Kako se snaći među svim ovim silnim komentarima na temu Nišvila oko sebe svake godine iznova, a izbeći zamku da ispadne da si izrekao tek još jedan od njih?
Možda biti svestan da ni ne možeš učiniti ništa drugo, odnosno da se ta zamka izbeći ne daje. A gde da ga, jednog od njih, i kako onda iskažeš: da li usputnim gunđanjem u uvo prvome zatečenom do tebe, u zemlji gde se glave svih nas vode kao kante za đubre; kako i gde da ga napišeš: da li na društvenoj mreži?
Kad sam ja u pitanju, imajte u vidu da dilema ima jednu dimenziju više: gde i kako sve to, ako si Ivica Živković? Jer tada ti se po svoj prilici pričinjava da ljudi od tebe hoće nešto više, ako i komentar onda komentar sa stavom, i čekaju da ga čuju. I hoće da ga objave u glasilima većim nego društvena mreža, ako nisu sva glasila već postala nekakva velika društvena mreža.
Možda i jeste tako, to poslednje, jer je neodgovornost postala ista i svuda aplicirana; ovo je Niš, ovde se suočavanje ne upražnjava, svoju odgovornost ispunjavaš uzmicanjem, a od progona se štitiš veštom mimikrijom. Ali to još nije odgovor na moja pitanja.
Šta bi Ivica Živković imao kompetentno reći o Nišvilu, o sadržaju koji se tamo plasira i svemu drugom što se tamo događa?
U dve reči: ništa posebno. Preciznije: skoro ništa.
Mene su godine razgovora s takvim čudovištima učenosti, kakva su Nikola Todorović i Magični Zoran Ćirić, te usputna ćaskanja s fenomenima upućenosti, kakav je tamošnji stejdž-menadžer Deki Šobot, privele k onom najvrednijem osvešćenju što glasi: Ćuti. Ne znaš.
Zato nalazim za shodno da se brže-bolje što detaljnije legitimišem. Mora biti jasno kakva su polazišta nekoga ko će vam na kraju ovako gromoglasno izreći svoje ništa posebno. Jer ovo je Niš, a dani Nišvila su vreme kada se Niš komeša. Ono što ja imam da prećutim nije manje značajno od onoga što drugi nisu rekli o tome.
Mene su kao dete duboko impresionirale televizijske emisije gde je u uglu ekrana pisalo „Vreme džeza”. Ambijent tih zvukova i pokretnih slika bio mi je utoliko mističniji što se džez-muzika u vizuri moje malobrojne porodice nalazila duboko među španskim selima.
U doba srednje škole odnekud sam se dokopao audio-kasete Djuka Elingtona i krenuo pasionirano da je slušam. Još tada su mi klavir u džezu i sâm Elington postali neka vrsta svetinje. Tu i tamo kružile su ploče Luja Armstronga, koji mi je sa onim ludim glasom delovao suviše popularno ili populistički – za njega su svi znali, čak su mu i pesme naličile na radijske hitove, a neke od njih bile su i svima poznate.
Do prave mistike u pogledu trube dospeo sam tako što sam slučajno sa radija snimio Dizija Gilespija, neku verziju „Sunčane strane ulice”. Čuo sam za termin bi-bap, a takođe i za sving. Negde sam pročitao da je Kaunt Bejzi taj koji svira sving, ali tada nije bilo lako doći do snimaka.
Trebalo je imati više strpljenja i sistematičnosti u slušanju radija, gde je džeza bilo dovoljno. Za sve to vreme ja sam bio najuredniji fan Bitlsa, Cepelina, Dorsa, Dilana, Vejtsa, kasnije malo panker i onda se rasprostro široko u pravcima novog talasa i svega što se danas kvalifikuje kao postpank. Jer pank je već tad bio mrtav.
Ali sam svoje naklonosti i saznanja o džezu rado delio i umnožavao. Slovenački Videoseks imao je istaknute sekvence džeza u svojim aranžmanima, ili je to nama tada bilo tako razumljivo.
Pomalo i drugi Jugosloveni: Smak, Leb i sol. Bilo je tu i Amerike. Sa Ozijem u školi slušao sam Glena Milera: s jedne strane, ful vojna muzika limene trube duvaju, a s druge strane moje su devojke još pre punoletstva imale Mesečevu serenadu.
Bili smo opčinjeni Majlsom Dejvisom, koji je još uvek bio živ i snimao svoje poslednje albume, Tutua i Amandlu. Stekao sam nekoliko njegovih ploča, najdraža mi je bila In A Silent Way, a pomenutu Amandlu ponosno kupio kao novitet na audio-kaseti.
Kao istinski fan nabavio sam Majlsovu biografiju i uživao u kapricima iz njegovog života. Slikao sam se uz omote njegovih albuma, praveći iste face kao on. Uvek sam bio podložan mitovima – znao sam da je Majls Dejvis prvi svih vremena.
Najviše kotirani bili su još i Koltrejn, pa Čarli Parker, ali njih tada nisam nalazio. Olivera i ja smo u njenoj sobi slušali i neke singlice Nade Knežević. Dopale su nam ruku kasete Kolmana Hokinsa i Sidnija… razbijali smo glavu da li se izgovara Beket ili Bečet, jer je pisalo Bechet.
Godinama kasnije čuo sam na radiju izgovor Sidni Beše (s naglaskom na kraju reči) i odmah pozvao Olju. Pravi atomski udar bio je dupli album najvećih hitova Telonijusa Monka na mom gramofonu. Posudio sam tu ploču Mišku Zdravkoviću, on me je pozvao na fiksni i rekao mi: „Onaj Monk je nešto najbolje što sam u životu čuo”.
Sa svojim jedva punoletnim životnim iskustvom zaposeli smo nekoliko termina u dragom Starom mlinu, uz partiture sa džez-standardima: on za klavirom, ja na barskoj stolici. Znači, poznavao sam bar dvadesetak džez-standarda i umeo da ih otpevam do kraja. Onda sam vrlo brzo počeo da pevam u crkvenom horu i ostavio džez.
Gde sam ja bio kad su se održavali prvi Nišvili u Domu vojske ili gde već, pitajte Boga. Moj prvi Nišvil bio je onaj 2006. godine na letnjoj pozornici. Može se reći da sam i tada upao pravo s Marsa; mene i moju drugaricu uvela je gorepomenuta školska Olivera kroz neke sulude mračne prolaze.
Ona je bila deo TV ekipe i znala je gde se ulazi i izlazi, a da nisi puko kintu za ulaznice. Bio je to već ne znam koji po redu Nišvil, i ja sam ostao u večitom zaostatku za svima koji su ovu manifestaciju uredno posećivali od njenih početaka.
Nisam ni tad povezao sadržaj programa sa mojim relativno postojećim diskontinuiranim znanjem i ukusima o džezu iz mladosti. Te godine nastupao je Inkognito, što je kao neki esid, ali ipak nedvosmisleno džez.
Kažem, nisam se posvetio udubljivanju u samu muziku, opremu, kvalitet izvođenja. Najviše mi je ostala u sećanju jedna od Inkognito pevačica, kojoj bih ukazao sav intenzitet pažnje i da nije pevala ništa.
Na osnovu toga moglo bi se reći da mi je performans na bini bar jednako toliko važan kao i pokazani virtuoziteti – to se potvrdilo godinama kasnije, kada su mi se tokom nastupa Patriše Eplton iz De Faz usta otvorila i ostala otvorena do danas (nije me ni ona Hrvatica s poslednjeg Nišvila ostavila baš potpuno ravnodušnim, premda se ni na stejdžu nije odvajala od muža).
Iste godine, verovatno već sutradan ili dan kasnije, drugarica i ja smo uživali u nastupu originalne postave jugoslovenskog benda Tajm, i to je sasvim sigurno najbolji rok koncert kojem sam ikada u životu prisustvovao. Time dolazimo do prvog kamena za spoticanje.
Kako da pričaš da si bio onima koji neće da dođu zato što im to nije džez festival, a zove se tako?
Kako da kažeš da si u svemu zadovoljan Nišvilom onima koji to nisu zato što osporavaju sâm njegov identitet džez festivala?
Još ako nisi bio na prvim Nišvilima, na koje su oni za razliku od tebe redovno dolazili, kada Nišvil jeste bio džez festival?
Još ako su oni bili na mnogim džez festivalima u Evropi, koji su pravi džez festivali, jer im se program sastoji od džeza i samo džeza, a ti nemaš kartu ni do Prištine?
Ne znam. Meni se čini da je to pitanje definicije. Da li je za jedan festival, da bi se on smeo nazvati džez festivalom, neophodno da ne bude nikakvih drugih sadržaja osim džeza?
Ili se može nazvati džez festivalom i onaj na kojem, pored mogućih drugih sadržaja, sasvim nedvosmisleno ima i onoga što jeste džez?
Ja nisam bio ni na jednom (drugom) džez festivalu ni u inostranstvu ni u zemlji. Nisam, kukavac, bio ni na prvim Nišvilima koji su se održavali u mom gradu. Kako onda mogu da tvrdim da volim džez, kad već sav veseo idem na ovakav Nišvil?
Iskreno, nemam ništa protiv što sam prisustvovao jednom sjajnom rok-koncertu u okviru programa nečega što se naziva (iliti: izdaje za) džez festival. Volim što sam video Dada Topića i Tajm, pa bilo to na džez festivalu ili van džez festivala.
Ne bih odbio, kao što nisam, da propratim taj koncert sa potpunim uživanjem samo zato što je održan na džez festivalu. Ja se tih dana, uporedo sa Dadom Topićem i ekipom, jesam naslušao džeza – nisam samo blenuo u Iman.
Nišvil bez džeza: to se nikada nije desilo. Ovaj naš grad, koji i nije baš najpoznatiji po celogodišnjem obilju kulturnih i drugih događanja, može da podnese to sadržajno šarenilo. Ono mu možda čak i prija. Drugo je pitanje isključivost prilikom nečijeg definisanja ili izdavanja za nešto što tobože nije.
Neka slobodno bude i nešto što nije, samo dok jeste (i) ono što jeste. Otprilike tako bih ja to formulisao, samo da opravdam svoje oduševljenje provodom na tim svojim prvim Nišvilima, još dok su se održavali na Letnjoj pozornici.
Da li je naredne godine, ili one sledeće, gostovao i Zoran Predin?
Neka je gostovao. Bio je i Duško Gojković, u poređenju s kojim nećete čuti ništa što bi više bilo džez. Bili su i Brend Nju Heviz, čisto radi većeg (džez) spektakla.
Već druge, treće godine, ja sam počeo da živim za te i takve Nišvile. Dobro, možda je to preterano kategorički rečeno, ali u pogledu kulturne ponude mog grada skoro da je i doslovno tako. Jer mnoge druge stvari umem i da preskočim. Ali ta pozitivna energija na Nišvilu, kojom se potpuno obuzmem tih dana i uzmem da je širim i sâm… ta radost povodom usputnog saznanja da toliko veliki broj ljudi tamo poznajem i da mi se javlja… to uživanje u svakom kutku Letnje pozornice između svih onih bina, sedišta i stepenica. Sve je to samo moje lično. I ja ću da ga branim.
Tedo d’ umrem kad sam one godine saznao da više neće biti Nišvila na Letnjoj, već da se premešta tamo na neku livadu. Tada mi se činilo da je nemoguće da se i u nekom novom prostoru ostvari ona energija, znate, to samo moje lično.
S mukom posmatrah čaršave koje su obesili poslednje godine na Letnjoj između pozornice i ugostiteljskog objekta. Ni danas mi nije jasno ko ih je tamo stavio: Nišvil ili ugostiteljski objekat.
Čuo sam samo da je reč o raspravi oko kinte, što nije mala stvar. Ivan Blagojević (za strane čitaoce: direktor Nišvila) stao je na binu i svima nama potanko objasnio da se događa neka nepravda.
Ivan je vrlo ekspresivan čovek. Ko je u pravu, on ili oni drugi?
Nikad to nisam razabrao. Istini za volju, bilo bi najverovatnije pogrešno da sam presudio da je samo jedna strana u pravu, odnosno da je Ivan, jer me ugostiteljski objekat mnogo i ne interesuje, u pravu ili u krivu.
Taj prvi Nišvil na livadu, a to je bila dve hiljade deveta, očekivao sam sa strahom, ali dočekao s velikim olakšanjem. Dogodilo se čudo: Nišvil na novom prostoru bio mi je jednako magičan – mada, naravno, na drugačiji način – koliko i oni prethodnih godina na Letnjoj pozornici.
Što se mene nesposobnog tiče, svaka čast svakome ko može sva ona čuda da naređa i da se sve na kraju i vidi i čuje. Te godine drugarica me je ubacila u volontere, kolektivno, preko neke njene endžio.
Drugarica je bila, što ono kažu, s benefitima, a jedan od benefita bila je moja volonterska propusnica. Te godine sam, stojeći izdaleka kao prilično neobičan matori volonter, prvi put video ekipu organizatora Nišvila.
Video sam Popa kako otmeno i autoritativno raspoređuje volontere. Niko me neće ubediti da je sve što ti ljudi urade nešto tek tako, što bi mogao svako od nas poznavalaca stvari i kritičara.
Svoje prisustvo sa ovom ili onom propusnicom uvek sam koristio da se muvam i minglujem okolo. Neka je doživotno hvala Daliboru Popoviću zvanom Pop (ubrzo smo se upoznali, reći ću i sprijateljili), što me je svih godina po raznim osnovama opskrbljivao propusnicama ovakvim ili onakvim.
Uvek sam hteo da kupim ulaznice, i nikad nisam mogao. Uglavnom sam se provlačio kao član Društva književnika, znači neki faktor u kulturi grada. Tamo sam bio sam i pres, i staf, čak jedne godine i host (ali zaista, Olivera i ja smo pravili društvo nekom zameniku izraelskog ambasadora).
Sedeli smo u loži, za istim stolom s tajkunima i političarima – i ne, to mi nije imponovalo. Ali mogao sam da se zavučem i iza bina, u bekstejdževe, čisto da prodefilujem; nije me zanimalo ni sa kim od gostiju muzičara da se nešto upoznajem i pričam. Prosto nisam imao šta.
Premeštaj Nišvila na novu lokaciju doveo je do proširenja okolne scenografije i do raznih tržišnih navala. To je takođe izazvalo negodovanje onih koji brinu da otmenost ideje o džez festivalu ne bude ugrožena nižim socijalnim pobudama naše prezira dostojne sredine.
Iskreno, majice i kačketi na tezgama duž staze u Tvrđavi tih dana ne bodu oči previše. Prosto zaobiđi, prođi pored. Ponekad možda nešto i kupi, ponesi, čuvaj, pokloni. Neće ti padne kruna s glave.
Dobro, razumem negodovanje zbog roštilja. Međutim, ni s time se ne preteruje. Sve je to svedeno i stavljeno sa strane, u duboku pozadinu događaja. Neko će reći da ljudi moraju nešto da hasnu usput. I biće u pravu, mislim, ko od nas nije više puta izumirao od gladi nasred Nišvila?
Za mene je pravo spasenje bila pojava vege-burgera, budući da se bar jednom ili dvaput, ako ne i svih dana Nišvila, padne post. Osim na Nišvilu, do danas ih na drugim mestima u Nišu nisam ni video. Jeste da pukneš kintu, ali isplati se: kapitalizmu kapitalističko, a Bogu Božje.
Poslednjih godina znao je da nam se osmehne i sâm kapitalizam – neke fine devojčice besplatno su uvaljivale vege grickalice koje su uvek dobro dolazile. Uspela je i reklama, jer sam iste takve nastavljao da kupujem po gradu i posle Nišvila.
Red je pomenuti i nešto što mene lično izbacuje u pogledu Nišvila, a to su svi oni trubači i duvači koji se tu dovode lokalno i orkestralno, jednom rečju: blage naznake Guče.
U centru pažnje tog melosa je veliki Šaban, ali pod neku drugu, svetsku prezentaciju. Razumem pokušaje da se domaći ulični muzikanti konektuju kao ovdašnja ponuda sa svetskim trendom bluza džeza, etno vorlda i šta vam ja znam; priznajem, i prihvatam, ali ne mogu.
Kada ih vidim i čujem, bežim glavom bez obzira. Znate, ima razloga zašto ne idem u Guču. Ja sam vam od onih što presede čitavu svadbu. Kao klincu nije mi padala kruna s glave kad bih se priključivao na Da l’ je moguće i Ne dolazi u moj stan, tamo gde bih video društvo i gitaru.
Ali mene sve to ipak suviše asocira na šatore, pijanstvo i valjanje po blatu, i to nije moja priča. Dovoljno bude da neko podigne ruke na Nišvilu, pocupkujući i praveći onu teleću facijalnu ekspresiju, da bi mi to stvorilo unutrašnji problem.
To se desilo na Bregovića, kada smo Olivera i ja trčali bez daha još mnogo dalje od Tvrđave, do samog logora, tog univerziteta bekstva, kako bismo pobegli i od odjeka svega onoga što idol mog detinjstva, koji je stvorio Izglijedala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze, izvodi na bini.
Razumeo sam šta hoće da kaže Ivan kada je rekao da su posle Trikija za utehu nastupili domaći Trikiji, ali mi smo i tada zaždili u sprint prema izlazu – i opet nas je stigao Kalašnjikov.
Znači, ako i jeste domaći Triki i tako uzvišena etno varijatna muzike, zašto već druga stvar na repertoarima uvek iznova mora biti taj šugavi Kalašnjikov!
Osim Teherana imam još jednu slabu tačku, a ona se zove Besame mućo. Ne znam zašto mi je ta pesma idiotska, kad su mi mnogi rekli da objektivno nije. Mislim da mi tu proradi onaj sindrom negodovanja na „daj nešto što svi znamo”, koji je u ovom gradu neizbežan ne samo na slavama već i na večerima operskih arija, kad čitava sala Simfonijskog orkestra na kraju krene da podvriskuje O sole mio, ili pak Žena je varljiva. Više od petnaest Nišvila je naređano u mom žitiju, i nijedan ne prođe bez Besame mućo. I to je sve, što se gunđanja tiče. Nemam više primedbi.
Slušao sam istinske veličine. Video sam Rona Kartera, Žan Lik Pontija, Veder Riport (koje sam, doduše, ispratio s podeljenom pažnjom jer mi je drugarica alergična na fjužn). Ali sam prilično ubačen prisustvovao i mnogim drugim priredbama što nisu džez. Pomenuh negde u prethodnom tekstu De Faz. Tifan i Ijoka su me takođe raspametile, a ni Dramz Junajted me nisu ostavili dekoncentrisanim.
Ni danas mi nije jasno kako je Zdenka Kovačiček uspela onako da otpeva Dženis, a Stenli Džordan onako da odsvira Hendriksa. Solomon Berk je, kažu, najveći od svih koji su bili (a ja slepac ni čuo za njega; kažem to, jer smatram da se nešto važno kaže i time kad nećeš mudro da ćutiš).
Uglavnom, ja sve njih videh. Ne samo videh, već i doživeh u ful kapacitetu. Na džez festivalu ili ne, baš me pa briga. Hvala organizatorima. Već sam na pragu senilnosti, tako da mnoge sadržaje zaboravljam. Strpljivo čekam naredne godine, kada ću se bolje prisećati mnogih faca s Nišvila, nego toga šta sam jutros hasao.
Vidim da Ivan Blagojević, isti onaj koji se svađao sa bine kad su nakačili one čaršave na Letnjoj, svake godine lamentuje u javnosti što nam za Nišvil (dakle, nama, ne njemu) zvaničnici ne daju veću kintu.
Možda niste taj karakter da vam je takav stil nastupanja u javnosti previše simpatičan, ali okej, to je marketing i to je kulturna politika. Sigurno da ima smisla i svrhe. Dakle, ako bih personalno možda i više voleo na njegovom mestu kakvog blaziranijeg, sofisticiranijeg tipa, hvala Ivanu Blagojeviću.
Šta se radi iza kulisa, ni najmanje me ne zanima. To su velika pitanja. Ja se bavim malim pitanjima. Dakle, hvala čoveku i ekipi. Na eventualnim nadmetanjima za najznačajnijeg čoveka u kulturi ovog grada moći će da računa na moj glas.
Za kraj čuvam onaj najluđi događaj sa Trikijem ove godine, a dok ovaj tekst dođe do vas i ona će proći, mislim godina. Kažem najluđi, jer je meni to bilo od početka do kraja – sve nadrealno.
Triki je bio najveća i najglasnije najavljivana zvezda ovogodišnjeg programa na Nišvilu. Ja opet pao s Marsa: objašnjavaju mi šta je Triki, a šta Masiv Atak.
Olivera kaže da su nekih tamo godina u Beogradu svi slušali Masiv Atak. U Nišu nisu; ili bar ja nisam, a nisam ni viđao ljude koji su. Peđa kaže da je pet puta bio na njihovim koncertima okolo. Dobro. Peđa zna.
Pomalo se edukujem pre finalne večeri, nabadajući po internetu. Otprilike spoznajem šta je trip-hop, fina muzika što se mene tiče. Ja sam slušao Portished, i to je nešto što me asocira. Pa da, oni su ista generacija – kaže Peđa.
Uoči samog nastupa vidno povećan broj ljudi. Kažu, došli i iz drugih zemalja da vide Trikija. Došao i Nikola, koga nećete baš često sresti na Nišvilu. Međutim, šuškaju kako je taj Triki ekscentričan – svašta se može očekivati.
Kažu da je džanki, da je brutalan prema publici. Dobro. Počinje nastup, tiskamo se ispred bine neko zdušnije, neki od nas opuštenije. Kreće neka pozadinska muzika koja traje, traje, traje. Ne uključuje se svetlo. Kažu, Triki ponekad tokom čitavog koncerta ne uključi svetlo.
Polako se ubacuje neki ženski glas. Meni to fino. Postaje (mi) sve ugodnije. Kažu, Triki inače sve vreme pušta pevačice. Šta onda on radi, pitam se u sebi. Još uvek nema svetla. Nekakve senke kreću se po bini. Nešto nije u redu sa zvukom. Zvučnici nekako probijaju, ili im se dešava nešto što ja ne umem da objasnim. Posle desetak minuta: pauza.
Niko ne zna šta se dešava, počinju da kolaju prva gunđanja. Prolazi neodređeni broj minuta i nastup ponovo kreće. Opet mrak, senke, ženski glasić, probijanje iz zvučnika. Vrlo brzo sve se prekida – kraj.
Nastaje opšte komešanje. Nadolazi gorčina sa svih strana. Nikola stavlja sve (po spisku) na račun organizacije i katastrofalnog zvuka, zbog koga veruje da je ovaj prekinuo nastup.
Kaže da su to kante, a ne zvučnici. Desno od bine srećem Cepija, koji je jako ljut. Toliko ljudi je došlo, mnogi i iz inostranstva. Treba ga tužiti – kaže Cepi. Ne možete često sresti ljutog Cepija.
Čak i Marija, žena skandinavske lepote, pored njega stoji namrštena. Ispalo je da Triki ne poštuje Niš, ljude koji su došli da ga vide. Na drugi stejdž izlazi Velja, da najavi sledeće izvođače.
Velja je besan, jedva se suzdržava da javno ne ospe paljbu na gosta. Na osnovu toga povezujem da je on nešto video iza pozornice, što mi ne znamo a što ga je sablaznilo.
Tada sledeći izvođači počinju Teheran ‒ mi bežimo ‒ Kalašnjikov je brži.
Tokom noći čitam komentare na fejsu. Šobot piše da je Triki brat i da će da izbriše sve one koji pišu loše o njemu. Čekaj malo, Šobot je stejdž menadžer. On valjda najbolje zna. Šta je onda video Velja?
Neko piše da je problem nastao oko zvuka, ali da nisu domaći organizatori krivi za to ‒ svaki iole veći selebriti dovodi svoje tehničare zvuka. To mi se čini logičnim.
Bitan deo cele priče je to što je Triki zamajan ko struja i ništa što taj uradi ne mož’ da protumačiš. Neki šuškaju da je Ivan upao u bekstejdž i hteo da ga bije.
Triki se šatro žalio u svom saopštenju da mu je pijani direktor Nišvila umalo nabembao flendžeri. To su otprilike sve činjenice koje su se dale saznati. Već ujutru čitam zvanično reagovanje Nišvila – Ivan Blagojević je sastavio fantastično saopštenje.
Odmereno, bez grubih tonova osude, dostojanstveno, s poštovanjem, čak pozitivno i optimistično. Lično me je zadivila snalažljivost i mudra retorika tog čoveka. Ali mi ni iz tog saopštenja nismo saznali šta se dogodilo.
Meni je to konačno, s logičke strane gledano, bio jedan od najzabavnijih događaja u životu. Ono kad ništa ne možeš saznati, a svi pričaju i dele informacije samo o tome. Čini mi se da sam ja jedini koji nije tvrdio, a nije ni verovao da zna o čemu je reč, u vezi sa bilo kojim delom ove složene i lude priče.
Mudro sam ćutao kako me ne bi svi napali. Šta, zar ti ne znaš da svako dovodi svoju tehniku zvuka?
Problem je u tome što bi me garantovano već sledeća ili sledeći isto tako decidno saterali uza zid: ne znaš da je organizator festivala odgovoran za ozvučenje na festivalu!?
Ne znam, braćo! Ubijte me! Isto važi i za svetlo, što nije bilo uključeno, i gde je bio i šta je radio Triki, i kako su posle raspravili sve to sa njim, i šta je video Velja, a šta Šobot pa su tako različito reagovali, i da li androidi sanjaju električne ovce, i najzad od koje se drvo pravi nišliski pinokijo. Ne znam, i tačka.
Znam da ne znam. I zadovoljan sam zbog toga. Nisam se ostrvio ni na Ivana, ni na Trikijeve nevidljive tehničare. Nemam nikakav stav o tome što ovaj ne uključuje svetlo tokom svojih nastupa. Niti o tome što ne poštuje publiku. Jer ko smo mi?
Meni beše fino onih desetak dvaes minuta dok je devojčica pevala iz mraka, iako me je zvučnik udarao u glavu. Jer ko sam ja?
A dok ne budem apsolvirao ta dva pitanja, sva ova druga, znate, nemam nameru da otvaram.
Za GLEDIŠTA piše: Ivica ŽIVKOVIĆ
Objavljeno i u Časopisu GRADINA broj 107/23
