Četrnaesti juli 1817. godine smatra se kao datum kojim počinje istorija srpske književne kritike. Od toga dana pa sve do 21. avgusta iste godine izlazila je u Davidovićevim novinama jedna žučna, temperamentna, lična i zajedljiva kritika upućena na adresu „Ljubomira u Jelisijumu“ od popularnog i proslavljenog srpskog romanopisca Milovana Vidakovića.
Prvi put objavljeno u premijernom broju GLEDIŠTA 1. oktobra 1953. godine
Kada kažemo da je to datum kojim počinje istorija srpske književne kritike, onda mislimo na kritiku u užem smislu te reči, na literarnu kritiku. Naime, dve godine pre ovog događaja štampana je u istim novinama od 17. do 21. septembra jedna druga kritika istog recenzenta i upućena na adresu istog pisca, samo povodom drugog njegovog romana. Ali to nije kritika literarnog već filološkog smera.
Pisac i prve i druge recenzije bio je, tada manje poznat, ali kasnije proslavljeni sakupljač narodnih pesama, borac za narodni jezik i Geteov prijatelj, Vuk Stefanović Karadžić.
Paralelno sa naporima za stvaranje srpske države, posle Prvog ustanka, idu i napori tadašnjeg prosvećenog građanstva za stvaranje srpske kulture. U širokom kompleksu koji ona zahvata, narodni jezik je od elementarne važnosti. Međutim, njegovo prihvatanje od strane onih koji su mu mogli steći popularnost i ozvaničenje, nije išlo ni najmanje lako.
I tako je došlo do čudnog paradoksa da te dve ideje, stvaranje srpske kulture, odnosno jezika i države, žive u stalnom neprijateljstvu i uzajamnoj netrpeljivosti. Razloga za to ima više, ali jedan je osobito važan. – Vojvođansko društvo 18. veka u svome životu na austrougarskim terenima, od strane vlasti bilo je u mnogo koječemu ometano. Od svoga doseljenja pa sve do 1918. godine, kada se austro-ugarska monarhija konačno i neopozivo raspala, to srpsko emigrantsko društvo moralo je, pored ostalog, i da vodi borbu za svoju kulturnu autonomiju.
Prozelitske težnje Marije Terezije koje su išle i za tim da se pounijati pravoslavni živalj u monarhiji, nikako nisu išle u račun srpskom građanstvu. I ono se odlučno i žestoko bori. Spretna i rutinirana jezuitska propaganda. štampa popularne crkvene knjige na narodnom jeziku i na sve načine radi na njihovom rasturanju. (Tolerantnim patentom Josifa Drugog 1781. godine, Srbi će predahnuti; ali to će biti kasnije.)
Pomoć i vera u Rusiju tada se pokazuje i kao jedini i kao efikasen način borbe. Sve crkvene knjige u državi izgledaju sada pravoslavnoj jerarhiji đavolski sumnjive, i da bi domaći sveštenici mogli da vernicima sugeriraju jedino pravu veru trebalo je pronaći takve u čiju se verodostojnost ne može sumnjati. Te i takve knjige mogle su doći samo iz Rusije. Postoje ogromne smetnje, ali knjige pristižu. Otvaraju se i škole i u njima predaju ruski učitelji Maksim Suvorov i Emanuil Kozačinski.
I tako, školska katedra i crkveni amvon postaju propagandna mesta za širenje rusko-slovenskog jezika. U takvim školama, a pod impresijom ovakvih propovedi, obrazovaće se nekoliko generacija koje nikada neće posumnjati u to da ne govore čistim slavenskim jezikom.
Utoliko će biti teže uništiti tu iluziju što nju propovedaju tako autoritativni pisci kao Jovan Rajić, Zaharija Stefanović Orfelin, kasnije Mušicki. Ako je to bilo jedino sredstvo za očuvanje narodnosti, naime primanje slaveno-serpskog jezika, onda je to utoliko i opravdano. Ali u mladoj srpskoj državi, u kojoj živi ta ista vojvođanska inteligencija i to kao eksponent ovakvog stava i shvatanja, taj slaveno-serpski jezik postaje velika prepreka za stvaranje nacionalne srpske kulture.
Kao da je dakle bilo samo potrebno objasniti štetnost ovakve tradicije, pa da se narodni jezik prihvati. Ali crkva hoće tradiciju po svaku cenu (jer nju marijaterizijanske aveti još uvek plaše), inteligencija koja se smatra nekakvom autohtonom vrednošću roguši se i mršti kada oseti pučki zadah, trgovačko građanstvo već pogospođeno u svojim navikama ne želi konverzaciju, „svinjarskim i govedarskim jezikom“.
Na prvi pogled, jedan granitan i neprobojan kompleks prepreka. A kao vrhunac svega, nepismeni knez Miloš koji važno i sumnjičavo vrti glavom kad je u pitanju Vukov jezik.
Godine 1815 – 17. godine takav odnos prema Vuku nije bio izrazit u tolikoj meri. Ali već u to vreme pitanje jezika bilo je oštro postavljeno i nužno se nametalo na prvi plan rasprave. Još je Dositej u 18. veku istakao potrebu pisanja na narodnom jeziku. Godine 1783. u Pismu Heralampiju doslovno stoji: „koja je nami korist od jednog jezika, kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram?“
Ali taj zahtev za narodnim jezikom bio je inspirisan samo time da bi prosvetiteljsku literaturu mogao pratiti i prost narod, te da se na taj način unese u njega što veća suma znanja i da bi se razbile predrasude i praznoverice. U istom pismu stoji dalje: „Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati. Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje?“
Dakle, u „rasuždenije“ pre svega. Ali za „rasuždenije“ potrebno je kakvo takvo obrazovanje. I zato Dositej toliko insistira na njemu. S obzirom na to da je njegova prosvetna politika bila širokih razmera, razumljivo je zašto on naglašava potrebu osobito za pisanje na narodnom jeziku.
Ali ni sam Dositej nije potpuno znao narodni jezik. A da bi se moglo i polemisati Oko toga, teško da je njemu uopšte padalo na pamet. Jezik je njemu bio sredstvo, ne cilj.
Vuk pak u svome radu poći će taman sa suprotne pozicije. Cilj će biti baš jezik.
I tako će Dositejeva demokratska parola o narodnom jeziku, kombinovana slaveno-serpskim rečnikom njegovim postati upravo prepreka, jer će kasniji pisci baš taj kompromis, tu nedoslednost tumačiti ne kao kompromis i nedoslednost, već kao završeno i potpuno gledanje na stvar.
Upravo je to razlog što će Vuk neprestano tvrditi da Dositej nije Tvorac narodnog jezika i naglašavaće njegovo nepoznavanje ictog. Tradicija pisanja: slaveno-serpskim jezikom za koju će se dokazi tražiti navodno u Dositeja, stvoriće takvu zbrku u jeziku da će Vuk jetko zapisati: „Što ne znaš srpski metni slavenski; što ne znaš slavenski metni srpski: a što ne znaš ni srpski ni slavenski metni kako ti drago.“
Pitanje jezika dakle postavilo se oštro i sugestivno. Neposrednog interesovanja imao je za njega i M. Vidaković. O njemu je pisac Ljubomira raspravljao u nekoliko navrata. S prvim delom Ljubomira publikovanim 1814. štampao je Vidaković i Primječanije o serpskomu jeziku.
„Ja, pisao je on tamo, po mojemu rasuždeniju za opšteje dobro našega naroda nahodim da mi pišemo serpski, da nas ves narod naš razume, a da naš stari jezik slavenski… ostavimo za bogoslove i za neka tokmo na učena i visoka lica” otnoseća se dela“.
To je znači čista Dositejevska tradicija. U svojoj Gramatici Vidaković to izričito naglašava: „Dositej Obradović pervi nam poče prosto, po običnom naroda govoru knjige pisati, koji povod dade i drugima to činiti. Ali sve su to samo izjave. I one jedva da su nešto više negoli deklarativne. U praksi taj „narodni jezik“ i nije bio mnogo narodni.
Vidakovićeve knjige pune su „slavenskih okončenija“ i strogo književnih izraza. U svojoj prvoj recenziji od 1815. godine, Vuk se oborio upravo na tu stranu njegovog romana „Junoše“, isključivo jezičnu dakle. Tu mu se zamera na uzimanju slavenskih reči i oblika na mesto srpskih i zbog upotrebe pokvarenih oblika koji se čuju po varošima.
To su one iste primedbe koje on čini srpskim književnicima, samo ih ne imenujući, u svojoj Gramatici od 1814. godine. Kritika je inače pohvalna, a ton korektan. Vidaković je još uvek pisao „slatkim štilom“.
Vukova opreznost ovde sasvim je umesna. Vidaković je bio poznat, cenjen i voljeni pisac. Ali Vuk kritikuje baš zato; baš njegova autoritativnost i popularnost nagoni Vuka da se razračuna sa Vidakovićevim filološkim shatanjima i da ih, oprezno i uz osmeh, potkopa u očima publike.
Sudeći po tonu prve kritike, izgleda da je Vuk u sebi gajio intimnu nadu da će možda Vidaković prihvatiti njegove koncepcije o jeziku, jer je baš Vidaković bio taj koji je govorio da mi pišemo serpski, da nas ves naš narod razume“.
Za onaj momenat, bila je to vrlo neugodna činjenica da jedan tako autoritativan i poznat pisac kao Vidaković, širi preko svojih knjiga rđav narodni jezik. To je moglo zavesti i druge pisce, osobite mlađe; ali imati na svojoj strani i Vidakovićevo pero, ta pomisao je Vuku morala biti prijatna.
Međutim, kritika je Vidakovića strašno naljutila. Osobito se kosnulo to što ga Vuk upućuje „na čitanje dobri romana stranim jezicima“. Od 20. do 22. oktobra iste godine pečata se u Davidovićvim novinama Vidakovićev odgovor.
„Kao da on meni u tomu što zapovedati može“, žesti se stari romanopisac, i predahnuvši: „Sramota“. No taj odgovor, preko koga Vuk ćutke prelazi, ne zadovoljava Vidakovića. Njemu je potreban neki snažan i neodoljiv argumenat protiv. I on se po ovoj stvari obraća Dobrovskom za mišljenje.
Odgovor velikog češkog filologa pristiže i on je dosta zadovoljavajući. To je poznato mišljenje Dobrovskog o „srednjem slogu”. Vidaković triumfuje i prelazi u napad. U Predisloviju druge časti „Ljubomira“ on Ponovo odgovara Vuku potpomognut autoritetom Dobrovskog.
Da je „prošaste godine, piše tu Vidaković, oni bezimeni brat (obe Vukove kritike štampane su bez potpisa — primedba M.P.) sverhu jozika u mojemu usamljenome Junoši na mene recenziju izdao… da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neže li što je ono pisao“.
Kad otvori Vukovu Pismenicu Vidaković nije načisto s tim treba li se smejati ili… „ljutiti“. I otkuda mu toliko smelosti „našu azbuku potkresavati“, „u ovu ljubeznu našega naroda zenicu dirnuti?“ „Pogubna zaraza literature naše“, to je Vukova reforma.
Naravno da za narod treba „pisati serpski“, ali ne kao što „prostejši izgovaraju“, nego sa korekturom prema slavenskom. I kao vrhunac on navodi jedan stav iz pisma Dobrovskog o „srednjem slogu”. Takva besprizivna dokumentacija trebalo je da napravi paniku u neprijateljskom logoru. Uostalom, i bez toga, stvar je bila dovoljno dramski napeta.
Kada kažemo da je Vidaković zaista napravio paniku citatom Dobrovskog, onda mi samo konstatujemo jednu činjenicu. Vuk se našao u vrlo delikatnoj situaciji. Trebalo je odgovoriti, odgovoriti po svaku cenu, ali kako proći pored Dobrovskog, a ne dodirnuti ga?
Kritika je, prešavši preko svih obzira, ipak izašla. Ona uzima u postupak samo prva dva dela Ljubomira; dakle, ona nije potpuna. Međutim, teško da je i to bilo malo Vidakoviću.
Vuk se u njoj obara na pogreške u geografiji, istoriji, na anahronizme, loš stil (car Dušan u 14. veku pije kafu, Ljubomir šmrče burmut, ljudi pale „rahetle“ i voze se „kolesnicama“ u Hercegovini). Na ovo sledi duhovita Vukova primedba: U Ercegovini su poznate kolesnice kao u Beču samari. U Ljubomiru se pustinjak klečeći moli. Na to Vuk primećuje da mi (pravoslavni) ne klečimo kad se molimo Bogu.
Svetozarevo oružje zasvetlelo se kao mleko. Ne znamo, primećyje Vuk, svietli li se kod Srba mlieko ili se bieli. Na račun Ljubomira i Svetozara lepi i ovakve epitete kao: „magarac“, „budala“, „vetrenjast“.
Pisac pak „laže i lupa kao puta u lotru“ i „bunca kao baba u bolesti i pravi magarcima svoje čitatelje ili samoga sebe“. Bačena je anatema i na moral romana.
Vuk napada na slikanje svadbenih običaja i strašno se žesti zbog netačnosti u slikanju. Povodom toga Vuk piše i ovako skandaloznu frazu: „Ovakovu svadbu neka čini g. Vidaković, ako mu se dopada, kad se sam uz ženi“. Da je Vuk ovo činio smišljeno i svesno pokazuje nam jedno pismo upućeno Mušickom 1819. godine: „Ja ću da ga ispsujem gore nego Vidakovića“ (reč je o jednom ruskom piscu).
Slaba motivacija radnje. Kad Svetozar ne prepozna Draginju u Teodori: „Čudo, kaže Vuk, kako je nije mogao poznati Svetozar, ili ona njega, u tolikom razgovoru, grljenju i ljubljenju, ili kako se ona nije sjetila kad joj je kazao da je iz Jelisijuma“.
Sluga je sreo Ljubomira i Svetozara i kaže im da je Vlajko ukrao Draginju: „Da se nije nam kakova šteta dogodila? – Nije Hvala Bogu šteta druga, no nejma nam ot sinoć Gospodične Draginje.“ Na to Vuk ironično primećuje: to je gotovo kao što pripovedaju: A da nije šta štete bilo? Nije vala Bogu ništa, do dva vola prednja (oćerali Turci) i dva stražnja i četiri srednja.
Svetozar je zaspao u polju i njemu pristupa „duh“. „Mi nismo idolopoklonici, kaže mu on, da se Od koe kakovih izmišljenih duhova plašimo, nego smo mužestveni i prosveščeni“. Sledi odmah Vukova bodlja: „G. Sočinitelj smatra da je to već najveće i savršeno prosveščenije, kad čovek ne verue da ima duhova.“
U kritici ima i nekoliko primedaba o jeziku, ali one su od sporednog značaja. Vuk je ovim imao nameru da Vidakovićevo delo detronira iznutra i da ga potpuno obezvredi i omalovaži u očima publike; na taj način bi jezik sam po sebi bio doveden u nezavidan položaj.
Da je to tačno svedoči nam dosta opiširan uvod u kritiku. Vuk tamo konstatuje da mi pišemo srpski već četrdeset godina i da smo za to vreme udarili u nazadak. To zato što spisatelji nisu postavili sebi „pravila po koima će pisati“, „nego kako mu kad padne na pamet”. Umesto da se trude da jezik nauče, oni „kako koi zareže pero da piše“, misle kako će popravljati jezik. To je zlo kod nas veliko i da bi smo uzeli u odbranu u najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik“ prisiljeni smo se u javno pred svetom, neprijateljski recenzirati i kritizirati“. A kritika ima svoje opravdanje, jer u tim će načinom početi jedanput i naši spisatelji misliti i sumnjati o onome šta pišu“.
Vukov talenat bio je sasvim druge vrste nego li kritičarski. Njemu je uostalom za taj posao nedostajalo i šire književno iskustvo. Pa ipak, taj čovek elastičnog uma i oštrog oka, mada po prvi put, znao je da se snađe, i to izvrsno, i na jednoj ovako stručnoj i za njega lično novoj oblasti, trenutak je ovde odsudan i mora se uzeti u račun. Jezik je za Vuka bio svetinja. A opšta netrpeljivost prema njegovoj reformi nametala mu je, i u polemici i u ličnom dodiru sa njegovim protivnicima, oštar i žučan ton.
Uostalom, borba koju je on vodio i može se zamisliti u svilenim rukavicama. Otuda i jedna lična nijansa u kritici na Vidakovićev roman, To je možda i jedino što se njoj može zameriti, ali isključivo sa gledišta književno-istoriske perspektive. Vreme ga i njegov položaj u društvu ovde i inače brani i opravdava.
Teorija koje se Vuk drži u kritici mogla bi se nazvati, s obzirom na njegovo literarno obrazovanje, teorija „Zdrave pameti“. To je možda sreća, jer baš zbog toga njegova rezonovanja podsećaju na realistički književni manir. „Neka uzme najgori nemački roman, piše Vuk, koji već ni sluškinje ne čitaju, pa će videti, da je pametnije napisan, nego njegov Ljubomir. U pomenutim romanima predstavlja se čovek kao što jest, i kao što bi trebalo da bude. Onde pametan i pošten čovek govori i radi svagda kao pametan i pošten; budala kao budala… A ovde na nekim mestima Ljubomir i Svetozar govore i rade kao budale i vetrenjaci i rđavi ljudi… Svetozar sad grdi Agapiju, i kaže joj da je cvet bez mirisa, a sad joj kaže da je dostojna i ljubve i počitanja“
Kritika je inače rađena bez plana. Ona je obično školsko prepričavanje sadržine, nevešto i suvo. Kritika – to su ustvari napomene date u zagradama. Vuk je kao smatrao da je dovoljno prepričati tu i takvu sadržinu, pa da, sa po kojom kritičkom primedbom, postane sasvim besmislena. Ali kakve su to primedbe! Bodlje i mačevi naoštreni sa obe strane. Možda i nije ništa drugo zapanjilo i zaprepastilo Vidakovića i njegove čitatelje koliko to, ta bezmerna žučnost i zajedljivost. Kritika je ostavila snažan utisak i može se reći da su posle nje naši spisatelji zaista počeli „misliti i sumnjati o onome što pišu”.
„Ton kritike bio je strašan, pisao je Pavle Popović, do njene pojave srpski književnici su pisali mirno, pristojno, ne vređajući nikada jedan drugoga. Književnost se smatrala kao salon i pisci su se trudili da razgovaraju kao u salonu. Oni su jedan drugome upućivali samo komplimente i učtivosti. To je bio urbanitet 18. veka koji su oni videli na strani i oni su ga primili“. Ali „Vukova kritika je odjednom pokvarila taj lepi ton i tu opštu saglasnost. Ona je bila vrlo oštra. To je jedna strašna, bespoštedna kritika; nikakve milosti nema u njoj. Od početka do kraja ona je izvedena u jednom neprijateljskom tonu“.
Vuk je živeo u vreme belog usijanja romantizma. Ali on je sa njegovim predstavnicima imao samo utoliko veze što je živeo u to doba. Romantizam je uspeo da mu nametne samo teme, ali stil i način rada su tipično realistički, vukovski. Njega karakteriše ozbiljnost u postupku i studioznost pri radu, romantičarska „ženijalnost“ i zanošenje bili su mu nepoznati i strani. To su bile dobre tradicije 18. veka, koje je i Vuk nasledio.
Za GLEDIŠTA napisao Miodrag Petrović Kuska (1929-2018)
