Књижевност је успорени снимак живота.
Горан Петровић
Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).
Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.
Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.
То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делту пре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.
У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.
Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].
Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].
Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]
Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.
Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.
Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.
Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.
Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.
Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.
Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.
Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.
Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.
Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.
Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.
Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.
Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]
Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:
…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…
‒ Ресаве. Речено је да ће тако да се зове.[8]
Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.
Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.
Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.
Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.
Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:
Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]
Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.
Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].
Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.
Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.
У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]
Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.
Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”
фусноте:
[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, стр. 201.
[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.
[5] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 7
[6] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 16‒17.
[7] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21.
[8] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21
[9] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 41.
[10] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 43.
[11] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 57.
[12] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 66.
[13] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 80.
За ГЛЕДИШТА пише Данијела КОСТАДИНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ИЗАБЕРИ ЈОШ
