pokušaj da se stvar svrši olako i brzo dovodi do neuspeha i razočaranja. Slučaj je isti kao da je u pitanju gomila kamenja koju treba preneti na drugo, manje ili više udaljeno mesto. Samo strpljivo i polagano, kamen po kamen, može se izvršiti taj posao. A od juriša, kao ni od lukavstva, tu nema koristi.
Rad mašte, težak i opasan, uvek i u svemu, više nego što se to obično misli, ima jednu naročito nezgodnu i opasnu stranu. – Posle dužeg i jačeg rada živci dođu u naročito stanje koje nije zamor, a jeste iznurenost. Tj. čoveku se ne sedi i ne spava; sav je ustreptao, željan je razgovora, svetlosti i razonode. Ako umetnik u tim trenucima ne nađe bar nešto od toga što celo njegovo biće traži, onda mu se dešava da pada u čamotinju i depresiju u kojoj vreme izgleda beskrajno, a zemlja pustinja.
To su mučni i opasni trenuci kad čovek pada kao avion koji gubi brzinu.
*
Svaki put se ponovo uveravam da se nijedna iole veća priča ne može pisati u jednom potezu, kao pismo dobrom prijatelju, nego sve parče po parče, od pojedinosti do pojedinosti, od prizora do prizora i od zapažanja do zapažanja. I bez reda nekog, nego čas s kraja, čas c početka, a čas iz sredine priče. Za to je potrebno vremena i strpljenja. Potrebno je celu svoju snagu i svu pažnju posvetiti svakoj toj pojedinosti, i raditi je ne misleći ni na ono što joj prethodi ni na ono što dolazi iza nje, kao da samo ona postoji.
*
Na svašta sam se u životu žalio, kao što to većina ljudi čini (slabih ljudi!), na sitne bolesti i nedaće, na stotine teškoća koje svi svakog dana susrećemo na svom putu. Na sve sam se žalio, kao što to čine i drugi, nekad manje nekad više nego drugi, ali na jedno se nikad požalio nisam, na veliku, stalnu teškoću koju imam kod pisanja pripovedaka. A to mi je bila i ostala najveća i najteža stvar u životu.
Kod opisa stvari, ljudi ili događaja, treba operisati samo suštinama. Preko oblika i njihovih mena, ali samo suštinama. Treba govoriti iz središta stvari koje se opisuju: ne sa površine, još manje sa tačke gledišta čitaoca, nego iz srži onoga što ste izabrali za predmet i što čitalac treba da vidi, shvati i oseti. – U piscu postoji i često se javlja posve ljudska, suviše ljudska težnja da napusti svoje usamljeno, teško i mračno mesto sa kojeg govori i da pređe na drugu, laku stranu, da bar za trenutak pogleda svoj predmet očima čitaoca. Svako takvo dezerterstvo sveti se, jer odmah u tom trenutku „priča umire“ i vradžbina gubi svoju moć. Nestaje čuda i njegovih obožavalaca. Ostaje samo to teško saznanje i veliki napor da se pisac vrati na svoje nezavidno mesto.
Najveća i najčudnija priča to je pisac sam. (On je vatra, a sve što piše, to su samo iskre. Vatra, ali pod uslovom da ostane y stvarima i da govori iz njih ne učestvujući u njihovoj površnoj i promenljivoj igri i ne imajući svoga dela ni u čemu.)
*
Svake noći ja ležem u postelju umoran od dana koji je prošao, zabrinut za onaj koji će sutra svanuti, izmiren sa saznanjem da sam siromah, da mi je dano malo dana i dobara, malo radosti i još manje sposobnosti da se radujem. Još nikad nisam zaspao bez misli da je pokrivač na meni pozajmljen i da mi je i sama toplina postelje u kojoj sam data samo kratko na uživanje. Ali to me nije nikad sprečilo da slatko zaspim i dobro spavam. To me nikad nije ispunilo ni žalošću ni gorčinom ni zavišću. Naprotiv, uviđajući kako je y mene svega malo i kako je sve kratko i oskudno, ja sam često i dugo mislio na druge ljude i krajeve, gde ima izobilja i radosti i gde sve traje, obiluje i pretiče. Tako sam, kao nezasluženu nagradu, imao u isto vreme i neprolazno bogatstvo sveta i moj kratak, štur i oskudan život koji mi je mio.
*
Ne može se lako ni kratko kazati šta je to što događaju koji opisujemo daje ubedljivost i verodostojnost i onaj naročiti pečat po kome ga čitalac prima kao stvarnost, poznaje, usvaja i pamti.
To nije ni naučna tačnost, ni vernost opisa do sitnica, ni pouzdanost podataka, ni slikovitost govora, ni lepota stila. Naprotiv, ima rečenica, stavova i napisa kojima sve to nedostaje a koji po nečem ubeđuju, zanose i „plene“ čitaoca i ostaju u njegovom sećanju kao trajni psihološki, istorijski i ljudski dokumenti, dok čitave knjige nestaju i blede bez traga.
Na primer, u sećanju Prote Mateje, pored mnogo netačnosti i omašaka u datumima i podacima, ima takvih ubedljivih i uzbudljivih mesta.
Kad y maju mesecu 1804. Srbi pođu u Beograd, susretne valjevska vojska, sa kojom je bio Prota, Karađorđa. „Ja prevezem vojsku i top. Vojska peva i vrlo vesela; al kad pređe gospodar Crni Đorđe, pa uz paradu svu vojsku: ,Dobro došli, braćo!ʼ pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: ,Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi?ʼ čuše, verujte deco da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao, i tako s pevanjem u Ostružnicu 8. maja na konak dođemo“ (str. 112).
Stvarni i pomalo suvi stil Protin nije ni ovde promenjen. Pevanje je u ovom slučaju bilo jedan važan deo ratničke i političke stvarnosti, koja je njemu glavno, i on ga opisuje isto kao što na drugim mestima opisuje zamorne marševe, međusobne svađe ili uzaludna čekanja. Ni traga od literature. Ne kaže se ni ko je pevao, ni šta je pevao, ni kako je pevao. Samo iz narodnog govora pozajmljene slika o šumaru i listku na drvetu, da bi se u njoj sačuvao taj važan psihički trenutak kad ljudi u kolektivnom zanosu i poletu šire ruke i življe se kreću, kad se grudi nadimaju, oči sjaju a usta se sama otvaraju i puštaju glas y nezadržljivoj potrebi za poklikom i pevanjem. Biološki faktor oduševljenja, borbe i pobede za koju se oseća da je dozrela.
Jedan rimski državnik je rekao svojim sugrađanima: „O, Rimljani, koliko sam se dana i noći trudio da zaslužim, da dobijem pohvalnu reč od vas! Čovek ne ulaže toliko napora za one koje prezire.“
Za one pisce koji tvrde da preziru publiku.
*
U našim mladićkim književnim rasprama često su se čule reči „Od njega neće ništa ostati“, ili „Ovo će ostati“ i slično. Sad se ta reč ne izgovara. Strah od izvesnih reči jedan je od znakova starosti, ili starenja. Ne govorimo ništa, jer znamo ili slutimo da ništa ne ostaje. Dospeli smo do mesta sa kojeg se to vidi. Sve stvari samo bivaju, traju i nestaju. Sve što smo sanjali i radili čini i bledi u borbi sa zaboravom. I večeras moja misao dopire do u vremena u kojima neće biti traga od nas i naših dela, da ljudi koji se neće zvati našim imenom ni govoriti našim jezikom, i tu još beznadno traži slutu moga sna ili zvuk moje muzike.
(11. XI 1938)
Pisac je, kad je na svome mestu, unutarnji glas stvari i tumač svih međusobnih odnosa njihovih; on im daje lik, ime i pravo mesto u vasioni koju sam stvara i koju mi, čitaoci, voljno primamo.
*
Pisac ne sme da se čudi ničemu. Njegova misao ide uporedo sa događajima, razvija se, raste, pada, zastaje. Osvrtanje unazad, izvirivanje unapred, vezivanje onog što je bilo sa onim što će biti, iščuđavanje i mudrovanje nad događajima i povodom njih, sve su to nesumnjivi znaci rđavog imena, tj. pisca koji to nije i koji radi posao za koji nema zvanja, dara ni smisla. Pisac nema osećanja, on je osećanje. Ono što se zove osećajnost smrt je svake umetnosti.
*
Najtačnije i najduhovitije reči nisu čuvene među ljudima, nego y tišini, nad žednom hartijom. Najlepši likovi i krajevi nisu viđeni u svetu, nego u samoći, u zatvorenom prostoru bez vidika i sjaja. U tome i jeste izuzetnost muka i teško dvojstvo piščeva poziva. On je razapet između delanja i posmatranja. A kako, kao što smo videli ne može biti ni bez jednog ni bez drugog, on u očima ljudi izgleda čas tuđ svetu akcije čas neveran svetu misli.
*
Posmatranje sveta i poznavanje života neophodno su potrebni piscu, ali samo kao uslov. U stvari, i svet i život stvaraju se u dobrim trenucima, kad čovek ostane sam, miran i neprimećen, sa svojom hartijom i svojim darom da vidi i čuje, zatvoren i nem, da određuje i raspoređuje, nemoćan i sam, da daruje i blešti, siromah i skroman.
Zadovoljstva koja pisci mogu da imaju od svojih dela mnogo su ređa nego što čitaoci misle, a ukoliko postoje, ona su sasvim druge prirode. Čitaoci, postavljeni antipodno od stvaraoca, varaju se potpuno. To je kao kad bi neko mislio da sunce može da uživa u lepoti sopstvenog zalaska.
Od retkih uživanja koja čovek ima od sopstvenog dela to je nalaženje analogija kod drugih pisaca, slučajni susreti sličnih zamisli i istovetnih rešenja. Čitalac to uživanje ne može da ima, prvo: jer on stoji drukčije prema svim tim rešenjima; drugo: jer on odmah pomišlja na pozajmicu: ko je od koga uzeo. Samo pisac zna da ne može biti reči o plagijatu, nego o dubokim i neslućenim vezama i srodnostima.
U mojoj prozi Mara milosnica ima jedno mesto gde Velipaša, sedeći u sednici medžlisa, umesto da sluša prepirke i prigovore bosanskih begova, gleda zamišljen kroz prozor letnje oblake i osluškuje . . .
Danas sam, čitajući Sent–Beva, našao ovaj stih
„Laissez–moi . . . écouter ta blessure.“
Mislim da nema pisca u kome se nikad nije javila misao: kako ću izgledati y očima čitaoca posle sto godina? Ona se javljala i y meni, ali nikad se to pitanje nije odnosilo na suštinu, nego uvek na spoljašnji oblik, jezik, stil, pravopis. Jer, što se tiče onoga što sam pisao, ja sam bez straha i brige; y tome ima grešnih i neumesnih stvari, ali nema pogrešnih i neiskrenih. Ali, kad su y pitanju te spoljašnje stvari, i kod mene su se ponekad javljale sumnje i bojazni. (Kažem: ponekad, jer kad bi se to dešavalo često, čovek ne bi mogao sastaviti ni dve pune rečenice).
U trenutku dok stavljam na hartiju jednu reč ili neki obrt, ja ih odjednom ugledam, štampane u nekom književnom časopisu, ali pod znakovima navoda, kako ironično potomstvo danas štampa pojedine reči i stavove iz Milovana Vidakovića ili Sime Milutinovića. I vidim nad tim mojim rečima nagnuto lice čitaoca iz 2038. godine, sa podsmešljivim, ali nezlobnim izrazom. Tada bih hteo brzo da zbrišem ili povučem ono što sam pisao, ali videći da to nije mogućno, naginjem se i ja i smejem se zajedno sa tim budućim čitaocem, tiho i bezazleno, smejem se svome tekstu, ali u isto vreme i onome što je pisano sto godina pre njega i što će biti pisano sto godina posle njega, smejem se svakom pismu i svakoj napisanoj reči i izrazu, i svakom čitaocu, i svakom sudu i, najposle, svakom smehu i osmejku i držeći ruku bratski na ramenu tog budućeg čitaoca primam prolaznost oblika kao deo ljudske borbe i sudbine.
(4. XI 1938)
Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i y njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali…
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak oplođavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći snage ni vremena.
Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi.
Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavanja i noću kad se probudite i rasanite. (Šta ima bolje i pametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo ime i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana.
I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva samim sobom. Ono je rđav savetnik i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ili još bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč.
Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važno poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
*
Kad jedan pisac u toku pričanja napusti ton pripovedača, zanemari radnju i počne da objašnjava svoga junaka apstraktnim rečima i da rečima tumači i slika njegove poglede i namere koji se iz njegovih postupaka ne vide, to je kraj umetničkog stvaranja i napora za pisca i kraj umetničkog uživanja za čitaoca. – To je isto kao kad bismo posmatrali neki portret u prirodnoj veličini, zauzevši najbolji položaj i dovoljno odstojanje, i kad bi, i pre nego što smo sabrali utiske i mogli da donesemo svoj sud, posmatrani lik odjednom oživeo, napustio stav koji mu je dao slikar, izišao iz svog okvira, prišao nam, uzeo nas pod ruku i počeo da sa nama raspravlja o bojama, linijama i celokupni tehnici i sadržini umetničkog dela koje smo do tog trenutka y njemu posmatrali i koje sada, naravno, više ne vidimo.
Drugim rečima, to je neprirocno i samo u sebi protivrečno.
I. Andrić – Beleške za pisca, Istorija i legenda,
Udruženi izdavači, 1981. godina, priredila Marija Jeftimijević Mihajlović
Za GLEDIŠTA obradila Redakcija
