Мирољуб Тодоровић је рођен 5. марта 1940. у Скопљу. Бурне године Другог светског рата провео је као избеглица са мајком учитељицом и сестром у местима око Велике Мораве. Осмогодишњу школу учио је у Ћићевцу, Обрежу код Варварина и Лучини код Сталаћа. Године 1954. са породицом прелази у Ниш где завршава гимназију.
У својој раној младости Тодоровић је показао интересовање за егзактне науке. О њима се информисао прво преко школске, уџбеничке литературе, а кад су му „апетити порасли“, глад за информацијама је покушавао да утоли, како би и он сам рекао, „гутањем“ научнопопуларних дела као што су 300.000 километара у секунди Доктора Свугдића (1949), Сафоновљева Загонетка живота (1948), Путовање једног природњака око света Чарлса Дарвина (1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (1955).
Прву песму објавио је још као ученик основне школе 1953. године у београдском часопису Пионир. Прве озбиљне песме објављује, као ученик гимназије „Стеван Сремац“, у нишком књижевном часопису Гледишта (1958), сарајевском Животу и загребачком Полету. У поезији коју је објављивао до 1959. године певао је о јутру, зори, вечери, мору, завичајним пољима. Стварао је под утицајем Библије, народне лирске поезије, бајки, митолошке литературе, ондашњих песника модернистичке и неосимболистичке оријентације.
На студије у Београд, из Ниша, долази 1958. године. Његова велика жеља је била да студира књижевност, али је његова мајка, „као највећи број мајки на овом свету“, желела да јој син буде лекар. Он је то категорички одбио, па је средње решење нађено у правима. По Тодоровићевим речима, 1959. година је била пресудна за његов даљи развој, у њој се јавила клица будуће поетике сигнализма. Важну улогу су одиграле књиге Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (1959).
То су биле књиге преко којих се он упознао са историјском авангардом. Тада се у њему јавила идеја да се знање из области науке може повезати с књижевношћу, и то је био тренутак у ком се „родила још недовољно јасна, још непрофилисана идеја о сцијентизму“[1]. Наредне године, инспирисан књигом Харолда Спенсера Џонса Живот на другим световима, почиње рад на поеми Планета. Из те књиге преузима и одређене визуалије, слике космичких маглина користи као илустрације својих стихова. Откриће апстрактног сликарства, пре свега Кандинског и Мондријана, као и Мишоовог ташизма, Тодоровић је доживео велико ослобођење креативне енергије на пољу сликарства које је упоредо с поезијом било његов други таленат.
Године 1961. овај песник доживљава породичну трагедију. У својој деветнаестој години умире му сестра Надежда (Нада), ученица средње музичке школе у Нишу од саркома грла, чију је прерану смрт трауматично и тешко поднео. „Тај догађај, каже он, итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности) као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда превлада) трагична позиција човека у космосу“.[2]
Исте године Тодоровић почиње с објављивањем сцијентистичких песама у часописима Студент, Младост, нишким Гледиштима и Видицима. Наслови песама „Челик и жеђ“, „Светлост се у атоме настањује, „Отвара се атом“, „Радиоактивне песме“, довољно говоре о инспирацији која је покренула њихово писање. Идеја о синтези науке и поезије се продубљује. То је период у ком пише први манифест који је насловио „Манифест конструктивизма“, међутим од тог назива убрзо одустаје јер је термин конструктивизам већ познат из периода историјске авангарде. Затим се појавила идеја о атомистичкој поезији, али је термин био узак и није имао звучност која је била потребна у том тренутку.
Идеја о сцијентизму, и каснијем сигнализму, крчкала се готово једну деценију у Тодоровићевом духу, свести и песничкој лабораторији. Отежавајућа околност је била та да је све те године он био сам, усамљен са својим идејама и снажним агонизмом у себи. Није имао подршке међу савременицима. Уметницима је фалило радикализма, агонизма и антагонизма, а све је то било потребно како би се оформио неоавангардни покрет. Стога се јавља колебљивост и несигурност у његовим поетичким замислима.
У дневнику за 16. децембар 1961. у Нишу, записује да би привремено требало обуставити изучавање хемије, физике, биологије и рад на атомистичкој поезији. „Сву пажњу усмерити поново на Библију, књигу Од злата јабука и народне песме.“ Тада није ни слутио да ће идеја о синтези поезије и науке преживети ту кризу и касније условити настанак једног светски признатог покрета.
На правима је дипломирао 1963, а онда уписао трећи степен (међународно јавно право). Ни то, као ни претходни студиј (правосудни смер) није га много интересовао. Уписао га је понајвише како би одржао студентски статус: право на дом, здравствену заштиту, ГСП и мензу. У јесен 1964. запослио се у једној београдској гимназији као професор друштвеног уређења. Међутим тај посао му баш и није био драг, ту је издржао једно полугодиште, да би у зиму 1965, од војног одсека у Нишу (у том периоду је још увек био становник Ниша) затражио да га пошаљу у војску. Војску је служио у Загребу, од марта 1965. до марта 1966, у тешкој противавионској артиљерији. Управо у војсци се први пут срео са рачунарима, уређајима који ће касније дати велики допринос и сцијентизму и сигнализму, највише у области компјутерске поезије.
То је било доба моћне Југославије, изграђене на новцу који је у великој мери добијен, као помоћ, од САД. Тодоровић је радио на рачунарима који су прецизно наводили топове да гађају авионе на 8.000 метара висине. Боравак у Загребу искористио је да упозна свог ујака, писца Новака Симића. Њега, као књижевника, упознао је још 1958. када је као најбољи матурант нишке гимназије „Стеван Сремац“ добио његову књигу Бркићи из Бара.
Пре тога је само слушао приче о њему, као и о познатој породици Јелић из Сарајева, чији је и он био потомак по женској линији. Почетком XX века, на међународној изложби у Паризу, мајка Новака Симића, која је представљала Босну, привукла је пажњу Антуна Густава Матоша, који се заљубљује у њу. „Од те љубави сиромашног писца и боема и лепотице из познате трговачке породице, коју је још делила и вера, наравно, није било ништа.“[3]
Круна прве фазе стваралачког рада Мирољуба Тодоровића је збирка песама Планета, коју је1965. године објавило књижевно друштво Нестор Жучни из Ниша. Језичка оригиналност наишла је на многе похвале јавности[4], међутим, било је и оних који су се запитали негодујући: „Да ли је Тодоровић песник или природњак?“[5] Очигледно мешана крв није била добродошла на књижевну сцену ушушкану традиционалним поетикама. Социолог Веселин Илић у часопису Градина 1967.[6] пише о социолошким утицајима на Тодоровићев сцијентизам.
Ниш, у ком је оснивач сигнализма провео део своје младости и написао Планету, доживљава вишеструки економски успон. У питању је привредни бум, пре свега у електронској индустрији, који је у свакодневни говор људи уводио речи као што су кибернетика и електроника. У марту 1965. Алексеј Леонов из летелице Васход 2 извршио је прву свемирску шетњу, с тим да је лако могла да се заврши трагично. Уопште, Тодоровићево песничко формирање захвата период продора човека у Космос и великих подвига науке.
То су биле године „свемирске трке“ између Сједињених америчких држава и Совјетског савеза, која је почела лансирањем Спутњика 1 4. октобра 1957, а окончана 1975. заједничким пројектом Apollo–Sojuz. С друге стране, сигнализму никакве појаве ни процеси у нашој култури нису ишле на руку. Тодоровић тврди да је сигнализам породио сам себе. Инспирација је долазила из општецивилизацијских промена, продора науке у све поре људског бивствовања, развоја технологије и електронике који је донео нове инструменте, продужетке људских чула, а самим тим и нове методе и нове језике који су се савршено уклапали у подухвате нове уметничке револуције.
Као што нам историјски романи дају податке о једној епохи које нећемо пронаћи у стручној литератури, тако већ данас, како из сигналистичке поезије, тако и из дневника, испарава дух раних свемирских истраживања која су за сва времена променила свет у којем живимо. То лепо објашњава и критичар Остоја Кисић: „Састављајући песничке слике, човека дели само један корак од стварања резимеа о једној епохи, а ко уме да их чита, он ће у њима видети и више од тога.“[7]
Тодоровићева мајка је 1966. године продала кућу, у Мачванској 10, у Нишу и у Београду, као пензионисана учитељица, од стамбене задруге просветних радника „Бранко Радичевић“ купила мањи једнособан стан у добро познатој Добрињској 3. Тек следеће 1967. године Мирољуб се одјавио из Ниша и официјелно постао становник Београда. То је година кад овај песник почиње са радом на „Манифесту песничке науке“ у ком је заобишао израз сцијентизам због владајућег антагонизма према техници од стране јавности.
Текст отвара цитат из дела Рационални материјализам Гастона Башлара: „Савремена наука уводи човека у један нови свет. Ако човек мисли науку обнавља се као мисаони човек.“ Истиче се да у античко доба наизглед непремостиви јаз између науке и поезије није постојао. Као примери наводе се Хесиод, Емпедокле, Парменид и Лукреције који су уједно били песници, филозофи и научници, који су стварали гигантске космогоније, обухватајући у својим поемама судбину читавог свемира.[8] Можда се најбоље објашњење разлога сцијентистичке синтезе налази у Тодоровићевом убеђењу да су „модерни научници–визионари у стварању величанствених хипотеза о материји (живој и мртвој) и свемиру, у путовању у непознато, онострано, учинили, можда, први корак ка приближавању поезије и науке, прихватајући један од основних инструмената поезије — имагинацију.
Ипак научни дух окован логичким формулама, ма колико их се ослобађао, не може сам да реши основе тајне материје и универзума: порекло живота, беланчевину, стварање материје, порекло свемира. За нове продоре у непознато нужно је поновно јединство поезије и науке.“[9] Материјал за поеме „Планета“, „Путовање у Звездалију“ и већину осталих поетских остварења из тог времена, Тодоровић је налазио у својим „Песничким дневницима“ које је водио од 1959. до 1968.
Управо 1968, после објављивања првог манифеста, на једној књижевној вечери у Дому омладине упознаје се са Спасојем Влајићем (1946), студентом Природно–математичког факултета. Он је био импресиониран поемом „Планета“ и већ је писао неку врсту сцијентистичке поезије. Из разговора су схватили да имају идентичне или сличне погледе на науку и поезију. Тако је Спасоје Влајић постао „други сигналиста“.
Године 1968. Мирољуб Тодоровић, као члан редакције студентског часописа за културу Видици, учествује у студентској револуцији. Његова песма Корачница Црвеног универзитета (музика Вук Стамболовић), на студентском збору у згради Филолошког факултета, акламацијом бива прихваћена за студентску химну.[10]
Нова искуства настала у сусрету са актуелностима у светској уметности, захтевала су радикализацију поетичких ставова, а то подразумевало и нови назив, синтагма „песничка наука“ више није одговарала. Испливава израз „сисцијентизам“, у којем „си“ потиче од синтеза, али брзо је одбачен као вештачки. Након тога је дошао сигнализам. Корен новонасталог — изма је латинска реч signum (знак), али Тодоровић увиђа колико заправо новолатинска реч signal има шире конотације; она се односи на кибернетику, семиологију, теорију информације и комуникације, као и „нову естетику“ Макса Бензеа, Абрахама Мола и Умберта Ека.
Иако је Тодоровић од својих почетака водио рачуна о визуелној страни својих радова, она у надолазећем периоду постаје све доминантнија. Као „кривце“ за тако нешто, он види егзактне науке: хемију, биологију, физику и математику; у чијим графиконима, схемама, цртежима, описима путања, знацима, види до тада непримећени естетски квалитет. Његова прва визуелна песма је „Сунце“, аполинеровски калиграм у две верзије, ручно и куцан на писаћој машини. Слична визуелна истраживања (typewriter art или typewriter poetry) вршио је и графичар Зоран Поповић, с којим се Тодоровић упознаје 1969. и излаже му идеје сигнализма. Поповић прихвата изложена поетичка начела и тако се оформила тројка из које ће се изродити сигнализам као организовани стваралачки покрет. Убрзо затим Поповић доводи у сигнализам Марину Абрамовић и Нешу Париповића којима се придружују Влада Стојиљковић и Тамара Јанковић.
Радећи на поезији почетком и средином шездесетих Тодоровић је помно „испуњавао свеске, папире различитог формата и облика изводима из разноврсних научних, филозофских и белетристичких дела. На белини папира потпуно измешани били су делови из Библије, Гилгамеша, Дарвина, Њутна, школских и других уџбеника, затим хемијске формуле, биолошки називи и цртежи, физички и математички графикони, ишчупани стихови Лукреција, Сен Џон Перса, Дилена Томаса, народне лирске поезије, наших песника, потом говори из Платона, Аристотела, Канта, Киркегора, Ничеа, онда необичне, или њему тада недовољно познате, па чак и новостворене, измишљене речи, итд.
Те синтагме, речи, делови реченица и стихова, формуле и графикони, ишчупани из свог контекста и бачени на белину папира, у неку врсту босанског лонца“, и по његовом мишљењу, „деловали су сасвим чудно и почињали да зраче неку нову енергију, другачије смислове. У тој магми зачеци су визуелне, а можда и више онога што ће касније назвати стохастичком и алеаторном поезијом.“[11] Као резултат тог креативног врења, 1968. настаје текст „Манифест сигнализма“ (Regulae poesis), са поднасловом „Тезе за општи напад на текућу поезију“. Нова поезија је захтевала потпуну слободу песме.[12]
Овакви ставови узбуркали су књижевну сцену у земљи. Критичарима је поготово сметала компјутерска поезија. „Изморени“ Зоран Мишић није прихватао сигналистичке идеје. Он се у јунском броју часописа Књижевност за 1969. годину огорчено подсмева стваралачким поступцима сигналиста, а успут качи и fluxus, Марсела Дишана и неодадаисте, са тврдњом како је све то „једна иста прича, пуна буке и беса, а не значи ништа“. Још већи шок на Мишића имала је компјутерска поезија, касније објављена у збирци Kyberno. У новембарској свесци Књижевности за 1969, Мишић констатује смрт човека, ког замењује његов електронски двојник Баш Човек, „који ће у његово име говорити народу, писати песме и управљати светом“.
Ели Финци се забринуо шта ће бити с исконским људским вредностима у новом технократском добу?[13] Петар Џаџић је 17. априла 1970, суздржано, али позитивно приказао књигу Киберно у тада чувеној и веома гледаној емисији Лектира, коју је водио на Првом програму Телевизије Београд. Велику подршку сигнализму дали су Душан Матић, у приступној беседи приликом пријема у Српску академију наука фебруара 1971,[14] као и Оскар Давичо који је изједначавао важност сигналистичких експеримената са превратном улогом надреализма двадесетих година. За њега је сигнализам „поновно хватање корака српске књижевности са истински авангардним тражењима“[15].
У стану у Добрињској 3, Тодоровић је провео, по његових речима, своје најбоље и најплодоносније стваралачке године. Направио је и специјално велико поштанско сандуче кроз које је прошла сва европска и светска неоавангарда са писмима, поштанским картама, оригиналним радовима, књигама, часописима, изложбеним каталозима, итд. Добрињска 3 је на неки начин ушла и у нашу културну историју.[16] Богата међународна сарадња покренута је у оквиру часописа Сигнал, чији први број Тодоровић објављује 1970. уз финансијску помоћ издавачке куће Градина и својих нишких пријатеља Веселина Илића и Добривоја Јевтића.
У њему се нека од значајних имена неоавангардних токова по први пут појављују у српском издању: књижевни теоретичар и естетичар Зигфрид Шмит (Немачка), Раул Хаусман (Француска), Шимицу Точихико (Shimizu Tochihiko, Јапан), Хајмрад Бекер (Heimrad Bëcker, Аустрија), Аугусто де Кампос (Бразил) оснивач познатог покрета Noigandres, Клементе Падин (Уругвај), Микеле Перфети (Италија), Ханс Клавин (Холандија), Адријано Спатола (Италија), Жилијен Блен (Француска), Пол де Фреј (Paul de Vree, Белгија)…
Ефикасности сарадње допринео је универзални језик визуелне поезије који није захтевао интервенције преводилаца. Први број од југословенских уметника, осим Мирољуба Тодоровића, доноси Биљану Томић, Нешу Париповића, Зорана Поповића, Слободана Вукановића, Бранка Андрића, Марину Абрамовић, Славка Матковића, Золтана Мађара, Богданку Познановић, Симона Милчића, Добривоја Јевтића и Милета Ђорђевића.
Почетком седамдесетих покрету се прикључује и Оскар Давичо. На једној од скупштина Удружења књижевника, пришао је Тодоровићу и упитао га да га упише у „тај његов покрет“. Тодоровић се збунио за тренутак, посебно због оног „уписивања“, али се брзо снашао одговоривши: „Оскаре, Ви сте одавно сигналиста“. Убрзо, 1972. године Давичо у сарадњи са сликаром Предрагом Нешковићем, даје свој први допринос сигнализму, књигу Стрип–стоп.
Други број часописа Сигнал (септембар 1971) домаћој сцени представља нове ауторе конкретне и визуелне поезије као што су Мајкл Гибс (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Лућано Карузо (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Гиљермо Дајслер (Guillermo Deisler), John Furnival… Тада се већ званично могло рећи да је Југославија добила часопис светских размера, какав је пре Сигнала био још само Мицићев Зенит.
У међувремену, Мирољуб Тодоровић објављује неколико књига поезије: Сигнал (1970), Кyберно (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон–пакет (1972), Наравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), „књиге уметника“ Fortran (1972), Approaches (1973), као и Гејак гланца гуљарке (1974). Последња наведена није „изашла“ баш тако лако, а цео тај случај Тодоровић је забележио у свом дневнику. Рукопис ове књиге са шатровачком поезијом пропраћеном с неколико колажа, предао је издавачком предузећу Просвета у јесен 1972. за објављивање у наредној години.
Убрзо су га обавестили уредници едиције Савремена поезија, Стеван Раичковић и Милорад Павић, и да ће током лета следеће године ући у штампу и бити спремна за Сајам књига. Почетком августа 1973. Тодоровић одлази у Лондон с намером да остане најмање пола године, можда и годину дана. Сусреће се са пријатељима с којима се пре тога дописивао. Закупљује стан на Бејсвотеру у центру Лондона, крај Хајд–парка.
Заказује изложбе у једној мањој галерији и књижари. Изводи неколико концептуалних акција, на отвореном простору Хајд–парка и Пикадилија, и жељно очекује вести из Београда о својој књизи. У септембру један пријатељ га обавештава да се Гејак „заглавио“ у штампарији Просветеу улици Ђуре Ђаковића у Београду, јер је слагач наводно одбио да га слаже. У то време добро се знало шта иза те флоскуле стоји. Према речима пријатеља, његов рукопис се налазио у чувеној црној ташни новопеченог в. д. директора издавачког сектора Просветекоји шета од комитета до комитета.
Тодоровић је био у великој дилеми, да ли да остане у Лондону и обави заказане акције и послове, који би још више допринели даљој афирмацији сигнализма у свету, или да се врати кући? Тешка срца одлучио се на повратак како би одбранио своју књигу. По доласку у Београд одлази у редакцију Просвете, где га дочекује велики песник и пријатељ Стеван Раичковић, који збуњено шири руке јер и сам не зна у чему је проблем. Раичковић је на крају предложио да се уз песме приложи и речник шатровачког говора, кога у првој варијанти није било, како би, нагласивши у шали, надлежни другови видели, „шта је песник хтео да каже“. „Тек после више од годину дана, негде у новембру 1974, збирка Гејак гланца гуљарке појављује се из штампе.
Већ у јануару 1975, према речима Аце Константиновића, тадашњег шефа Просветине књижаре на Теразијама, она је, уз Шћепановићева Уста пуна земље и Фолиранте Моме Капора, на листи бестселера. То је била једна од ретких књига песама која се нашла на таквој листи. Према писању Слободанке Аст у Новостима, Просвета је доштампала још 3.000 примерака, а књиге већ у мају исте године, само шест месеци након штампања, више није било ни у књижарама, ни у магацину.“[17] Године 1974. објављена је и Бела књига Миливоја Павловића, специфичан концептуални подухват у историји сигнализма. Она је штампана у 50 нумерисаних примерака, садржи преамбулу са упутствима и 300 белих страница које је читалац могао схватити и користити како год пожели.
Љубиша Јоцић, један од најзначајнијих српских надреалиста, прикључује се сигнализму средином 1975, у периоду одржавања велике изложбе сигнализма у Салону Музеја савремене уметности. Огорчен на нападе по новинама који су пратили изложбу, преко једног познаника, позвао је Тодоровића код њега. Јоцић је пре тога посетио изложбу и увелико спремао неку врсту полемичког одговора на нападе с политичким инсинуацијама, од којих је један био веома опасан.[18] За Тодоровића ова посета представља незабораван тренутак: „У тесном стану, крај Меркатора на Новом Београду, претрпаном књигама и сликама, стари бард са лулом, супруга Гордана, сликарка, са благим осмехом, и лајаво кученце Белка…
Одмах смо постали пријатељи. Можда је нескромно што ћу рећи, али не могу да прећутим да је он од сигнализма очекивао много, а у мени видео српског Андреа Бретона. Љубиша је то отворено казивао и показивао. О сигнализму је знао пуно и нису била потребна велика уверавања да покрет прати од самог почетка и да је прихватио сва његова начела. На то је указивала и његова збирка Месечина у тетрапаку која је те године била објављена у Просвети.“[19] Јоцићев есеј, који је био „одбрана сигнализма на највишем нивоу“, објављен је у Политици под насловом Знаци везани за саму реалност.
Тих дана је дошло до још једног инцидента након ког је Јоцић укључен у изложбу. Догодио се напад на сигнализам од његовог дотадашњег члана, Вујице Решина Туцића, који је управо преко сигнализма доживео своју афирмацију, заступан је у антологијама, излагао на изложбама покрета, објављивао је у Сигналу радове из Стругања маште по узору на италијанског визуелног песника Микела Перфетија, чије је радове први пут видео у Тодоровићевом стану, стога је његов напад зачудио многе.
Са собом је повукао и Остоју Кисића, критичара који је пре тога дао нека одлична тумачења сигналистичких остварења. Тодоровић је реаговао тако што је радове отпадника уклонио са изложбе, а на њихово место је поставио сигналистичке визуелне песме Љубише Јоцића. Напади се нису зауставили на томе, Владан Радовановић је писао против сигнализма прво на III програму Радио–Београда, а затим у часопису Уметност под насловом „Поводом сигнализма“. Јоцић се још једном показао као заштитник сигнализма и одговорио есејем „Поново поводом сигнализма“.
Тодоровић је тај поступак схватио не само као одбрану сигнализма већ и читаве авангардне уметности коју је Јоцић дистанцирао од лажне авангарде. Сигнализам је много изгубио Јоцићевом изненадном смрћу марта 1978. Сигналистичку 1975. је обележио и темат у часопису Дело[20] посвећен конкретној, визуелној и сигналистичкој поезији, који је приредио Мирољуб Тодоровић. Исте те турбулентне године он постаје отац, супруга Динка (1949) му рађа сина Виктора.
Ово је време експлозије mail arta, Тодоровићу је пристизало толико писама и пакета да је поштар његовој мајци у Добрињској 3 запретио како им више ништа неће доносити, већ ће пошиљке слати назад. Стизали су каталози, часописи, позиви за бројне изложбе, поштанске картице, уникатне уметничке књиге. Као круна овог периода, у часопису Дело број 2, 1980 објављен је темат „Mail art, mail poetry, поштанска уметност, поштанска поезија“ у који је Тодоровић укључио све највеће ауторе који су стварали на овом пољу уметности, а с којима је и лично комуницирао, од Реја Џонсона, Јозефа Бојса, Волфа Фостела, преко Клауса Гроха, Клементеа Падина, до Дика Хигинса и Зигфрида Шмита.
Нове животне околности које је донео брачни живот, чиновнички посао, а вероватно и разочарање у саборце након учесталих напада, утицали су на Тодоровићево стваралаштво. 28. фебруара 1981, у дневнику записује како дуго већ не пише, поготово од када је пре неколико година почео да ради као чиновник. Незадовољан је што су књиге које објављује сачињене од елемената старих рукописа, иако су на тај начин настале, данас можда и две најзначајније књиге сигнализма, Algol (1980) и Textum (1981).
Сматра да је креативна експлозија започета средином шездесетих година трајала негде до седамдесет и друге, „после се стишавала до седамдесет и шесте“, а након тога — суша. Проблем није био у стваралачкој немоћи, недостатку идеја и инспиративне енергије, већ у томе што није више имао мир, време и простор како би могао да се концентрише на стварање. Недостајала му је брана између њега и света, градња „сопственог света помоћу језика и слика у омами и помами узнемиреног духа.“ Уместо тога, свет је провалио у њега: „посао, породица, дете, обавезе, разрушили су зидове. „Свет више није био непријатељ. Још је горе од тога. Он је људождер. Ја сам свеже месо на његовом столу.“[21]
У марту 1981. Алгол је добио награду на сајму у Лајпцигу. Вест стиже телефоном од супруге Динке док се налазио на лечењу у Игалу. То је сигурно било велико охрабрење да се настави с радом, а и нада да ће издавачи у будућности имати више разумевања за његове експерименталне радове.
Познати немачки теоретичар визуелне поезије, и сам визуелни песник, приређивач можда и најзначајније антологије визуелне и конкретне поезије Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), у којој је Мирољуб Тодоровић заступљен са више песама, Клаус Петер Денкер, пише веома похвално о Алголу. Успех ове Тодоровићеве књиге, очито је засметао неким ауторима, па након безразложног напада загребачког песника и критичара Бранка Чегеца на Сигнал–арт[22], Алгол негативно приказује Балинт Сомбати, чији је текст са мађарског превео Славко Матковић, обојица некад сигналисти, објављивани у антологијама и часопису Сигнал попут Вујице Решина Туцића.
Није зачуђујућа само незахвалност поменутих аутора, већ нагла потреба за одвајањем, нека жеља за разликовањем истог, поготово кад узмемо у обзир писма која је Матковић слао Тодоровићу у којима се изјашњавао као сигналиста.
Април 1981. доноси докторску дисертацију Пољака Јулијана Корнхаузера посвећену сигнализму, као и Сигналистички проспект но. 1, први сигналистички билтен након Сигнала који се угасио 1973. За пројекат је била најзаслужнија сигналистичка екипа из Куле и Оџака, пре свих Јарослав Супек. Убрзо, након неколико исправки, излази из штампе и Textum, капитално дело сигналистичке продукције.
У СКЦ–у је одржана изложба „Сигналистичка истраживања“ на којој су били заступљени: Љубиша Јоцић, Спасоје Влајић, Мирољуб Кешељевић, Миливоје Павловић, Јарослав Супек, Радомир Машић, Шандор Гогољак, Мирољуб Тодоровић, Миклош Месарош, Нада М. Маринковић, Флеш Е–Боун, Зоран Јездимировић, Сњежан Лукић. Кустос изложбе је био Славко Тимотијевић.
Поводом „скандала“ око Тодоровићевог одбијања да учествује у изложби „Вербо–воко–визуелно у Југославији 1950–1980“, чији организатор је био Владан Радовановић, водила се оштра полемика започета Тодоровићевим текстом „Владан Радовановић увек на почетку“ у Загребачком Оку број 264. од 29. IV 1982. У том часопису је вођена главна расправа, а повремене чарке у Омладинским новинама, Данасу, Пољима и Књижевним новинама.[23]
Овај догађај је био само окидач за неке касније сукобе (нпр. Франци Загоричник), као и изостављања сигнализма са изложби на којима је заслужено требало да има своје место. Ту пре свега мислим на изложбу „Нова уметност у Србији 1970–1980“ у Музеју савремене уметности одржане априла 1983. Тодоровић је ово уклањање сигнализма пропратио текстом „Бирократија и авангарда“[24], у којем је осуо паљбу по Јерку Денегрију, Биљани Томић Денегри и Маријану Сусовском. У одбрану Тодоровића, стали су ликовни критичар Зоран Маркуш и Драган Величковић, чији ангажман представља супротстављање насиљу унутар авангарде.
Године 1983. Културни центар Београда организовао је симпозијум са темом „Сигнализам — авангардни стваралачки покрет“ на ком су говорили Милош И. Бандић, Зоран Маркуш, Вук Милатовић, Живан С. Живковић, Жарко Ђуровић, Ђорђе Јанић, Радојица Таутовић, Миљурко Вукадиновић, Јелена В. Цветковић, Остоја Кисић, Спасоје Влајић, Душан Ђокић, Миодраг Б. Шијаковић, Милан Ђорђевић, Мирољуб Тодоровић и Миливоје Павловић, а своје реферате доставили су и Веселин Илић и Радослав Ђокић. 1984. је штампан истоимени зборник који је сем текстова садржао и визуелне прилоге и поезију Наде М. Маринковић, Весне Пиструин, Остоје Кисића, Љубише Јоцића, Јована Дујовића, Мирољуба Кешељевића, Слободана Вукановића, Маријана Чекоља, Јона Стефана, Александра Бајића, Мирољубовог сина Виктора Тодоровића и Боде Марковића. У радовима су разматране теме попут сцијентизма, проблема Гутенбергове галаксије, компјутерске, гестуалне и визуелне поезије, сигнализма и неодадаизма, сигнализма и клокотризма, космичке свести, итд.
Полемике као да су учиниле Тодоровића активнијим. Свестан да ће за своје место у српској култури морати сам да се избори у наредном периоду, почиње да објављује бар једну књигу годишње: Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese erotism (1983), Нокаут (1984), Штеп за шуминдере (1984), Дан на девичњаку (1985), Певци са Бајлон–сквера (1986), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Дневник авангарде (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Ослобођени језик (1992), Дишем. Говорим (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995).
У Музеју савремене уметности од 24. 12. 1994 до 24. 1. 1995 одржава се изложба „Освојени простор“ на којој су изложени цртежи, колажи, визуелна поезија, гестуална поезија и мејл арт радови Мирољуба Тодоровића. Изложбу прати каталог у ком се осим визуалија налазе и Тодоровићеви есејистички фрагменти као и цитати кључни за разумевање сигналистичког дела. Следи избор из критика у ком се појављују имена као што су: Веселин Илић, Божо Вукадиновић, Милан Комненић, Јеша Денегри, Микеле Перфети, Оскар Давичо, Драгош Калајић, Зоран Маркуш, Клаус Грот, Денис Пониж, Љубиша Јоцић, Јовица Аћин, Јулијан Корнхаузер, Славко Тимотијевић, Ђило Дорфлес, Енцо Минарели, Живан Живковић, Мирослав Кливар, Срба Игњатовић, Пјер Гарније, Гиљермо Дајслер, Миливоје Павловић, Добрица Камперелић…
1995. година доноси и повратак Сигнала, после 22 године паузе објављен је десети број интернационалне ревије за сигналистичка истраживања. Број доноси визуелну поезију Наде М. Маринковић („Нуклеарна ботаника“), Луиђи Фера, Џона Хелда Џуниора, Зорице Арсић Мандарић („Визуелна соната“), Ханса Клавина, Тима Улрихса, Пјера Гарнијеа, Ненада Богдановића („Црно/бело“), Гиљерма Дајслера, Карлоса Милса, Шигеру Накајаме, Жан–Марка Расторфера, Андреја Тишме („Гумени печати“), Александра Јовановића, Мирослава Кливара, Драгана Нешића, Леонарда Франка Духа, Јана Хлавача, Шандора Гогољака, Мајкла Скота, Александра Зхмаила, Ј. Лехмуса, Сержа Сегеа, Жан–Пјер Нуа, Србе Игњатовића и Валентине Вукановић. Осим визуалија, наилазимо на песме и кратку прозу домаћих аутора преведене на француски, енглески, немачки и италијански (Тања Крагујевић, Златко Красни, Зоран Милић, Слободан Вукановић, Зоран Ђерић, Зоран М. Мандић, Андреј Живор, Лука Прошић, Тихомир Нешић, Зорица Арсић Мандарић и Срба Игњатовић).
Изузетно важни теоријски текстови који осветљују проблематику неоавангарде по први пут се појављују на нашем језику. Па тако наилазимо на текст Дика Хигинса „Стратегија визуелне поезије: три вида“, Еугена Гомрингера „Нека запажања о појму визуелна поезија“, Енца Минарелија „Критички текст“, Рикарда Кристобала „Мејл–арт као алтернатива“, Улизеса Кариона „Гумени печати теорија и пракса“, Ричарда Костеланеца „Уметност прављења књиге“, као и нове увиде у сигналистичку праксу Живана Живковића („Четврт века сигнализма“), Јарослава Супека („Нетворк стваралаштво“) и Добрице Камперелића („Мистерије планетарне културе“). У тмурним деведесетим, овај број Сигнала представљао је сигурно један од главних, ако не и главни, догађај на пољу наше савремене уметности, освежење које је показало да и упркос ратним дешавањима српски неоавангардисти заузимају значајно место на светској уметничкој сцени.
Двоброји Сигнала 11–12 и 13–14 излазе током 1996. Први од њих садржи значајан текст Боба Кобинга „О звучној поезији“ на чијем почетку се неоавангардна звучна поезија повезује са идејом Леонарда да Винчија који је захтевао од песника да му пруже „нешто што може да се додирне и види, а не нешто што само може да се чује“[25]. Овај текст се надовезује на текст Дика Хигинса из претходног броја тенденцијом за успостављањем једне историје визуелизације текстуалног материјала.
Коначно, Тодоровић добија и прву награду, „Павле Марковић Адамов“, за поетски опус и животно дело. Син Виктор, студент молекуларне биологије, учествује у Студентском протесту 1996/97. „На предлог Студентског парламента 1997. изабран је за студента проректора Београдског универзитета што ондашња власт није признала. После завршетка студија, (као студент генерације), и једногодишњег рада у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Виктор 1999. одлази у Америку где докторира са тезом CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Ожењен је са Carrie Franzen, такође, доктором генетике, с којом има кћер Мају и сина Луку. Не би требало заборавити и да је Виктор Тодоровић допринео грађењу историје сигнализма с неколико интересантних визуелних радова.
Троброј Сигнала 15–16–17, објављен 1997, доноси изузетно важне текстове Арона Маркуса „Књижевност и визија“, Еме Кафаленос „Прочишћавање језика у Малармеовој, дадаистичкој и визуелној поезији“, Ричарда Костеланеца „Визуелна поезија“, Мирослава Кливара „Поезија као дешавање“, Бисерке Рајчић „Неоавангарда данас“, али сав теоријски и уметнички допринос баца у сенку вест о смрти великог књижевног критичара и есејисте Живана Живковића, ког су својим текстовима испратили Мирољуб Тодоровић, Мома Димић, Драгољуб П. Ђурић, Андреј Тишма, Златко Красни, Миодраг Мркић, Јован Пејчић, Лука Прошић и Василије Радикић.
Богата интернационална сарадња се наставља и у наредним бројевима Сигнала, па тако своје прилоге шаљу између осталих шаљу Клементе Падин, Жан Франсоа Бори, Адријано Спатола, Боб Кобинг, Пјер Гарније, др Клаус Грох, Микеле Перфети, Ђило Дорфлес, Клаус Петер Денкер, Геза Пернецки, Кеичи Накамура, Руђеро Мађи. Специфичан пример је ратно издање Сигнала из 1999. које се може посматрати и као темат посвећен руској неоавангарди, у ком се појављује велики број руских аутора који су до тада били непознати на овим просторима. Троброј 25–26–27 из 2003. посебно је занимљив због необјављених визуелних радова Растка Петровића (1925–1929) и Марка Ристића (1967–1970) који су до Сигналистичког документационог центра стигли посредством проф. др Миланке Тодић.
Након 1995. стижу нове награде: „Оскар Давичо“, за најбољу књигу објављену у 1998. години (Звездана мистрија), „Тодор Манојловић“ 1999. године, за модерни уметнички сензибилитет, „Вукова награда“ 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору, Награда Вукове задужбине 2007. за уметност за збирку поезије Плави ветар, Награда „Златно слово“ 2008. за књигу Шатро приче у издању Српске књижевне задруге као најбоље књиге кратке прозе објављене у 2007. години, Признање Крлежа за животно дело 2010, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије 2010. „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда 2011.
Крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог века Тодоровић почиње са оснивањем легата сигнализма. Први легат ПБ 19 основан је у Библиотеци Српске академије наука и уметности 1988. године. У том легату се, поред Тодоровићевих дела и ревије Сигнал, налазе и бројне књиге других аутора, на српском и страним језицима, антологије, зборници, часописи и каталози у којима су објављивани радови сигналиста. Део књига је поклоњен, а део је Библиотека САНУ откупила.[27] Године 1991, посредством др Живана Живковића, оснива се легат на Филолошком факултету у Београду.[28] Трећи легат под називом Неоавангарда — документација Мирољуба Тодоровића налази се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.
Године 1992. Библиотека Матице српске је из Сигналистичког документационог центра откупила више хиљада књига и других неоавангардних публикација.[29] Следећи легат основан је 1996. године у Завичајном одељењу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу. Легат је посвећен прерано умрлој сестри оснивача сигнализма Надежди (Надици) Тодоровић (Нови Пазар 1942 — Ниш 1961).[30] Легати сигнализма налазе се још у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду ПБ 27, као и у Историјском архиву Београда http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html У овом Архиву поред књига, часописа, каталога и ликовних дела, налази се и преко десет хиљада писама које је Тодоровић разменио са сарадницима у земљи и иностранству.[31] Архив је децембра 2008, у својој галерији, организовао велику изложбу СИГНАЛИЗАМ 1968–2008. Изложба је привукла значајну пажњу наше културне јавности.[32]
Од 2004. почињу да излазе зборници радова посвећени сигнализму. Први од њих, Размишљајте о сигнализму, представља библиофилско издање поводом 45 година сигнализма. У оквиру троброја 146–147–148 часописа Савременик излази тематски број Демон сигнализма (2007). 2010. објављен је зборник Планетарни видици сигнализма, који је приредио Миливоје Павловић и штампан је у само 50 примерака. Изазов сигнализма излази као четврти број часописа Књижевност за 2013. Наредне године се појављује зборник Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, који је приредио Миливоје Павловић на основу излагања за округлим столом Библиотеке града Београда.
Исте године излази и Столеће сигнализма у оквиру библиотеке „Сигнал“, где се поред већ стандардних имена као што су Слободан Шкеровић, Илија Бакић, Кеичи Накамура, Душан Видаковић, Микеле Перфети, Добрица Камперелић, Џим Лефтвич, Јарослав Супек, Лик Фиренс, Зоран Стефановић, Слободан Павићевић, Дмитриј Булатов и Душан Стојковић, појављују бројни млади аутори на којима би сигнализам требало да гради своју будућност. Таква претпоставка се полако остварује јер се прилозима у зборнику Магија сигнализма (2016) неки од аутора профилишу као стални сарадници или „млади сигналисти“ (Јелена Марићевић, Милош Јоцић, Ивана Максић, Франко Бушић, Дејан Богојевић, Виктор Радоњић, Оливер Милијић, Адријан Сарајлија, Снежана Савкић, Владимир Милојковић, Иван Штерлеман, итд).
О Тодоровићевом делу и сигнализму одбрањене су три докторске дисертације. Као што је и прва изложба сигнализма одржана ван наше земље, у Милану,[33] тако је и прва дисертација одбрањена на Јагелонском универзитету у Кракову, 1980.[34] Након Корнхаузера, вероватно и највећи проучавалац сигнализма, Живан Живковић, брани дисертацију Сигнализам: Генеза, поетика и уметничка пракса на Филолошком факултету у Београду 1991. На Филозофском факултету у Косовској Митровици, Миливоје Павловић брани дисертацију Авангарда, неоавангарда и сигнализам. У припреми је, на Филозофском факултету у Новом Саду Естетика сигнализма Ивана Штерлемана.
Иако у озбиљним годинама, Мирољуб Тодоровић је и даље активан. Увек је рад да изађе у сусрет младим истраживачима заинтересованим за сигнализам и неоавангарду и помогне при објављивању њихових радова. Могло би се рећи, без претеривања, да је Мирољуб Тодоровић најзначајније име, уз Данила Киша и Милорада Павића, које је свету представљало српску културу, књижевност и уметност у најбољем могућем светлу.
ЛИТЕРАТУРА
Тодоровић, Мирољуб Токови неоавангарде, Нолит, Београд 2004.
Тодоровић, Мирољуб Дневник сигнализма 1979–1983, Тардис, Београд 2012.
Unus Mundus, broj 39, Niš 2011.
Тодоровић, Мирољуб Сигнализам, Градина, Ниш 1979.
Интернационална ревија Сигнал 1–30.
Белешка о писцу
Иван Штерлеман (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. На Филозофском факултету у Новом Саду спрема докторску дисертацију Естетика сигнализма. Своје радове објављује у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, Трагу, Дометима, зборницима: Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2016), Визије сигнализма (2017) и Интернет порталима. Живи и ради у Сремској Митровици и Новом Саду.
[1] Тодоровић, Мирољуб, Токови неоавангарде, Нолит, Београд 2004.
[2] Видети: М. Стојкин (Мирољуб Тодоровић) Miscellaneae, Беорама, Београд 2000, стр. 108.
Тодоровић је сестри посветио циклус песама Изазивање смрти, часопис Гледишта, број 1, Ниш, 1963; збирку песама Наравно млеко пламен пчела, Градина, Ниш 1972 и хаику венац Сестрин гроб у збирци Гласна гаталинка, Просвета, Ниш 1994.
[3] Тодоровић, Мирољуб Дневник сигнализма 1979–1983, Тардис, Београд 2012, стр. 164.
[4] Петровић, Миодраг Покушај помирења поезије и науке, Народне новине, Ниш 29. јануар 1966, стр. 7.
[5] Зубац, Перо Песник или природњак, Индекс, Нови Сад 10. децембар 1966, стр. 8.
[6] Илић, Веселин Авангардни песник Мирољуб Тодоровић, Градина, Ниш, број 2, 1967, стр. 55–57.
[7] Видети: Остоја Кисић Велика расправа (О раном сигнализму) Унус Мундус, број 39, Ниш 2011, стр. 329–431.
[8] Видети: Тодоровић, Мирољуб Сигнализам, Градина, Ниш 1979, стр. 76.
[9] Ibid, 77.
[10] Видети: Билтен бр. 6 Универзитетског одбора Савеза студената, Београд, 6. јун 1968, као и Студент, год. .XXXII, 8. јун, 1968, ванредни број.
[11] Видети интервју са Миливојем Павловићем у књизи Токови авангарде, Нолит, Београд 2004.
[12] Видети: Тодоровић, Мирољуб Сигнализам, Градина, Ниш 1979, стр. 81.
[13] Финци, Ели Поезија из машине, Политика, 21. март 1970, стр. 15.
[14] Матић, Душан Писање и говор, Споменица у част новоизабраних чланова српске академије наука и уметности, Београд, 1972, стр. 78–79.
[15] Давичо, Оскар О поеми Наравно млеко пламен пчела, Градина број 10, 1972, стр. 193.
[16] Видети: Поповић, Радован Књижевна топографија Београда XX века, Београд, 1995.
[17] Тодоровић, Мирољуб, Токови неоавангарде, Нолит, Београд 2004.
[18] „Уметност је увек била и остаје надградња на друштвено–економске односе, у дијалектичком смислу, а ова неразумљива егзибиција просто се не да надградити ни на шта што представља нашу стварност и наша хтења. „Адања, Катарина, Политика, субота, 2. август 1975.
[19] Тодоровић, Мирољуб, Токови неоавангарде, стр. 117.
[20] Видети: Антологија конкретне, визуелне и сигналистичке поезије, Дело, број 3, 1975.
[21] Тодоровић, Мирољуб Дневник сигнализма 1979–1983, Тардис, Београд 2012, стр. 44.
[22] Чегец , Бранко Укњижење поштанских пошиљака, Око, 29 III — 2 IV 1981.
[23] Видети: Тодоровић, Мирољуб, Nemo propheta in patria, Библиотека Сигнал, Београд 2014.
[24] Књижевна реч број 210, 10. V 1983.
[25] Cobbing, Bob „О звучној поезији“, Сигнал 11–12, Београд 1996, стр. 38.
[26] http://www.miroljubtodorovic.com/pages/biografija.htm
[27] Видети: Ивановић, Тања Сигнализам у фондовима Библиотеке САНУ, Сигнал 28–29–30, Београд 2004, стр. 124–140.
[28] Видети: Павличић, Небојша, Легат Мирољуба Тодоровића на Филолошком факултету у Београду, Гласници планетарног — визије сигнализма (зборник), Друштво уметника сигналиста, Београд, 2003, стр. 89–90.
[29] Видети: Попов, Н. Тајне сигнализма (Више од три хиљаде публикација из Сигналистичког документационог центра Мирољуба Тодоровића, недавно откупљених, чиниће посебну збирку у овој библиотеци), Дневник, год. LII број 16605, четвртак, 31. јануар 1993.
[30] Видети: Стојановић, Весна Сигнализам — посебан фонд Мирољуба Тодоровића у Народној библиотеци Стеван Сремац у Нишу, Сигнал 28–29–30, Београд 2004, стр. 118–122.
[31] Видети: Латинчић, Олга Архивирани сигнали, Савременик 146–147–148, Београд 2007, стр. 151–153.
Латинчић, Олга Легат сигнализма у Историјском архиву Београда, Књижевност број 4, Београд 2013, стр. 225–228.
[32] Поповић, Радован На понос српске културе, Књижевне новине год. LXI, број 1162, фебруар 2009, стр. 4
[33] Poesia signalista Jugoslava, Centro Tool, Milano 1971.
[34] Превод на српски: Јулијан Корнхаузер Сигнализам српска неоавангарда, Просвета, Ниш 1998. Превела Бисерка Рајчић.
Пише Иван ШТЕРЛЕМАН
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
