Sve što je bilo
Prošlošću ne zovi,
A što će biti –
Već u tebi živi
Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala:
– Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?
On se nasmejao, ljubazno je pogledao, ali nije odgovorio.
Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem: kako shvatiti razlog postojanja?
Počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali imam ih.
– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.
Znala je: on ne može i ne želi da je razume, a njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:
– To je moja čudesna osoba, zapušiću jedno uvo, a drugim ću imitirati vernog slušaoca. Neka uživa. Reči ne znače ništa. Bitna su dela koja smo činili jedno drugome.
Ali ne. On je namrštio lice i povređeno dobacio:
– Dokle ćeš više tako, zašto se pretvaraš u nešto nepoznato? Dosadna si!
Jezik kojim je govorio bio je dobro izgrađena zaštita od raspoznavanja. Odjednom, suze su joj zatreperile u uglovima očiju, kao udari groma začuli su se davni razgovori u kojima je zaboravljala na sebe i prepuštala se njegovim stavovima. Sve je tumačila kao čudesnu sudbinu, kao Božji uticaj. Nije bila svesna da je izgubila snagu da mu se na bilo koji način suprotstavi. Zarivši glavu u jastuk, pokušala je da smiri misli i objasni sebi šta je to, zapravo život.
Često je pričao dugo i nepovezano, objašnjavajući ,,suštinu” svega, tako dosadno i nejasno, da je ona jedino pismom mogla pronaći pravi odgovor. I sada je, po navici, uzela papir i olovku, ali glava je izdiktirala samo ovo:
Moje misli od istine
ludilo samo čuva.
Ni rođena nisam,
ni umreti neću,
ja imena nemam,
glas mi je tišina.
Osetiš li kišu –
moj dah je u tebi.
Uzdrhtalom granom
dotičem ti ruku.
A kad padne noć
zasuće te tuga
mojih misli tajnovitih,
skrivenih od svega.
You must forget him! Go away!
Kada ga je upoznala, na prvi pogled osetila je da se tu neće raditi o ljubavi, nego o nečem „višem”, kao što je odlično razumevanje ili prijateljstvo.
Meseci su prolazili sa iznenadnim promenama: od blaženstva do gubitka volje za bilo čime. Svoje dotadašnje drugarice je, kao po naredbi, polako zapostavljala: on nije želeo ničije društvo. Pretvarao se da ne može upamtiti njihova imena, a sada je bila sigurna da je namerno stavio branu koja će ih zakloniti od drugih ljudi.
Svakoga dana su se viđali. Svaki je minut bio vezan za njegovo raspoloženje: ako bi bio umoran (od čega?) besciljno bi hodali ulicama ne izgovarajući nijednu reč. Ona bi to nekada tumačila kao nadmoć para koji u svemu uživa, a nekada bi jasno uočila da ničim nije zadovoljan. Kada bi ga uhvatila za ruku, za njega to ne bi bio odraz intime, nego neprijatnost koju će, eto ipak, izdržati. Setila se njegove definicije ljubavi: nema tu ničeg posebnog, sve je to hemijski proces.
Tužno je učila principe tog hemijskog procesa, jer je još uvek lebdela u duhovnom, a ne ovozemaljskom svetu. Obradovala se kada je prvi put uspela iz sebe izvući zanosne uzdahe zadovoljstva. Mislila je, obradovaće se, značiće mu još više. Izgleda da mu je stvarno značilo, ali njegove reakcije ličile su na strah od pogubljenja.
Kada bi iznenada otvorila oči i ugledala njegovo lice u grču, oči pretvorene u vijugave trake, usta silom stisnuta da ne prodre ni dah, bila je zgrožena. Nije dopuštao da iko otkrije ta jasna duboka osećanja.
Često, ako ne i uvek, odgovornost je pripisivala sebi. On je čist, obuzet dubokim, umnim tumačenjem svake sitnice – realne ili ne. U čemu je grešila – nije shvatala. U knjigama koje je danonoćno čitala nije nalazila odgovor.
Osim u jednoj zen-budističkoj; ona je smireno ukazivala da svi imamo pravo na greh, ali da to ne znači kako za njega ne moramo da odgovaramo. Dakle, činim nešto loše, sve što mi se posle toga desi, samo je opomena i mogućnost da se ispravi.
Sudbina samo jednog čoveka bila je u njenim rukama. Ostale je nisu doticale. Čak ni sopstvena, koja je lagano postajala isto što i njegova.
– Nije kriv on, ti si – govorila je sebi.
Svet se očigledno menja kada se mi sami promenimo. To je to! Trebaće mi puno vremena da stignem do njegovog nivoa. Mislila je da ga boli što ništa ne može rešiti i da je zato tako isceđen. Pokušavala je da mu predloži neki novi stil života, koji bi značio pomirenje sa tom nemoći, ali i odluku da se sa njom mora živeti.
Nije joj polazilo za rukom. Zato je takvih razgovora bilo sve manje.
Prepričavala je delove njihovih „omiljenih“ romana, jer više nije imala svoj stav ni o čemu. Ako bi počela nekome da objašnjava nešto, vadila bi iz glave njegove reči, ubeđena da su to njene misli. Glumci bar znaju da se poklone i vrate svom stilu razmišljanja, kad završe predstavu. Ona bi se samo poklonila svojoj pameti i tražila inspiraciju za sledeću.
U životu je najbitnije od mladosti reći sebi: „želim TO!“; tada je lakše ostvariti san. Ona je svoju želju zamenila sa „ŠTA MI S NEBA PADNE“ i predavala se tome kao jedino zacrtanom cilju. Setila se kako je oduvek, u teškim trenucima, bila sama. Usamljenost mladih je neizlečiva – oni sazrevaju u apstraktne, drugačije odrasle osobe.
I kad takva ličnost pomisli da je upoznala srodnu i pouzdanu, veže se za nju verujući da će joj pružiti sve što joj nedostaje. Međutim, toga nema. Nikada se ne spoje ljudi koji se pogledom, naizgled, prepoznaju. I dalje je bila sama. „Nikada me, stvarno, upoznati nećeš.”
Nije znala šta želi da bude i zašto bi o tome više pričala. Izgubila je veru, osećala se kao seme bačeno ni od kuda koje neće opstati nezasađeno. Dugo je živela u glavi. Svesno. Od tolikog analiziranja svega, postala je stara, zaboravljena i iscepana knjiga. Doduše, nikada nije volela realnost. Ona joj je budila samo strahove zbog kojih joj se gubila moć govora ili hoda. Nažalost, bliski to nikada nisu primetili. Jedino joj je jednom neki rođak dobacio:
– Tako ne možeš promeniti svet!
Tada mu je prkosila i uporno pokušavala da dokaže da se stalnim kritikama može promeniti svet. Zatim je došla do faze kada joj nije bilo jasno zašto svi u njoj vide „nedozrelu” ličnost. Najzad je samu sebe počela da tumači kao takvu.
Napisala mu je skriveno pismo: „Nikada neću biti ono što jesam. Optuživala sam tebe za to, ali priznajem, delom sam i sama odgovorna. Urođeni mazohizam me je navodio da bežim od slatkih izazova. A oni su mi bili na dlanu, kao poklonjeni. Rasula bih ih bez žaljenja, kao moćnica koja ne želi jednom već viđeno.
U stvari, plašila sam se njih, lakog ostvarivanja svega, i zarivala bih nož u svoje srce – sa puno zadovoljstva. Nikada neću razjasniti sebi svoj odnos prema tebi. Moguće da je u pitanju dugotrajno taloženje neprijatnih doživljaja, ne znam više. Ponekad mi osorno prebaciš vidljivi bezobrazluk i tada me, još dublje, gurneš u ponor mržnje.
Ako bih lagano razmotala film, ne bi bilo stvari koja me ne bi dovela do vriska! Tvoja nerazumljiva tumačenja ljudi i pojava, tvoj nasleđeni jednosmerni pogled, sve je prijalo mojoj znatiželjnoj duši, ali samo imaginarno, nikako stvarno!
Sada se čudiš što bežim bez pozdrava!? Sada me pitaš: „Čemu takav gnev?”
Eh, ja tebe tada nisam pitala:
„Zašto biti tako usamljen udvoje?” Molim te, beži! Idi bilo gde. To što je „naše”, zapravo je MOJE. TO sam želela JA, a ti si samo ravnodušno prihvatio. Nemam više snage da ti pogledom kažem: „ne, nemoj mi prići.” Takav je jaz – nepremostiv.
Ma šta ti objašnjavala, deluje mi kao suluda trka mačke i vuka. Ne, ja nisam racionalna (zato sam jednom davno i potpala pod tvoj uticaj), bežim i dalje u predele iracionalnog.
TO, što si ti prihvatio, deo je tvoje odgovornosti koja nekoga može spasiti fizički, ali i ubiti psihički. Tvoja malodušna odgovornost je odgovornost za stvar, za život, za „biti”, a ne za duševni mir. Žao mi je, ali nikada se ništa ne može reći do kraja. Život je kratak, a misli beskrajne. Izgovoriš li samo kako sam ja neodgovorna – opisaću hiljadu tvojih, filozofiranjem zakamufliranih, neodgovornih postupaka.
Da bi ostala „poštena”, morala je većini priznati: Što se neke vrste pameti tiče, skidam mu kapu. Mogao je da postane vrhunski lekar. Izveo bi na živom čoveku obdukciju da bi bio siguran da ga je detaljno ispitao. I kada bi, na kraju, ustanovio da pacijent pati od alergije na kupus, otpustio bi samog sebe i pao u neizlečivu depresiju.
Svašta joj se vrzmalo po glavi, ali sve se svodilo na neizmernu želju da sve okrene „naopačke“ i zaspi. Brzim, iscrpljujućim pokretima dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: „PRODAJEM NAMEŠTAJ“
Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali:
– Ej, a šta je to?
– Ništa. Odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.
– Ma nije moguće!
– Da, da. Pričaćemo o tome drugi put. Umorna sam.
Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali.
Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. Da, i to sam JA.
Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostli su samo računar, televizor, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je:
– Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je.
Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.
U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno prikriveni san, da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje. Pomislila je: „Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi.“
Otrčala je u prvu farbaru, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim poslom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice.
Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek!
Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru i da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda.
– Da, napali su me! Vrisnula je.
Dobri stari komšija je brzo obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i injekcijom umireni kosmonaut, završio je u ludnici. Zadnja misao koja joj se javila pre dubokog sna, bila je: „Eh, čini mi se da ni ovo, ipak, nije moja postojbina.’’
Posle buđenja, jedva da je shvatila gde se nalazi. Prišao joj je neki doktor i počeo laganu priču prekrivenu blagim osmehom; ona nije reagovala. Pogledala je listu na kojoj je bila ispisana njena terapija i duhovito je prokomentarisala:
Čoveče, pa oni stvarno ne znaju o čemu se radi!
„Dr Monkey, ja još uvek ne znam ko sam, ali najzad sam shvatila da nisam ON. Kada sam upoznala NJEGA – postala sam bezlični stvor sa stoprocentnim gubitkom želje da istrajem u svojim izučavanjima. ON postoji samo kada jadno živi, bez pohvala. Ja sam to preuzela, ne videći kako padam u klopku zvanu – gubitak identiteta. Sada, HOĆU SEBE, MA KAKVA BILA! To, čime želite da me lečite – ne prihvatam; i da jesam depresivna, lakše mi je ispoljiti sebe, makar i tako, nego uništiti se sasvim. Dr Monkey, zar ne shvatate da najzad pokazujem sebe pravu? Danas sam klonula, iscrpljena dudogodišnjim gaženjem svoga „JA“, sutra sam hiperaktivni vaspitač, kreator, pisac, narator.
Sunce se probijalo poput saznanja da je svet tako širok da u njemu ima mesta i za nju.
Čovek je stao pored nje i pogledom je upitao kako je danas. Bez uvoda je počela da izbacuje bujicu misli koje su cele noći kapale iz mozga.
– Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali se formiraju kao pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi. Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. Smeškali ste se i tretirali me kao zabavnu dok Vam je za to bilo plaćano. A sada, dižete ruke, šaljete mi kojekakve folirante, a ne shvatate da je Vaša dijagnoza svima čitljiva! I ne znam zašto ne zamenimo uloge?
Lekar, očigledno beskrajno iznerviran, pobeže na drugi kraj sobe i jedva izgovori:
– Pa, ostajete li ovde ili hoćete u dnevnu?
– Ništa ja neću, ali moram. Želim da Vam dokažem koliko grešite! Moj problem nije bolesna psiha, već bolesna posvećenost zaostalim stvorovima koji su iskoristili moju dobročiniteljsku pamet.
Udahnula je kao davljenik. Odavno nije izgovorila toliko reči za dva minuta. U glavi joj se mutio bes prema njemu i lekaru koji ju je dočekao rečima: Ovde se ne radi o relapsu MS-a, ali nikada lošije nisi izgledala.
– MONKEY!
Opet je upala u duboki san. Nije smela svesno da misli na ono što je podsećalo na njenu opsednutost „drugim ja”. U snu je postojalo lakše objašnjenje: „ovo je plod moje prozne nadarenosti, tumačiću sebe kao pisca psiho-drama!“
I počela je lagano da se priseća njegovog lika, satkanog od depresije i svog širokogrudog i stvarnog. Tako uzdignuta, duboko inspirisana, smišljala je neprekidne nizove reči kojima je pokušavala da ga vrati u svakodnevne radosti. Bio je to jedini, kratki period u njihovoj vezi, kada je on bez reči priznao:
– Zaista ne znam šta ću sa sobom. Gotovo je.
Preživljavala je sve tada rečeno. On je prvi put bio totalno nem, ali je, vidljivo, vapio za njenom pomoći. Vladala je samopouzdano njegovim životom. Da ga je odbacila, njega više ne bi bilo. Unela se svim srcem, da bi najzad kreirala čoveka kakvim ga je u početku zamišljala: otvorenog za njene netipične igre sa dosadnim, tradicionalnim stilom života, duboko zainteresovanim za drugačiji stav prema svemu, ali ne u tamnom, nedorečenom i nejasnom bežanju od stvarnosti, već u živom, idiličnom i avangardnom slikanju života.
Međutim, ne. Ljudski porok ima svoje poreklo u neznanju, rekao je Sokrat. Njegovo neznanje je u agresivnoj gluposti! Nikada nije upoznao sebe. Kada bi došlo do nekog problema, ostao bi zbunjen, ne znajući da li da preduzme ono što mu bliski savetuju ili da sedi skrštenih ruku.
Najtragičnije bi shvatio tu nedoumicu, živci bi mu titrali, ali ponos odbačene pameti doveo bi ga do zaključka kako ni u čemu nema promene, kako je svaki dan isti, kako je teško, ali nužno živeti s tom istinom.
– Jedino što želim da Vas zamolim je – nikada mu ne recite gde sam.
– Dobro, hajdete, polako.
– Doktore, nemam više vremena, pozvala sam Vas da Vam otkrijem tajnu razložnog života, a Vi me ućutkujete!
– Ne umorno je odgovorio, škrgućući u sebi zubima od iznenadne promene profesije – do pre nekoliko dana bio je neurolog, a sada – psihijatar.
– Da. Ništa Vi ne shvatate. – nekoliko suza kliznulo joj je niz obraz.
– Čula sam šta ste pričali o Titu. Imate li nešto protiv Pitagore?
– Hmmm. Pa, ne. Otkud Vam je on na pameti?
– E, pa otud što je osnivač masonerije kojoj je i Tito pripadao! Pa?!
– Molim te, da li pričamo o Pitagori, Titu ili Njemu?
– Prešli smo na TI? U redu, pričamo o NJEMU, ali dokazujem ti da je vrlo teško razumeti čoveka. Tebi je dovoljno da vidiš kako sam uplakana i da me proglasiš depresivnom. A meni je trebalo dvadeset godina ne bih li shvatila da depresivan čovek može biti lud, dubokouman, sadista, mazohista ili dobročinitelj. Nauči nešto, čoveče! Položio si Hipokratovu zakletvu, a ne znaš ni kojoj je veri ili sekti on pripadao. Nećeš ni znati jer je daleko od tebe. Ipak, koristiš ga kao potvrdu svoje odanosti čoveku. Od toga nema ništa. Izađi, molim te, treba da se presvučem.
Namrgođen, iznerviran, izašao je iz sobe, došao do svoje, uhvatio kolač sa stola i glasno mljackao. Ona je, delimično smirena, polako došla do njegove prostorije. Zakucala je i nabacila prijateljski, pokajnički izraz. Lekar samo što nije urliknuo i zario joj ostatak svoje užine u dušnik. Ipak, uspeo je da se savlada i samo pogledom upita:
– Šta je sad?
– Doktore, ja više ne umem da se smejem!
On je pogledao poluzbunjeno – poluozbiljno. Osetila je kako smišlja šta da odgovori.
– Doktore, gledam ljude kako pričaju, smeju se, ja to ne razumem! Ti, očigledno, ne shvataš koliko to boli.
Njegove oči su postale nepomične. Znala je da mu nije na pameti ona, već samo postupak. Bila je slomljena, tuđa, nestvarna, izgubljena. Da je očekivala svoju smrt, zahvalno bi pogledala u Boga.
Ali ona je pogledala u prozor, drveće. Setila se neuropsihijatra koga je napustila. Kada su razgovarali, muke joj nisu izgledale tako teške. Nije znala ko je, kuda bi, ali, osećala je život oko sebe i čeznula za njim. I taj gospodin je tada mogao da joj propiše antidepresive i kaže:
– Znate, morate da nađete cilj, morate nečemu da se nadate, ne dozvolite da Vas premeštaju kao stvar s jednog mesta na drugo.
Ne, on je rekao:
– Dušo, ti si psihički zdrava, ostavićemo lekove, pričaćemo.
I, pričali su. Godinu dana ju je čovek dočekivao kao da je pozvana u goste, ćutao je, smešio se, slušao je; iz očiju mu je izbijala neposrednost. Ljudi koji su pametni, koji poznaju život, nemaju problema s ophođenjem. Kad joj je bilo najteže, govorio je:
– Ma, pogledaj prirodu, drveće, nebo.
Petnaest godina je ona posmatrala prirodu tražeći u tome spas od gomile nejasnih osećanja.
– Doktore, ne želim antidepresive!
Začuđeno ju je pogledao:
– Pa, moramo od nečega da krenemo.
Odmah je sklonio pogled u krilo. Nije mu bilo važno šta će ona reći, već samo kako će je podneti.
Raniji lekar bi izneo hrpu argumenata; ako se u nečemu ne bi složili, ona bi prasnula u smeh ili ispoljila ljutnju. Ovog je lekara, sasvim jasno, mrzela. Samo joj je još to osećanje prema muškom rodu srednjih godina ostalo. Očajnički je zamišljala starijeg gospodina!
Počela je, opet, neku beskrajnu priču, neprekidno zureći u prozor, kao Mali Princ u zalaske Sunca. Gospodine, tako sam ti zahvalna što postojiš. Godinama pamtim svaku tvoju reč, mišljenje i postavljam te za jedinog sagovornika.
Telo joj se treslo. Nije mogla da mrdne. Zažmurila je, ali su joj suze same zalile lice. Trebalo je da krene, ali nije mogla. Čoveče, nemam više snage. Noge me bole, ne osećam kad piškim, teško čitam, nervozna sam i beskrajno nezadovoljna. Nigde ne pripadam. Otkad sam upoznala tvoj način razmišljanja i prepoznala ga u svojoj duši, uspevala sam da se „muški“ borim. Ali sada, šta je sada?
Ustala je naglo:
– Izvinite, nije trebalo da Vas maltretiram (majmune).
Više je niko nije video. ON ju je često pozivao telefonom, „prijateljice“ su visile pred ulaznim vratima, i ništa. Padalo im je na pamet kako je opet, onako totalno izmenjena, došla na na neku suludu ideju i da će, za dan-dva, otvoriti i reći: „uspela sam, najzad, da vas taknem, a?“
Međutim, ništa od sveg. Četvrtog dana od odluke da se nikome ne javi, komšija im je pomogao da nasilno otvore. ON ju je prvi pozvao. Ej, gde si, šta više izvodiš? Tajac. Bez odgovora. Bacio je pogled na krevet – na jastuku je ležao samo presavijeni papir i olovka. Rasklopio je polako, prvi put se uplašivši da nije ON uzrok svemu.
Na papiru je bila ispisana njena pesma:
PONAVLJAM REČI I
OSMEH,
PONAVLJAM I
SVOJE IME.
NEŠTO TEK NAZIREM TIHO
KÔ „KRENI, DOĐI..PA TU SMO..
JEDNA, OH, SUZA MI KLIZNU
ŠALJUĆI POZDRAV TIŠINI…
OSEĆAM –
NISAM JOŠ BUDNA…
ODGOVOR ŠALJEM
PRAZNINI..
„Začudo, čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli, ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ Meša Selimović
„Da, niko je više nije sreo… Osim što je ona samu sebe našla. Stegla je sebi ruku i rekla: da li će ikada shvatiti koliko je život lep i kako su prljava njihova nastojanja da im duša bude nedodirljiva?! Dobro jutro, srećo!“
Za GLEDIŠTA piše: Marina ADAMOVIĆ
