Žiri Književne kolonije Sićevo, u sastavu: Zoran Živković, prošlogodišnji laureat Nagrade, Danijela Kostadinović, predsednik, Aleksandar Kostadinović, član, na sednici održanoj 5. septembra 2024. godine, doneo je jednoglasnu odluku da nagradu „Ramonda serbika” za 2024. godinu za celokupno književno delo i doprinos srpskoj književnosti i kulturi dodeli pesniku, proznom i dramskom piscu, scenaristi, novinaru, književnom i likovnom kritičaru, antologičaru, prevodiocu, javnom i kulturnom radniku, Peru Zupcu.
Pero Zubac, pesnik dečje duše, zavičaja, ljubavi, žene i snovidnih vizija, lucidni istraživač u neprekidnoj potrazi za stanjima duha koja se kristališu u kreativni čin, već nekoliko decenija jednako je prisutan u književnosti i kulturi jednim posebnim i autentičnim glasom izraženim u raznovidnom i bogatom opusu, sačinjenom od poetskih i proznih ostvarenja, kritike i esejistike, lirskih studija, parodija, velikog broja antologija i scenarija za filmove i televizijske emisije, knjiga za decu, kolumni u dnevnim listovima i novinama, libreta za balet i operu, prevoda i prepeva sa ruskog, nemačkog, mađarskog, turskog, holandskog, slovenačkog i makedonskog na srpski jezik.
Svoj umetnički put započeo je pesmom Tuga kao sedamnaestogodišnji širokobreški gimnazijalac, objavljenoj u studentskom sarajevskom listu Naši dani, da bi se već 1965. godine, poemom Mostarske kiše, publikovanoj u zagrebačkom Telegramu pod uredništvom Zvonimira Goloba, upisao u red vrhunskih liričara. Gotovo da i ne postoji čitalac koji ne zna naizust stihove u Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni, / jao kad bih znao sa kim sada spava, / ne bi joj glava, ne bi joj glava, / jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi joj zubi, ne bi joj zubi, / jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije / još nedozrele.
Od prvih pesničkih radova i prve knjige Nevermore iz 1967. godine, štampane u prestižnom izdanju „Prva knjiga” Matice srpske, pa do danas, bibliografija Pera Zupca beleži više od 120 naslova. Ovako impozantan stvaralački opus svedoči o velikoj posvećenosti pisanju i o visoko izgrađenoj svesti o značaju i značenju uloge pisca u vremenu u kome živi. Treba biti zagledan u juče da bi se moglo videti daleko, da bi se u tišini mogla osetiti krv koja se iz pesnika u čitaoca uliva dok se, nemirna, u more ne razlije ‒ svojevrstan je pesnički kredo Pera Zupca.
Tehnika njegovog pisanja skoro uvek uključuje metafiziku smrti, stvarne slike i zamišljene snove i niz nijansi stvaralačke sumnje i straha u blistavoj evokaciji prometejske pobune ili očajanja: Zapevao bih ali se / plašim / da će se u mom glasu / nazreti jesenilo, glase stihovi pesme Podne se glaska zrikom. I kao što naslov ove pesme pokazuje, poezija Pera Zupca teži dovođenju slika i zvuka u konstelaciju sinestetike, spajanju sa prirodom i prevođenju celog sveta u melanholičnu melodiju vetra, oblaka, kiše kojom se sluti lapis budućeg doba.
Zupčeva poetika je u isto vreme i čulna i samosvesna, zasnovana na ontologiji uzleta ka biću, umiranju i egzistencijalnoj zebnji.
Ima u tim stihovima nečeg mističnog, duboko sakrivenog u dubinama mita, i onda kada peva o vidrama u telu voljene devojke u Trpanjskim elegijama, i onda kada ga nose talasi orfičke egzaltacije, i onda kada sa spokojnim zrenjem i blagošću posmatra starenje, i onda kada razgovara sa svojom književnom sabraćom, Duškom Trifunovićem, Miroslavom Mikom Antićem i drugima ili, u drugom slučaju, onda kada Matija Bećković, loveći na ruke med zlatnih meridijana, umesto svoje poeme Vera Pavladoljska, kazuje Mostarske kiše ne bi li afirmisao tada mladog književnika Pera Zupca u kojem je prepoznao nesvakidašnji dar.
Konkretni smisao tog pesničkog putovanja od neegzistencije do postojanja u svim oblicima i u sveukupnosti, nagovešten je poetskim rečnikom toplog i jednostavnog izraza sa gustim emocionalnim valerima tame i svetlosti, tuge i radosti, smrti i života.
S druge strane, linija Zupčevog umetničkog sveta i izraza okrenuta je i zemlji, istoriji, društvu, književnosti pa čitamo i knjige eseja Ti dani, O vremenu i nevremenu, Zapisi iz tihog vremena, lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, parodije na jugoslovensko pesništvo Smejuljci, Perodije, Pantologya Nuova, poetske zbirke Tito je naš drug, San im čuva istorija, Postoji vatra, Vukovarski uspomenar, antologije pripovedača, antologije pesnika Vojvodine, izbore iz svetske i domaće ljubavne lirike, priređena izdanja Desanke Maksimović, Miroslava Mike Antića, izbore književnog stvaralaštva za decu, koji nam daju pravo da ga nazovemo i angažovanim piscem sa snažnim osećajem da književnost treba biti estetska, ali i moralna i duhovna vertikala jednog doba.
U tom kontekstu, mogao bi se sagledati i njegov novinarski i urednički rad, kao i angažovanje u izdavačkim kućama i na televiziji. Pomenimo da je tri decenije bio zaposlen na Televiziji Novi Sad, da je bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu Radio televizije Srbije, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa Radio televizije Srbije, prvi direktor umetničke manifestacije Brankovo kolo, urednik popularnih serijala za decu Muzički tobogan i Fazoni i fore, urednik popularne serije klasične muzike Harmonija sfera, glavni i odgovorni urednik časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za decu Vitez iz Beograda, kao i autor i koautor multimedijalnih spektakala poput Dana mladosti, olimpijskih takmičenja i slično.
Bavljenje novinarstvom i rad na televiziji, omogućili su mu širu društvenu i umetničku integraciju sa scenom i publikom i posredovanje između literarnog teksta i njegovog daljeg širenja u čemu je pokazao i posebno umeće.
No, i pre rada na uređivanju serijala za decu i pisanja scenarija za celovečernji film o Jovanu Jovanoviću Zmaju, rodonačelniku srpske književnosti za decu, Pero Zubac je bio već oformljeni i priznati pisac za decu i mlade mada je teško razlučiti da li su to knjige samo za decu i/ili za decu i odrasle čitaoce. Prvu knjigu za decu Hoću neću objavio je 1972. godine.
Danas ima status školskog pisca čija se dela nalaze u lektiri i u čitankama. Poeziju za decu kao i poeziju za odrasle on piše lirski jednostavno, nenametljivo unoseći autobiografske momente i fragmente iz svog zavičaja i detinjstva. Stalno oživljavanje dečaštva kao da je uslovilo harmoničnu fakturu stihova i impresiju da su pesme nastale u prvom nadahnuću.
Pero Zubac, u našoj konačnoj spoznaji, pesnik je SEBE, pesnik u kojem su lična, intimna, doživljena iskustva sjedinjena sa stradanjem, uzaludnošću, lepotom i radošću postojanja svih bića i tvari u univerzumu.
Neka ova dodela nagrade „Ramonda serbika” bude jedna u veku koji ćemo izmeniti ljubavlju!
U Sićevu, 17. 9. 2024. godine
Izvor: Obrazloženje Žirija za dodelu nagrade „Ramonda serbika” 2024
Piše: Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
