Redakcija književnog programa gradske ustanove kulture – Niškog kulturnog centra, priredila je književno veče posvećeno pesniku i piscu Zvonku Karanoviću. Povod je bio predstavljanje knjige Box Set 2 – Sabrane pesme 2012–2018, u kojoj su objavljene četiri zbirke poezije: Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013), Zlatno doba (2015) i Iza zapaljene šume (2018).
O ovom izdanju, koje na svoj način predstavlja presek jedne važne faze u Karanovićevom stvaralaštvu, govorili su dr Jelena S. Mladenović, književna kritičarka i autorka pogovora, i sam autor. Razgovor je vodila Milena Mišić Filipović, urednica književnog programa NKC-a.
POEZIJA KAO OTPOR
Susret sa Karanovićem, pesnikom čiji je glas u srpskoj književnosti istovremeno i urbani eho i unutrašnji rez, bio je više od predstavljanja knjige – bio je to poziv na ponovno čitanje sveta iz ugla poezije koja ne pristaje na banalnost, na kompromis, na zaborav. Karanovićeve pesme, i kad su najintimnije, imaju rezon kulturne dijagnoze, kao da uvek nešto u društvu izmiče, a poezija to beleži u poslednjem trenutku. U tome je i njen najjači oblik otpora.
Dr Jelena S. Mladenović je u svom nadahnutom izlaganju istakla estetsku i kulturnu kompleksnost ovog ciklusa, ukazujući na bitnu činjenicu: „Učinićete veliku pogrešku, ako čitanju Karanovićeve poezije – sabranih pesama iz knjige Box set ili ovih u izdanju Box set 2, prirodnom nastavaku prethodne kolekcije zbirki – pristupite logikom književnosti odavno nepotrebnog čitaoca koji poeziji prilazi tako što traži njen interpretativni ključ. Niti je Karanović bravar, niti ćete, da se poslužimo metaforom do kraja, prilikom susreta sa svakom sledećom knjigom biti pred (istim) katancem.”
Izraz Box Set, poznat pre svega kolekcionarima gramofonskih ploča kao naziv za zbir više muzičkih izdanja upakovanih u jednu celinu, u ovom poetskom kontekstu dobija novi smisao – postaje metafora za kutiju u kojoj se, pored pesama, ređaju iskustva, glasovi i slike jedne čitave decenije. Sam pesnik govorio je o pisanju kao o načinu preživljavanja, o poeziji kao unutrašnjem rasporedu sloboda. Njegovo čitanje, praćeno upadljivom tišinom nakon svakog stiha, bilo je svedočanstvo da poezija ne treba da viče da bi bila snažna.
Karanović je pripadao i pripada onom književnom i egzistencijalnom sloju koji se ne uklapa lako – i zato traje. Njegova poezija se ne uljuljkuje u tradiciju, ali je ne odbacuje – ona je gradi iznutra, prema granicama koje sam postavlja. I u tome leži njeno sopstvo. U onome što se ne vidi na prvi pogled, krije se kontinuitet glasa koji se ne miri, ne prestaje, ne zaboravlja.
POETSKA GEOGRAFIJA JEDNE VEČERI
Promocija je protekla u atmosferi tišine koja nije prazna – nego ispunjena. Pitanjima, podsetnicima, Zvonkovom ličnošću. Bilo je i onih koji su donosili svoja ranija izdanja drugih Karanovićevih knjiga da ih potpiše najčuveniji niški pesnik posle Princa poezije. A neki da svoj primerak izdanja Box set 2 prvi put otvore baš tu nakon promocije. I svako je bio deo poetske geografije koja nastaje kad književnost nije događaj nego susret. Ovaj put nakon osam godina, ponovo u Nišu.
Ipak, kako Jelena to precizno zapisuje u jednom delu pogovora: „On nije pesnik specifične geografije i toponimije. Nema u njegovoj poeziji ni bilo čega regionalnog. Prostori ove poezije toliko su urbani koliko predstavljaju obrise anonimnih megalopolisa, koji mogu biti bilo gde, ali se realizuju u vizijama gde je stvarnost preoblikovana do neprepoznavanja. Njegov postmoderni distopijski megalopolis nije njegov rodni Niš, jer Karanović piše poeziju koja ne boluje od ličnog, od eksplicitnog mrcvarenja sopstvenog iskustva, rabljenja vlastitih emocija, već onu koja uvek ide tragom drugog i u tome leži najveća urbanost njegovog pesničkog glasa.”
U vremenu kad je poezija samo naizgled skrajnuta u kulturnim politikama i javnom govoru, veče sa Zvonkom Karanovićem u Nišu pokazalo je da je poezija i dalje prostor u kome se misli do kraja, oseća bez straha i govori bez maske. Takav je i ovaj Box Set 2 – ne samo kao knjiga, nego i svojevrsni album slika, tragova i istina koje samo poezija ume da sabere u jedinstvenu celinu. Karanovićeva posebno, kako zaključuje Jelena S. Mladenović: „Iako je njegovo pesništvo obeležilo poslednje decenija 20. i prve decenije 21. veka, Karanović nadilazi upravo generacijske determinacije. Pripadajući nekolikim, on ipak ostaje pesnik bez naraštaja, čiji se duh obnavlja kroz autokritičko prevazilaženje odabranih formi, problema ali i sižea.”
„A” – STRANA KNJIGE I SNIMAK JEDNOG VREMENA
Na koncu ovog uvodnog teksta, želimo da kažemo da postoji nešto simbolično u tome kad pesnik pažljivo bira prvu pesmu u svojoj zbirci – baš kao što se nekada na gramofonskim pločama na A strani, pod oznakom A-1, nalazila ona najjača stvar. Pesma koja „otvara ploču”, ona koja prva zapucketa u igli i prva probije tišinu. U ovom izboru – nazovimo ga i poetskim singlovima iz knjige Box set 2 – nalaze se baš te prve pesme iz četiri zbirke koje čine sabrane pesme Zvonka Kranovića od 2012. do 2018. godine.
Ovaj izbor prvih pesama, takozvanih A-1 numera iz svake zbirke, nije samo uvod u jedan poetski svet, već je i podsetnik da velike pesme često stoje na samom početku – ne kao uvertira, već kao udarac.
Ceo događaj koji je ovoj knjizi posvećen – promocija održana u Nišu 5. juna 2025. godine – dostupan je na samom kraju teksta i u radijskom formatu, sa odabranim trenucima u pokretnim slikama, kao dokument vremena i svedočanstvo jedne poetske energije koja ne pristaje da ćuti.
U HOTELSKOJ SOBI – Mesečari na izletu (2012)
Sedeo je na krevetu u hotelskoj sobi,
samo u belim boksericama koje su mu dopirale skoro do kolena.
Razgovarao je telefonom s majkom.
Njegova majka bila je odavno mrtva.
Glas iz slušalice samo je ličio na glas njegove majke.
,,Dubina detalja je presudna u pisanju”, neko je govorio s druge strane.
Velika gola žena, širokih ramena i masivnih butina, igrala je iza njega.
Sporo se izvijala uz ritam elektronske muzike koja je
tiho dopirala iz zvučnika raspoređenih po uglovima sobe.
Potom je čuo:
„Izbegavaš ženske likove, fasciniran si mašinama…
Tvoj otac je bio na putu kada sam te rodila…
S izrazom dosade na licu, žena iza njegovih leđa je
prišla i prekinula vezu.
,,Ne treba pisati o smrti, živimo u kulturi hepienda”,
rekla je metalnim, robotskim glasom.
Zažmurio je.
Našao se u luksuznom apartmanu punom striptizeta.
Telefon je zvonio.
Dugo mu je bilo potrebno da ispruži ruku
i podigne slušalicu.
,,Nedostatak ograničenja je neprijatelj umetnosti…”
ponovo je začuo majčin glas.
Nije više slušao.
Gledao je tri plavuše na visokim potpeticama
kako mu prilaze i prave krug oko njega.
Dve su iščupale telefonski kabl,
obmotale ga oko njegovog vrata i počele da ga dave.
Treća mu je ogromnim silikonskim grudima
pritiskala lice ne dozvoljavajući mu da diše.
Dobio je snažnu erekciju.
Nije ni pokušao da se odbrani, čak im je pomagao
u gušenju.
Zatezao je kabl oko svog vrata najjače moguće, ali
imao je utisak da bezuspešno zateže dečiji lastiš,
mlitavu želatinsku traku.
PROLOG (OBLACI, DISKO-IGRAČI) – Kavezi (2013)
Mašina u rukama Žicolikog ima ekran, emituje film.
Sjajna duga cev odlučno prodire kroz kremaste,
crvenkaste i žućkaste oblake.
Velikom ćelavom sudiji podvezuju želudac.
Ima sto osamdeset i dva kilograma, ne može pertle da zaveže.
Jedva ustaje iz fotelje. Gubi autoritet na poslu.
Sjajna duga cev na vrhu nosi kameru. Crvenkasti
oblaci su želudac i creva. Plivaju u žućkastoj masnoći,
drhturavom salu. Želudac je veličine lubenice. Kamera
putuje kroz oblake, tkiva, sluz.
Žicoliki menja program. Celavi sudija sada ima
četrdeset i devet kilograma manje. Prošlo je samo
šest meseci od operacije. Sudija kaže da je zadovoljan,
iako izgleda iznureno. Vozi bicikl kroz prirodu.
Trudi se da ne izgleda zadihano.
Žicoliki odlazi na podijum za igru. Ne odvaja se od mašine ni za tren.
Sudija je već na odru. Komplikacije, unutrašnje krvarenje, tromb.
Žicoliki samo želi da se opusti. Previše je mesa, zuba, kostiju
koje mora da savlada. Previše njih čeka.
Žicoliki kaže Pticolikoj s kojom igra: „Dežurstva me ubijaju.”
Pticolika mu spušta svoje dugačke prste na rame.
„Izdrži još malo”, kaže. „Našla sam hotel u Berlinu.
Spojićemo posao i zadovoljstvo.”
SOBA ODJEKA – Zlatno doba (2015)
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog pred smrću
sapletenog u trenutku kada je zamahnuo prema dubini
njegov izbezumljeni pogled, njegove iskolačene oči
dok pada u gluvu tišinu, u mrak
u mraku
u tom mrklom mraku
na mestu gde sam zastao
na ničijoj zemlji
iza sivog neba
pomaljalo se još jedno takvo nebo
stakla su se zaustavljala
nadomak lica
ko će osloboditi sve te životinje?
ko će pomoći svim tim ljudima?
moj san se vratio u moj um
osećao sam se
kao sopstveno glasilo
nekada davno
pospani vozači šlepera
potraga za zlatnim gromobranom
susreti sa zidovima i vratima
ništa važno
bar tamo gde sam živeo
ugušeno, ugušeno
sve ugušeno
zečije rupe zatrpane
sve rupe zartpane
bavio sam se
premeštanjem predgrađa
svojim repom milovao mesec
klonio se epileptičnih pajaca
i providnih guštera
kretao se unazad, ka istoku
ponekad u skoku
ponekad puzeći
zlatne kupole Zapada
srušene, krezube
pune smrvljenih bisera
ogledale su se u rasparanom nebu
ha, ha, ha, cerekala se majka
piramida je konačni zadatak
cilj
susret s Udovicom
čudovištem obrijane glave
koje leži
na mekanim jastucima
i obilno se znoji
nisam joj verovao
ličilo je na šalu, pretnju
zastrašivanje
na još jednu mistifikaciju
pamtio sam
a trebalo je da zaboravljam
zvonio sam
na interfone nepoznatih ljudi
osluškivao pozive u pomoć
sićušnih
suši barova
lajao na osvetljena šetališta
društvo jednakih
zasniva se na solidarnosti
moja Hermes torbica, vrisnula je Mirel Darc
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
otimanje vazduha, naizgled ispovest čoveka
užasnutog onim što vidi, prepuštenog okrutnoj
operi sunca, bezdušnoj novembarskoj jari
njegov pogled, njegov izbezumljeni pogled
dok pada u mrak, u gluvu tišinu
sanjao sam oca
kako se penje uz brdo
hodao je odlučno
poput biblijske figure
figure mitske
figure s misijom
gledao ga kako neumorno gazi
kroz šiblje i kamenjar
šta on traži?
da li se seća?
čega se on seća?
on hoda brzo, hoda odlučno
po kamenju
prašini
neumorno gazi sneg svetlucavi sneg
pokriven bledom mesečinom
stiže u zavejano selo
lupa na vrata
ulazi u zagrejanu sobu
tri gole žene
peru kosu u buretu s vodom
preplašena devojka tužnih očiju
postaje mu nevesta
potom sve kreće uzbrdo
moramo podići mlaznjake
kaže majka
nekrolozi ne mogu da čekaju
kada je ostala udovica
majka se posvetila
zatiranju uspomena
pomagao sam joj u tome
neprekidnim beleženjem
jedva sam preživeo
narodne bajke s razglasa
propast novca
žarače zaboravljene u vatri
penu dana
koja je postajala pena noći
sumanute ideje koje su mi
padale na um
trebalo je eliminisati
majka je diktirala
bio sam njen
najposlušniji zapisničar
krivotvorila je činjenice
porodičnu prošlost bez početka
i kraja
zašto je to radila?
u ogledalu sam video
svu trojicu
žilave prste njihovog drveća
ukočene prste njihovog drveća
na umivaoniku su stajali
plastični brijač
plastični dečiji prst
i plastična figurica sveca
sve mi je to
odnekud bilo poznato
činilo se da nemam izbora
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog, zapletenog
u gusto klupko odjeka, njegov izbezumljeni pogled
dok pokušava da se sakrije u snu, u fantaziji koja mu
za trenutak usporava pad, produžava nadu
spremio sam se za nekoliko minuta
kao da bežim
u zaštićenoj zoni zid zgrade je ličio
na Mondrijanovo platno
na ulazu u Blok 46
stroboskopsko svetlo
zora
lepljiva staza
Mesec se došaptavao s antenama
i sigurnosnim kamerama
iako su svuda okolo bila
cementna brda
iz daljine je dopirao težak
promukli zvuk brodske sirene
koliko stvari sam prećutao?
san bez početka i kraja
odabrao sam jastoga za šifranta
rasporedio svoje brodove
u čelo stola
svake noći silazio sam u bazen
pun cveća i gustog crnog smeha
može se reći da sam bio srećan
tražio sam da mi dopuste
spavanje
u solarijumskoj kapsuli
dozvolili su
tražio sam da mi dopuste
korišćenje kacige i džojstika
dozvolili su
ovde ti je dobro
govorili su
govorili su
suncu smo dodali još dva sunca
navukao sam gumenu masku
odebljalog Predsednika
otišao u karaoke bar
i odrecitovao pesmu
o mrtvoj čivavi
misleći na sebe
bilo je to sve
što sam mogao da učinim
velika krivina koju sam zaobišao
čekala me je ponovo
leteo sam
i to je izgledalo kao da
neprestano ostajem bez vazduha
trčao sam
i to je izgledalo kao da
sneg prolazi kroz mene
izlazi iz mene
čuo sam sve te ljude
kako govore
da su u vrtu uživanja
primećena nova bića
to sve objašnjava
Platon, dobro ime za psa
Katatonija, dobro ime za brod.
KRATKA ISTORIJA JEDNE IZDAJE – Iza zapaljene šume (2018)
Stajao je između gondola,
poput duha.
Izgubljen.
Skoro bestelesan.
Otkud on odjednom?
Otkud taj lavež iz mraka?
Otkud zvižduk vetra
kroz šaku
odavno stisnutu?
A možda to i nije bio on.
Taj na kojeg mislim
bio je drvo, bor,
četinar s igličastim listovima.
Taj na kojeg mislim
ne voli svetlost,
neonsko sunce hipermarketa.
Oborila sam pogled.
Nisam mogla da se oduprem.
Pratila me je prošlost
opkoljena senkama.
Senkama koje ne odustaju.
Videla sam ga kako hoda
za vatrom,
kako podmeće svoje grudi
za metke ispaljene
iz budućnosti,
kako odlazi u rat
praćen rojevima
gustih crnih tačaka koji su
možda mogli da budu i stihovi.
U trenutku,
videla sam mnogo toga.
Iza zavesa,
jezici su patrolirali
erogenim zonama.
Zelena brda jurcala su
s kraja na kraj
vetrobranskog stakla.
Posle svakog četvrtka
dolazio je novi četvrtak.
Nisam mogla da mu
objašnjavam tu igru
s danima koji se ponavljaju,
s danima uvek istim,
i s tim trčećim brdima,
brisačima, staklima, jezicima.
Sve je to pripadalo jednom
drugom vremenu.
Napisala sam
istoriju svog ljubavnog života,
detaljno, do poslednje gadosti.
Ništa nisam prećutala.
I da je mogao da pročita napisano,
ne verujem da bi se osećao srećno,
poput čoveka s jednom rukom
koji je dobio i drugu,
poput čoveka bez jednog uha
kojem je izraslo i drugo.
Bilo je đavolski teško
odupreti se opisivanju.
Prevelika izloženost
radijaciji reči,
neprestano odlaganje informacija,
izazivanje svraba znatiželje,
čekanje,
sadašnjost koja se raspada
i pretvara u kašu.
Sve. Sve.
Sve se okrenulo protiv mene.
Trebalo je pronaći put do kuće.
Umaknuti senkama.
Probuditi se.
Zaspati.
Nestati.
Oslepeti na trenutak.
Progledati.
Pitao me je:
Da li si zaista jela plastelin?
Istina je konkretna, rekla sam.
Istina je besomučna vatra,
rekla sam. Rekla sam,
rekla u sebi
dok sam gurala kolica puna
bočica acetona i atropinskih kapi.
Prošla sam pored njega
praveći se da ga
ne čujem,
ne vidim,
ne poznajem.
Šta sam mogla
da mu kažem? Šta?
Ovaj gospodin
ne zna šta radi; on je anđeo.
Ova porodica je leglo pasa.
Najteža borba vodiće se pogledima,
pročitala sam u Svetoj knjizi.
Nisam ni slutila
da se to može dogoditi ispred
vitrine sa zamrznutim povrćem.
Ništa ja nisam umela
da predvidim.
Jela sam plastelin,
čuvala urin u frižideru,
noktima grebala
po limenom prozorskom simsu,
govorila sebi:
Živeli sloboda, bratstvo i jednakost!
Svakog četvrtka
delfinima sam menjala posteljinu.
Njega sam morala da ostavim.
Godine hitaju
i okreću sve naglavačke.
To valjda svako razume.
Izbor i oprema Redakcija GLEDIŠTA © 2025
Piše Zvonko KARANOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE