Dođe jednom Ilija iz Tušimlje i donese jednu ikonu koja liči na Presvetu Bogorodicu. Ispriča mi da je bila neka žena oboljela od raka, pokušavala valjda sebi spasa naći, pa u toj bolesti i borbi počela učiti ikonopis.
Kod Ilije u Tušimlju dolazila je redovno. On, onakav kakav je bio – razigrano bezazleno dijete u monaškoj rasi – svakome je pružao ruke, pa i njoj, koja je spasa tražila, takvima pogotovo.
U Tušimlju je dolazilo vrlo malo ljudi, toliko da je ono malo što je dolazilo u šali nazivalo „Manastir Bogu iza nogu”. Neki su čak i karikaturu napravili.
Volim taj crkveni humor; nešto zdravije, a smješnije nisam ni čuo ni vidio. A i Ilija je u njemu bio velemajstor!
Elem, ona žena se na kraju prestavi Gospodu, a Ilija, ko Ilija, to proslavi radošću Vaskrsenja.
– Brate, ikona nije kanonska, niti je žena bila školovan ikonopisac, ali ikona radi! Znaš koliko puta kad mi nešto zapne, ja samo naiđem ispred nje, prekrstim se i kažem: „Aj, Majko Božija, zamoli Hrista da to bude” – i bude sve u redu!
Opriča mi tada o ikoni. Slušam ga i mislim se:
– E, moj Iko, da se tvojom vjerom pomoliš pred cerovom korom, i odatle bi ti odgovor došao!
Zanimljivo mi je bilo što je nekolicini nas poklonio reprodukcije te ikone „koja radi”, da bi i nama radila i spasavala nas u svakodnevnim borbama.
Čudan je bio Ilija Vojinov Buha, Hercegovac iz Prizrena – čudan onome ko ne zna šta je dijete!
Čovjek koji je imao jedan papir širok možda pet-šest centimetara, a dug, brat bratu, metar. Na njemu sitnim slovima ispisana imena: s jedne strane za zdravlje, sa druge upokojeni. Na taj papir je samo dodavao i lijepio nove komade da ga produži. Na liturgijama, koje je od početka svoje bolesti pa sve dok je mogao da stoji služio svaki dan kao zahvalnicu Bogu što mu je i taj dan života dozvolio da diše, čitao je i molio se Gospodu za sva imena ljudi koje je ikada sreo ili na drugi način sa njima bio u kontaktu!
Da, i tebe je pominjao – ne sumnjaj u to! Kao i tvog pokojnog oca, majku i sve o kojima si mu pričao.
Kad pređe iz Tušimlje u Ostrog, već je bio teško bolestan, ali i dalje vedar i srećan. Kad bismo se sreli, a sretali smo se često, uglavnom je on mene tješio, jer brinem za njegovo zdravlje.
Jednom ode u Beograd na nekakav skener. Ispratih ga taman odavde iz moje kuće. Preksutra veče veli meni žena:
– Eno ti Ilije, skače ispod koša!
Zovem ga ujutro i pitam šta ono bi – je li to prešao sa duhovne košarke na parket?
A on će ti:
– Ma, idi, bre! Kad su mi rekli da više nemam rak, morao sam nekako da proslavim! Nisam znao gde udaram od sreće!
Ilijina sreća je potrajala čak i nasuprot činjenici da je period bez raka bio vrlo kratak. On je čovjek koji je jednostavno odlučio da bude srećan, jer:
– Kako da ne budem srećan, kad Hristos Vaskrse?!
Sve je to u redu, brate Ilija, ali kako da ja budem srećan kad sam sebično ljudsko biće?
Žao mi mene što više ne mogu da te nazovem, da mi preliješ od te tvoje sreće! Lome se u meni hrišćanin, koji dok čeka tvoju sahranu slavi Vaskrsenje i žudi za ponovnim susretom, i onaj gore pomenuti sebičnjak.
Nisi mi rekao šta sada da radim sa onim kandilom za koje si mi rekao da napravim postolje. Pa kad sam ga napravio, onda si se izvlačio da ne znaš gdje da ga staviš, nemaš mjesto za njega. Ko da ne znam da si ga meni namijenio, da upalim ispred one iste ikone „Usrdno moljenje”, kako si je sam nazvao – a tebi za dušu.
Vidiš li koliko ljudi sada plače za tobom, Ilija? Ljudi koji su ti, što ono kaže naš narod, „ni rod ni pomozi Bog” – pa da nisi bio ono gore razigrano, nasmijano i bezazleno dijete s ogromnom dušom, ne bi te žalili!
Kad sam te davno metnuo u svoju prvu priču još nenapisane nove knjige (završiću je, ne boj se – možda i ne bih, ali ako si mi već to ostavio u amanet, moram) i rekao ti da sam ti u njoj poklonio konja, odgovorio si mi da onda konj mora da se zove Mičigen, jer je bio neki stari monah na Kosovu kog si takođe volio, i imao je konja s tim imenom.
Dobro sad, da skrajnemo malo Mičigena – tu smo đe smo: ti na istini, ja na laži.
Nadam se, oče i stariji brate, da si ponio onaj papir uza se, i da će tvoje molitve za nas biti još snažnije, jer kad sjedneš odesnuju Hrista, mnogo bolje će da te čuje.
Hristos Vaskrse, Balabanska Buo!
Pripremi nam put i mjesto, čekaj nas i pomjani pred prestolom Tvorca – gore jedva čekaju takve poput tebe!
Piše Milan DULIN BOVAN
Prenosimo Obložavanje
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE