Моје нишке године
Рођен сам у Скопљу 1940. године, али, на неки начин, Ниш осећам као свој родни град. Зашто? Пропашћу старе Југославије 1941, моја породица је из Скопља, као српска, протерана у Србију. Прва станица на њиховом избегличком путу био је Ниш где су се извесно време задржали. Наравно, ја град из тог времена не памтим, али су га моји заувек упамтили као место спаса и добродошлице и то пренели на мене.
Нешто касније живели смо у Ражњу, а онда у Новом Пазару. Током 1942. прелазимо у великоморавско место Ћићевац, где ћемо са краћим прекидима (селидбе у суседна села Обреж и Лучину 1946-1950), живети више од једне деценије — до 1954. Те године, током лета, поново се враћамо у Ниш. Овај повратак, који није остао без траума, осетио сам као повратак у одавно просањани и помало изгубљени родни град.
Моја мајка продала је кућу у Скопљу[1] и купила у Нишу у Мачванској улици број 10, код Среза. Од целе куће имали смо само собу, кухињу и шпајз. Двориште је било заједничко, невелико, а испод прозора собе растао је грм ране мајске руже са малим јарко-црвеним и опојно мирисним цветовима, од којих је сваке године прављено слатко чији укус и данданас осећам у устима.
Уписао сам се у пети разред Више мешовите гимназије „Стеван Сремац“, језици: руски (који сам и раније учио) и француски. Разредни старешина у петом и седмом био нам је професор руског Стеван Кобељев. Стално нас је грдио, али, у ствари, био је мек и, на онај из литературе већ знани руски начин, душеван човек. У шестом и осмом водила нас је Душанка Стојановић, математичарка. Њу сам запамтио као незаинтересовану, вероватно опхрвану сопственим невољама, и помало хладну.
Друштво у гимназији било је шарено, професори строги. Одличних ученика, бар у нашем разреду, готово да није ни било. Доста се понављало, па би се сваке године у одељењу нашло неколико занимљивих принова. У петом разреду, због тројке из француског, био сам врло добар. Предавала ми је Милица Ивановић и једном приликом ухватила док сам, током писменог задатка, испод клупе из припремљеног папира, „проверавао“ замршене француске глаголске облике. Једва сам извукао живу главу.
Шести разред положио сам са одличним, али ми је зато владање било само врло добро. На завршетку школске године, колико се сећам, у општем одушевљењу, побацали смо инвентар (клупе и остало) кроз прозор и онда за тај чин били колективно кажњени. У седмом и осмом разреду опет сам био врло добар, док сам велику матуру положио са одличним успехом. Том приликом добио сам, као награду, роман Бркићи из Бара, Новака Симића, хрватског писца (у Повијести хрватске књижевности И. Франгеша означен као „Србин из Босне“), иначе, мог рођака по мајци.
У гимназији најбоље су ми ишли српски, историја и филозофија, док сам најтеже излазио на крај са фискултуром. Доводио сам до беса наставника телесног васпитања не могавши пристојно да прескочим „коња“ и одбијајући да изведем чувени колут напред и колут назад.
Из Ћићевца у Ниш пристигао сам већ као „писац“.[2] Имао сам једну или две свешчице са стиховима и цртежима, пуно прозних скица, записа и белешки, објављену песму у београдском дечијем листу Пионир,[3] чак и критички интониран одговор редакције листа Змај[4] на песме и прозне прилоге које сам им слао.
У Нишу је литерарни замајац добио ново убрзање. Претпостављам да је долазак из сеоске и паланачке средине у велики град (Ниш је са педесетак хиљада становника, у оно време у Србији и Југославији, представљао знатну урбану целину), био за мене преломан и нагао па сам прави психолошки излаз, у том малом кошмару, пронашао у интензивном писању. Теме су биле везане за претходне године проведене по местима око Велике Мораве.
Тако су сећања, аутобиографске и дневничке белешке прерасле у праву сагу о детињству и дечаштву, летњим доживљајима крај реке, пливању, пецању, крађи воћа, зимском санкању, јазавцима, лисицама, змијама, сеоским причама о вампирима и другим догодовштинама.[5]
Почетком 1955. у дечијем листу Змај[6] објављујем песму Воз под именом своје сестре Надежде Тодоровић, ученице VII разреда осмољетке „Вожд Карађорђе“. Песму сам послао под сестриним именом јер сам се плашио да ме сада, већ као гимназијалца, лист неће прихватити као сарадника.
У гимназији на писање подстицао ме је професор српског Милан Анђелковић. Поклонио ми је неколико бројева нишког часописа Гледишта и наградио за један тематски рад о Јовану Стерији Поповићу.
Из часописа Гледишта трајно су ми се урезали у памћење (које је, иначе, када су у питању песме, и моје и туђе, веома слабо), стихови Добривоја Јевтића, тада младог нишког песника: Низ длаку мачке/силази дан. За мене, који сам доскора писао, како су уредници Змаја то у својој белешци нагласили, под јаким утицајем наших песничких класика, посебно Војислава Илића, овакви стихови представљали су велико изненађење.
Некако у то време почео сам интензивно да играм шах. Са Драгутином Шаховићем, кога смо звали Шота, будућим велемајстором, смењиваћу се на седмој и осмој табли ШК „Трговачког“, путујући и играјући за клуб од Прокупља до Неготина. Догурао сам, мислим, до друге категорије а онда престао. Литература је превагнула.
Главну улогу у нишком културном животу тада играло је позориште. Све се вртело око њега. А у позоришту опет, ако се не варам, што скандалима, што улогама, била је запажена Каја Гргановић. Нисам волео позориште. Ни тада, ни сада. Све ми се у њему чинило пренаглашено и извештачено, а томе су посебно допринела пренемагања трагеткиња типа Каје Гргановић.
Већину из моје генерације нису нешто посебно привлачиле чак ни оне популарне представе са Калчом, ни Сремчева легендарна Ивкова слава. Више смо волели филмове у биоскопима: „Истра“, „Пионир“, „Парк“ и шетњу нишким корзом. Доста се читало. Поред лектире, углавном, класици. Сећам се добро како је у Народној библиотеци, нама средњошколцима, око избора онога што ћемо читати, свесрдно помагао песник Вељко Видаковић.
Поред белетристике, још раније, заинтересовао сам се за научно-популарну литературу. Једна од првих књига такве врсте са којом сам се срео била је 300.000 километара у секунди (Београд, 1949).[7] Касније следила је Загонетка живота В. Сафонова (Загреб, 1948), па Дарвиново Путовање једног природњака око света (Београд, 1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (Београд, 1955), Живот на другим световима Сер Харолда Спенсера Џонса (Београд, 1957), па Путовање ка далеким световима К. А. Гиљзина (Рад, 1959) и многе друге, сличне. То ме је одвело и до научне фантастике у којој, признајем, и данас могу да уживам.
После дечијих, у Пиониру и Змају, прве „озбиљне“ песме објавио сам у нишким Гледиштима. На нечију препоруку однео сам песме Сави Пенчићу професору руског језика у гимназији „Светозар Марковић“. Сава је био члан редакције часописа Гледишта. Лепо ме је примио, охрабрио и дао низ савета тако потребних младом човеку који тек улази у литературу. Песме су се појавиле у броју јануар-фебруар 1958. Био сам ученик осмог разреда гимназије са гомилом свезака испуњених стиховима и помало несигурном репутацијом песника у ширем породичном кругу и међу школским друговима и пријатељима.
Објављивање у Гледиштима значило је много, пре свега као потврда да оно у шта је уложена магична и снажна пубертетска енергија није било узалудно, а онда и као подстрек за даљи, озбиљнији рад. О младалачкој и стваралачкој таштини и да не говорим.
У истом броју Гледишта прозу објављују: Раде Николић, Никола Мељаницки, Зорица Мијајловић (моја генерацијска исписница из гимназије „Стеван Сремац“) и Драгољуб Јанковић; поезију: Ђока Поповић, Велизар Пешић, Вељко Видаковић, Станиша Станковић, Биљана Милић, Радослав Раденковић, Мирослав Стаменковић, Душан Белча, Симон Милчић, Радован Ковачевић, Влада Стојшин и Благоје Глозић; есеје: Миодраг Петровић и Љуба Станојевић, а приказе: Сава Пенчић и Радомир Рајковић.
И следећа Гледишта, троброј март-април-мај, доносе једну моју песму под насловом Балада. У овом броју сјајну прозу Огромна игра као живот, на уводном месту објављује Светомир (Света) Јанковић, мој добар пријатељ, књижевни сабрат и гимназијски друг, најталентованији писац наше генерације, а, вероватно, један од најталентованијих прозаиста из нишког књижевног круга, уопште.
Овај књижевник и преводилац (преминуо у Немачкој пре неколико година), на жалост, стицајем несрећних животних околности, није нашој литератури дао оно што је, по изузетној снази свога природног дара, могао дати.
Те и наредне 1959. године у Народним новинама објављујем читаву серију од петнаестак песама за децу, а по јунаку једне од њих добијам препознатљив надимак на нишкој штрафти.
Година 1959, преломна је у мом књижевном стваралаштву. Знања добијена ранијим праћењем научне и научно-популарне литературе све се више кристализују у наум о могућности једне синтезе уметности (поезије) и егзактних наука. Тако се рађа идеја о сцијентизму, првобитном току сигнализма.[8] Преко књига Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (Сарајево, 1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (Загреб, 1959) упознајем се и са историјском авангардом, чији утицај почиње да бива све евидентнији у мом делу.
Крајем октобра 1961. године доживљавам тешку породичну трагедију. Умире ми сестра, свршена ученица средње музичке школе у Нишу, после дуге и опаке болести, у деветнаестој години живота. Њену прерану смрт трауматично сам и тешко поднео. Тај догађај итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној и неопозивој одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности), као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда, превлада), „трагична позиција човека у космосу“.[9]
Објављујем доста песама, посебно у завичајним Гледиштима, Гласу омладине и Народним новинама. Почетком 1961. припремам и прву збирку под насловом Коњиц љељен и са препоруком Саве Пенчића нудим крушевачкој Багдали. Багдала је прихвата и уврштава у свој издавачки план за 1962. годину.
На захтев редакције првобитни карактер збирке, која је била сачињена од песама насталих на инспиративним изворима Библије и лирске народне поезије, мењам и убацујем песме из другог знатно другачијег рукописа који сам припремио под насловом Галаксије. Ове сцијентистичке (или атомистичке песме, како сам их понекад називао), постале су карактеристичне за период мог стваралаштва с почетка шездесетих година.
На жалост неспоразум са издавачем настаје када редакција, због финансијских разлога и тешкоћа, покушава да ми збирку сведе на плакету од свега 24 стране. Ту, коначно, одустајем од њеног објављивања.
Прва књига штампана ми је три године касније у Нишу. То је поема Планета на којој је рад започет 1960. а кулминирао 1963. године. Делови ове поеме своју обимнију и озбиљнију презентацију доживљавају у антологији нишких песника Похвала ватри коју су 1964. сачинили и објавили Сава Пенчић и Веселин Илић.
Планета се у Малој библиотеци поезија (уређивали су је: Димитрије Миленковић, Добривоје Јевтић и Драгољуб Јанковић), у издању Књижевног друштва „Нестор Жучни“, појављује крајем 1965. године. У то време био сам у војсци у Загребу и нестрпљиво, и помало нервозно, ишчекивао да дуго најављивана поема коначно напусти штампарију и нађе се у мојим рукама. То се, најзад, и догодило.
Једног хладног и магловитог каснојесењег, или, можда, већ зимског дана, лежао сам у загребачкој гарнизоној амбуланти, притешњен реуматичним и ишијадичним боловима, када се, са пакетом тек одштампане књиге, на вратима болничке собе, појавио Вице Петровић.
За објављивање Планете, поред Саве Пенчића, свакако, највише могу да захвалим Веселину Илићу. Овај критичар, врсни теоретичари социолог културе, чије ће име златним словима бити забележено у нишкој културној историји, већ више деценија прати мој рад и пружа му несвакидашњу подршку.
Од објављивања песама у Гласу омладине почетком шездесетих година, преко уношења у антологију нишких песника (1964), пресудног утицаја у штампању прве књиге (1965), полемике са надобудним београдским критичарем, који ће после променити своје оговарање Планете за 360 степени, додељивања средстава за први број Интернационалне ревије Сигнал и писања драгоцених есеја о мојој поезији и сигнализму, већ скоро четрдесет година уживам у овом стваралачком пријатељству за које не знам како сам га и чиме заслужио.
Не треба сметнути с ума и чињеницу да је у српској култури појам авангарде за моје име и мој рад први везао управо Веселин Илић. Његов текст Авангардни песник Мирољуб Тодоровић[10] имао је пророчки значај и умногоме утицао на моју даљу песничку судбину.
Планета је у нишкој културној средини дочекана са великом добродошлицом. У томе је, свакако, предњачио веома афирмативан приказ Миодрага Петровића у Народним новинама,[11] али и Мирослава Марковића у Гласу омладине,[12] као и поменути текст Веселина Илића у Градини.
Година 1966. је година мога растанка са Нишем и коначног преласка (пресељења) у Београд. Кућа у Мачванској 10 је продата, а за тај новац купљен је мали стан у Добрињској улици у центру Београда где ћу следеће три деценије наставити да се суочавам и рвем са неизвесним и немерљивим силама литературе и уметности. Пријатељске везе са завичајним Нишем, међутим, никада нису прекинуте.
Напротив, оне су, рекао бих, постале још чвршће сарадњом у часопису, Народним новинама, изложбом цртежа и сигналистичке поезије у Ликовном салону, књижевним вечерима, објављивањем више књига у Градини (Путовање у Звездалију, 1971, Наравно млеко пламен пчела, 1972, Сигнализам, 1979) и Просвети (Видов дан, 1989, Гласна Гаталинка, 1994, Планета, 1995), као и у заједничким публикацијама са писцима нишког књижевног круга, коме, по свему што сам овде казао, и сам, несумњиво, припадам.
фусноте:
[1] У Скопљу, ако се изузме период између 1940. и 1941, био сам само два пута у животу: пар дана средином 1954, непосредно пре продаје куће и 1975, у пролазу, враћајући се са Струшких вечери поезије.
[2] Почео сам да пишем рано, још у деветој години. У литерарним амбицијама свесрдно ме је подстицала и помагала мајка, која ми је била и први читалац, учитељ и саветодавац. Ту безрезервну подршку, која ми је била посебно драгоцена у тренуцима сумњи, колебања и безмало одустајања од литературе, имао сам до краја њеног дугог живота.
[3] Пионир од 19. новембра 1953. године. Песма носи назив У позну јесен.
[4] Змај од 1. септембра 1954, у рубрици Одговори редакције.
[5] Од 18. новембра 1954. до 4. јуна 1955. написано је укупно 413 страна аутобиографских записа и сећања под општим називом Детињство и дечаштво у три свеске: Сећања из Ћићевца, Дани из Обрежа и Дани из Лучине. Последња свеска остала је незавршена. Ту је још и Дневник са Голије (лето 1955), започети роман Дечаци са реке, итд.
[6] Змај од 1. фебруара 1955.
[7] Ову књигу добила је моја сестра Надежда (Надица) Тодоровић као одличан ученик II разреда основне школе у Лучини 4. јуна 1950. године.
[8] Да ова идеја није проистекла само из проучавања поменуте литературе, већ да је своје инспиративно врело имала и у самој атмосфери града Ниша, који се управо тих година формира као моћан електронски центар у земљи, указаће касније неки критичари. Један од њих, Веселин Илић то веома пластично приказује:
„Ћутљив дечак Мирољуб Тодоровић маштао је о чудној моћи песника да савлада песму у годинама када је Ниш доживљавао вишеструки привредни бум, који је усељавао у свакодневну говорну комуникацију нишког радника и интелектуалца речи електроника и кибернетика, када су постајале обичне, конвенционалне, демистификоване речи за сваког радника Електронске индустрије; с њима се сретао на радном месту, улици. Последњи дани гимназијалца Мирољуба Тодоровића су и дани првих продора човека у космос и лета Јурија Гагарина. Време формирања песничке личности Мирољуба Тодоровића, је време подвига науке и човековог стваралачког тријумфа.“
(У тексту: Авангардни песник Мирољуб Тодоровић, Градина број 2,1967).
[9] Опседнутост смрћу уочљива је у читавом мом делу почев од Планете чија два последња стиха из уводне песме гласе: кретао сам ка одгонеткама/замршених формула Смрти па до најновијих песама и збирки.
Сестри сам посебно посветио циклус песама Изазивање смрти, Гледишта број 1, 1963, Ниш; збирку песама Наравно млеко пламен пчела, Градина, Ниш, 1972 и хаику венац Сестрин гроб у збирци Гласна Гаталинка, Просвета, Ниш, 1994.
[10] После тога Илић је објавио још следеће текстове:
- На авангардним стазама уметности, 68 лист младих број 15,19. јуни 1969.
- Језик и поезија, Књижевна реч број 143,25. април 1980.
- Авангарда, језик и поезија, поговор у књизи М. Тодоровића Чорба од мозга, Београд, 1982, стр. 193-211.
- Поезија и авангарда, Књижевна критика број 2,1984, стр. 39-52.
- Поезија и авангарда, у књизи: Митологија, идеологија и уметност, Београд, 1987, стр. 165-183.
- Дух сигнализма – дух авангарде, Мостови, број 100,1987.
- О духу авангардне уметности код Срба, Стремљења број 7-8,1989, стр. 117-126.
- Поетика српског сигнализма, Савременик број 1-2-3, 1990, стр. 228-240.
- Лудичка онтологија авангардне поезије, у књизи: Мит и стварање, Просвета, Ниш, 1990, стр. 203-221.
[11] Петровић: Покушај помирења поезије и науке, Народне новине, 29. јануар 1966.
Петровић свој приказ завршава следећим речима: „У својим најкреативнијим тренуцима Тодоровић, бујно метафоричан и са нечим од призвука мита, остварује веома лепу поетску меру и квалификовано отвара за поезију један проблем који тражи решење већ две хиљаде година. Нови звук у српској поезији. Ван сваке сумње.“
[12] Мирослав Марковић: Исписивање нових облика, Глас омладине, март 1966.
За ГЛЕДИШТА пише: Мирољуб Тодоровић
