Падали су аероплани на Фландријским равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде. Преплашено су клепетали митраљези.
Падали су аероплани кроз румене облаке у пламенима над Изонцом, и за њима су стајале у зраку дуга права повесма дима као над жртвеницима праведника. Поломљени костури су ломили жуте трске у Пинским баруштинама, уз праскави шобот вода на које се враћало избачено блато, и уз плашљиве крике дивљих патки са црвеним кљуновима.
А свуда се вукли каљави ровови са уморном, покиданом мрежом жица, вриштали су митраљези и урлала чудовишта. Мали, каљави пешаци умирали су незнани, затрпавани блатом, које је скакало у црвеним стубовима. На земљи су људи копали нове јаме: ровове и гробља.
У зраку су падали аероплани. Обртале се елисе и зујали мотори. И опет се сјајне елисе вртоглаво превртале.
Ноћ је била хладна, те је по сасушеној трави било још иња. Тамо негде где је исток, небо је требало да се румени, али је свуда још било магле. Један се пилот сањиво протезао.
Отегнута, неразумљива песма пробијала је однекуда. Можда се њоме кравио смрзнути стражар. Малгаш из Амбонга или туговао жути кувар са Меконга.
Дуги прашњави хангари и мале колибе будиле се. На колибама прозори су били од хартије, а по зидовима су излепљене слике нагих жена. Помаљале се нове чупаве главе. Шкрипала су крила апарата које су померали.
Два нова и сјајна стајала су спремна у зврци мотора и чаробним обртима елиса. Капетан Восел је намицао кожни шлем на главу. Под комбинезоном се гужвало ново одело и јежиле медаље. Говорио је да треба бити кокетан у смрти.
— Па ми сви због кокетерије и умиремо.
Изгледа да је то Бора рекао.
Неко је викао:
— Павловићу, Павловићу, јеси ли писма написао?
— Бора се окренуо. Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе.
— Не боји се он, носи свој фетиш на срцу, довикивао је Сергије, који је тек ускакао у широки комбинезон. Ипак није био весео и лицем му се разлило жутило.
Около се магла дизала и откривала сву досаду поља битољске равнице, на којој се гдегде дизала минара, и пушили репови прашине над уранилим поворкама камиона. Вукли су на фронт хлеб и слеђено месо у џаковима.
Бора је погледао бомбе окачене о жици под апаратом, и насмешио се. Закорачио је, спустио се на седиште, и прикопчао широки појас око струка. Није видео бледо Сергијево лице, мада се овај једнако окретао. Бора се смешио.
Тамо је у станицу улазио воз уморно стењући, а путевима су једнако јурили камиони. У селу се јуначили певци и посилни из ескадриле дирао румено, босо девојче.
Сергије је радио на апарату. Хука се мотора удвојила, авиони се затресли, и један за другим полетели преко смрзнуте земље. Ускоро точкићи нису више ништа додиривали, и две велике тице лебделе су у зраку.
Све се доле смањивало под њима. Топили се хангари и логор. Видело се још само како се трећи апарат, њин мали заштитиник подигао увис.
Кључала је под њима и бежала смрзнута равница и жута села пуна штабова и стваришта. По равници су текли путеви као реке. Равница се таласала, и лагано се као гомиле црних корњача дизале планине. Непрестано се пели увис. Барометар је све више падао.
Ветар је ударао све јаче у лице заштићено наочарима и подбратком шлема, и Бора се сећао да га је неко некада љубио. Влажни мали пољупци остајали су као траг сладострасног пужа по њему… устављали се на уснама, које су пиле…
Около је све било плаво и хладно. Бора је слушао неразумљиву причу ветра и зујање елисе. Доле по врховима планина је било снега, преко кога је трчало јутарње сунце.
Бора се сећао жутога платана под којим је умирало мршаво претучено маче, и невидљивих лептира које су само самртници могли да виде.
Беле пруге по гребенима били су ровови, а прашина је димила крај топова у дејству. Беле бразде се множиле, дужиле, укрштале.
Земља је била пуна белих мравињака.
То су били наши. Шуме су биле збијене и црниле се. Беле стене мешале се са белим рововима. Све је изгледало као нека огромна разастрта карта. Изгубили се већ ровови, и пушиле се нове батерије. Сада, ове су биле туђе.
Аероплан је правио спирале. На небу су били светлосни лукови. а доле је зјапио понор провалија и шума.
На апарату су тихо крцкале спојнице и везе.
— Крц, крц… — то је било тихо наговештење, скоро претња.
Пилот се умно сагибао, радио и авион је кружио над белим и жутим пегама на земљи. Видели се ситни људи како беже.
Бора је повукао за ручицу. Нешто се откинуло. Апарат се затресао. Опет. Четири пута се велика тица плашљиво затресла.
Доле су већ летеле певајући бомбе, избијао дим и пламенови, бежали и умирали људи. Дим се лепршао и смешио над срушеним колибама.
Са свих страна из гнезда покривених сувим грањем дизале се увис митраљеске цеви. Нишанџије издужене на леђима узимале су одстојање и сипале ватру из дугих реденика. Клокотали су митраљези. Они горе у зраку нису чули јаук зрна која се расипала и лутала, да се доцније уморна у завијеном луку поврате на земљу. Грмеле су и цеви топовске.
У зраку се апарати раставили. Већ се Восел окићен шрапнелским димовима враћао натраг. Његова велика тица је дрхтала рањена. И мали Њепор је бежао за њиме, јер није волео мирис сумпора.
Све је чешће грмело у зраку, авијатичари грмљаву су једва и чули, али су са ужасом гледали беле и црвене димове испод и крај себе.
Пилоти су радили све брже, а језа је трчала испод кожом постављенога одела.
Изгубила се чежња далеких летова и песма арлекина у зраку. Ваздух више није љубио пољупцима већ шибао канџијама. Осећала се само доле бездан земље, видели пламени шрапнела и почела да чује грмљава. Апарат је била слаба играчка у бескрају. Неко се на њега пењао, улазно огроман тежак и страшан.
Два гаврана се појавила далеко на видику. Расли су. Долазе. Велики стари „фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица.
Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже?
Одједном нешто светло стаде промицати. У зраку се сплело безброј правих светлосних конаца.
Апарат се немоћно тресао и споро бежао. Восел је већ био измакао, а „Њепора” није више нигде било.
Два туђинска авиона, као два витеза крстоносца устремила се на заосталог. Сигурно су пуцали из митраљеза, јер су нафосфорисана зрна непрестано цртала светле пруге по ваздуху.
Удар у раме гурнуо је Бору у ивицу апарата. Оловни бол се налио у руку… нешто пуче и огромни пламени водоскок шикну пред пилотом и зали апарат. Метак је запалио мотор. Сергија нестаде у пламенима.
Запаљени апарат се затресе као смртно погођена тица, занија, и полете право ка земљи остављајући дугу заставу пламена и црног дима за собом.
Горе се смејали крстоносни аероплани.
Лице му је натопила запаљена течност која је спржила очи, и запалила цело тело. Огромни пламени зуби раскидали су га страховито… још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан… потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену.
Апарат се рушио. Одједном последњим покретом запаљене руке Бора раскида већ прегорели кајиш око себе, и у стрмоглавом лету, као запаљени метеор полете сам ка земљи, док је апарат у пламенима лагано тонуо, тетурајући ка земљи.
Са свих страна су искакали из ровова и камених заклона војници, И гледали црвену смрт у зраку.
Запаљено тело је уз тупи удар треснуло о земљу.
У ваздуху се још лепршала запаљења крила, потом се преломила и све се уз хуку срушило у реку. Војници се чували дуго да приђу усијаним металним комадима. Пред рововима, крај дрвета свег изрешетана куршумима дуго се пушило црно размрскано тело.
Дубоко у ноћ патрола се кренула из плитких ровова и вукући се лагано дошла до већ угашеног људског огњишта. Тело је било гомила угљена. Скупили су угљене остатке у шатор — тада је при померању избио смрад спеченог меса — и донели га пред батаљонски заклон.
Док је нови командант, мајор, који је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је изашао испод стене и загледао се у црне остатке. Одблесак од ватре пао је на угљенисане кости, и изгледало је да се једна разломљена вилица осмева.
Казимир је дрхтао у грозници и грозно кашљао. На жутом лицу избила су два румена печата, и између војничких шлемова и бајонета његове су очи дивље светлуцале. Грцао је кроз кашаљ…
… Лудило злочинаца гомила своје жртве… жртве уједините се… не убијајте мале, оне које у смрт, као и вас, гоне други… бацајте оружје… једина је истинита велика, вечна љубав над нама… бацајте…
Тада је загрмео страшни глас мајора, и на светлости ватре затресли се његови усправни бркови. Војници се узмували. Нешто се десило.
Ускоро, док су четири војника копали у ноћи јаму за угљенисане кости, и погребно звонили ашовима, Казимира су спуштали везаног под стражом доле ка јарузи.
Борове шуме се црнеле на месечини. На рововима су клепетали митраљези, и њина зрна су тужно јаукала у светлој ноћи.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише Станислав КРАКОВ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ