Poezija Ljiljane Sretović Radović deluje kao šapat koji ne želi da zagluši svet, ali ga uporno beleži – tačno, ironično, nežno i ponekad bolno. Njeni stihovi dolaze iz svakodnevice, ali ne ostaju u njoj: oni se, kao i pesnikinja, povlače korak u stranu i posmatraju život kao da je reč o neobičnoj umetničkoj postavci. Sagledavajući njenu poeziju na ovaj način, možemo govoriti i o srodnosti s Vislavom Šimborskom – u promišljenoj, ali nipošto hladnoj poetici.

Iz zbirke Severna strana solitera odabrane su pesme koje svedoče o snazi intimnog glasa, glasa koji ne traži velike i dramatične preokrete. Banalnosti grada, porodične drame, socijalne pukotine i nasleđene rane oblikuju se u jasnu, nenametljivu i inteligentnu poeziju, koja svog čitaoca ne traži, ali ga sasvim izvesno pronalazi. E, upravo u tome i leži njena najveća vrednost.

Ovaj izbor, dakle, nije antologija, već poetski izvod – ciklus koji se može čitati i kao mala knjiga u knjizi. On otkriva jedan prepoznatljiv glas savremene srpske poezije koji, iako ličan, ne poznaje ograničenja teme, tona ili vremena. Kao i kod Šimborske, tu je smeh u tragediji, svest o prolaznosti u sitnici, i ljubav u rečenici bez emocionalnog viška.

Moja soba povraća haljine

gaji paukove i osušeno cveće

oduvek je ružna, ali i u njoj

su se smejali ljudi

sada optužuje mene

a ja samo sedim

u čekaonici pored koje

ne prolaze vozovi.

Neonka u kupatilu treperi

bela četkica za zube dežura

iznad lavaboa, sama u čaši

bez srca, bez uma, a korisna

od njenog odraza u ogledalu

učinilo mi se da vidim sebe.

U meni rastu pesme

tanke i blede

razvlačim ih po papiru

od koga napravim čamac

i usidrim ga u marinu

iznad mog pisaćeg stola.

Dan me gura: misli, hodaj, pričaj

uveče, tihu sreću pokida svađa

oko beži jedno od drugog

uši bi šamarale obraze

leva ruka prebacuje desnoj

što se rukovala sa njim

želudac viče prestanite

a prvi je potegao praćku

okupljanja počinju ushićenjem

a već, grleći se, vadimo bodeže.

Izvlačim koverte sa dna

žute, zelene, ljubičaste

prva je napravljena od postera

tinejdžerski časopis iz osamdesetih

prelećem preko kosih slova

imam sve petice, kada dolaziš

s nekih su skinute markice

o, kako sam se sinoć ljubila

poslednje su sa crveno-plavim rubom

mom sinu je nikao prvi zubić

danas dobijam puno mejlova, ali

nemaju miris pisama iz kutije.

Na blagajni bolnice

brojim traženi iznos

daju mi priznanicu

ljubazno se zahvaljujem

sestra me prozove

doktorka ne pita za ime

nezamislivo boli

ali nije to ništa

letnji je dan

moja haljina ledena od znoja

pre ulaska u stan

nameštam usne u osmeh.

Kada su objavljene moje pesme, bio si tužan

kao da su ti saopštili da imam leukemiju

pogrešnim poklonom sam pokušala da se iskupim

u tvojoj biblioteci nije bilo mesta za moju knjigu

govorili smo o ljubavi različitim jezicima

najbolje smo se razumeli u bašti, u tišini

jednog leta si napravio ljuljašku meni, odrasloj ženi

tada smo prestali da vučemo uže svako na svoju stranu

kada si umirao, milovali smo jedno drugom ruku

na mašini, koju si mi dao, i danas kucam pesme.

Sumrak prolaznicima navlači zlokobna lica

u kojima prepoznajem ljude koji su tražili

da radim ono što nisam želela

da hodam po žici zavezanih očiju

ulazim u kuće bez vrata

budem balerina na muzičkoj kutiji

preseći konopac

izaći iz dvorišta

zatvoriti kutiju

bilo bi prijatno ući u topli kafe

sedeti kao da nekoga čekam

ostaviti rukavice namerno

na zamagljenom prozoru autobusa

napisana reč se sliva u kapljicama

izlazim, kišobran tupo udari u dno kante.

Radosnija nego što biste pomislili

znam da ovuda ne šetaju devojčice

koje su se smejale što ne uspevam da

uhvatim loptu u igri između dve vatre

dani su dugi i trpe što sam spora

pešačim uz stepenice

sve bolje vidim

otkrila sam novu nijansu crvene

nemam vremena da plačem

i da goloruka sprečavam ljude

da budu glupi

najviše kažem sa malo reči

nimalo nisam ljuta

na one koje sam volela

ljubaznost se na čudesan način vratila

mada nikad nisam stavila cenu na nju.

Poželela sam da ostarim kao Vislava Šimborska

smireno, sa demode frizurom, u lila džemperu

i dve stotine pesama, tvrdo koričeno izdanje

a deca da zapamte da je radost uvek moguća

na to je zlatna ribica zakolutla očima i nestala

u dubinama plavetnila iza pesme na desktopu.

Moja sreća je pitoma

ima glavu suncokreta

i telo izvajano

prema obliku brežuljaka

tiha kao voda u bunaru

miriše na kadife

uz stazu kojom

dolaze naša deca

sedi na stolu

odmara na polici sa knjigama

spava u fotografijama

otvara prozore da uđe jutro

popodne sluša naš smeh

na kiši ispod kruške

trči za psom i mačkom

dok nam oči ne postanu ringišpili.