„Како се испољава Хегелов апсолутни дух?” – пита професор филозофије студента који тек што се вратио из војске и закорачио у амфитеатар, уверен да је у царству слободе. Бруцош оклева, градиво га замара јер је сувопарније него што је могао да замисли и тренутак пре него што одустане од овог испита, чује самог себе како изговара:
„У форми духовитости.”
Продоран професорски поглед кроз наочаре и стиснуте усне недвосмислено му потврђују да је прекорачио дозвољене границе. Одсуство смеха у просторији наговештава буру. Али професор превладава гнев и без речи узима индекс, уписује петицу, а онда то понавља и у записнику. Јадни „бруле” постиђено пружа руку ка студентском документу, на који је поноснији него на исто тако црвени пасош. Добио их је готово истовремено, чим је одужио дуг домовини, вратили су му га у полицији.
Уследило је још неколико испитних неуспеха и несуђени филозоф одлучује да се усмери ка нечем мање апстрактном. Наредне године уписује психологију, подржан од родитеља, који су имали много муке да објасне родбини и пријатељима шта то студира њихов син. Показало се да је то пун погодак, јер студије завршава у рекордном року, а као најбољи у генерацији добија понуду да постдипломске настави у Америци. Професор са чувеног Универзитета Калифорнија Лос Анђелес успева да га убеди да заборави на развојну и посвети се зоо психологији.
Док се он усавршавао, проучавајући начине на који уче пацови, голубови и мајмуни, да би постепено прелазио на мање испитана подручја и посветио се најпре делфинима, a онда дефинитивно птицама, стара домовина се распала. Патио је због тога, али из даљине, тако да је мање болело него што је био спреман да призна. Родитељи су били на сигурном, далеко од ратних дејстава, а и НАТО бомбардовање није их посебно погодило иако су одбијали да напусте град. Отац је био уверен да непријатељ неће бомбардовати нови део града, који су чинили све сами солитери, без иједног војног објекта. Мајка га је, као и увек послушала, а од „томахавка” и касетних бомби више су је узнемиравала запиткивања комшилука о сину у Америци. Доживљавала их је као прозивање, замерке што се скућио под скутом нашег највећег душманина.
Све тече и пролази, па и ратови. Угледни зоопсихолог успоставља контакте са колегама у отаџбини приликом долазака кући, да види родитеље и старо друштво. Некима помаже да дођу у Калифорнију и на друге универзитете широм Сједињених Држава, баш као што је крајем осамдесетих двадесетог века он имао среће. И онда, како то само „његово величанство случај” уме да режира, зову га са београдског Шумарског факултета и моле да помогне саветом старом филозофу Хегелу.
„Молим? Извините, дуго сам ван Србије, на кога мислите кад кажете Хегел?”
„То је наш најчувенији филозоф, председник Хегеловог друштва. Вероватно сте га упознали кад сте студирали психологију”, објашњава експерт за дрвеће и изговара име и презиме затрпано годинама.
Наш Американац не оклева, одмах пристаје да се сретне са човеком чије га је одсуство смисла за хумор усмерило ка психологији животиња и животу у „врлом новом свету”.
Преко посредника договарају сусрет у најпознатијем ресторану у центру престонице. Зоопсихолог не жели да поново буде у подређеном положају тако што ће отићи на ноге старом филозофу у његов кабинет, као у време покушаја студирања „науке о мудрости”. Ни не слути да је Хегел пензионисан и да заправо не би ни имао где да га прими. Зато се и обрадовао кад је чуо предлог да поразговарају ван институција, мада се кафана не може сасвим изузети из значајних српских установа.
Било је дирљиво гледати забринуто лице Хегела, који се руковао с бившим студентом, не препознавши га. А и како би, он је и онако напустио филозофију, тако давно да ни сам више није сигуран да се све то заиста и догодило. Наручили су две кафе и одмах прешли на ствар, јер се филозофу журило да разреши приватни Гордијев чвор:
„Имам кућу на југу, између Лебана и Медвеђе, брвнару. Тамо сам и рођен, познајете ли тај крај?”
„Како да не, моји родитељи су из Вучја, то је близу!” – зачудио се психолог.
„Е, онда Вам неће бити чудно ако Вам кажем да су детлићи окупирали моје имање. Привукло их је дрвеће, имам шест храстова у дворишту. Најстарији је почео да се савија, морали смо да га везујемо и подупиремо, али широким кожним упртачима, као војника, да га не повредимо.”
„Претпостављам да се бринете да ће га детлићи докусурити?”
„Ма не, знам да су они шумски лекари. Не буше дрво без разлога, интервенишу само тамо где је потребно.”
„У чему је онда проблем?”
„Моја кућа је од дрвета, брвнара. Окомили су се на њу, избушили су је као сир. Нарочито их привлаче прозори, ваљда су њихови рамови пуни оних сипаца, чега ли већ не. Углавном, мој брат Шелинг живи у близини и не успева да их отера, ни буком, ни димом, ни страшилима, ничим што би их уплашило, а не би им угрозило животе.”
Зоопсихолог је ћутао, оклевајући да ли да спомене како је некада давно полагао и пао први испит код садашњег саговорника. Збунило га је спомињање Шелинга и упитно је погледао професора, пре него што му је дао савет. Филозоф је схватио и објаснио:
„Имам три брата, моји су се развели, тако да имам браћу из нових бракова оца и мајке. Они нису сви међусобно браћа, али ја сам најстарији и мени јесу. Немају везе са филозофијом, баве се неким обичним стварима. Али по њиховим темпераментима и погледима на свет ја их зовем Кант, Фихте и Шелинг.”
„Када сте им дали те надимке, пре него што сте Ви постали… Хегел или касније?”
„Право питање! Тако сам их прозвао још док сам студирао филозофију. Није ми уопште пало на памет да ћу постати Хегел. У то време био сам марксиста. Него, шта да радим, помозите ми ако можете?”
„Детлићи нису исти, има их преко двеста врста, живе по целој планети осим у екстремним поларним условима и на Мадагаскару.”
„И шта сад, треба да дођете код мене на имање да установите ком роду припадају? Или да се иселим на Мадагаскар?”
„Нема потребе. Рећи ћу Вам нешто што има везе са психологијом птица, али и астрологијом у коју Ви, претпостављам, нимало не верујете?”
„Не, осим што од како сам у пензији, проучавам стара српска веровања из претхришћанског доба.”
„Добро, ово је слично, само што је реч о индијанској митологији. По њиховом хороскопу, ја сам рођен у знаку детлића и верујем да није случајно што сте се баш мени обратили. Дужан сам да Вам помогнем.”
„Не знам какве то везе има, али слушам Вас и урадићу како кажете. Мој брат Шелинг је текстилац, покушавао је да их отера пуцањем у ваздух из ловачке пушке, али каже да их је сутрадан било трипут више.”
„Природно, детлићи су као крв, незаустављиви. Црвено је њихова боја, али их из непознатог разлога одбија плаво. Обојите у плаво прозоре и врата или их облепите нечим плавим и они ће отићи. То је сигурно, потврдили су експерименти, а ја сам ипак доктор зоопсихологије. Шумске птице су моја ужа специјалност.”
„Ох, не сумњам! Хвала Вам докторе, идем одмах да позовем брата да набави нешто плаво за прозоре. Не бих да га малтретирам да фарба целу брвнару.”
Растали су се пријатељски, иако много тога није изречено. Филозофу се чинило да осмех исувише лебди на лицу зоопсихолога, а овоме другом да некаква сенка прекрива Хегела.
Неколико година касније срели су се на научном скупу у Нишу. У свечаној сали Универзитета, психолог је пришао филозофу и не околишајући, питао:
„Јесу ли детлићи отишли?”
Филозоф га можда и не би препознао, јер је амерички научник у међувремену пустио браду. Али причу о најезди детлића знало је мало људи на овом свету, а већина је била „с ону страну добра и зла”.
„Отишли су после неколико дана, чим је Шелинг облепио тракама прозоре и врата. Кад сам дошао да проверим, није било ниједнога.”
„Плаво их је отерало. Не кљуцају боју неба.”
Хегел се засмејао, што је било јако необично. Чак су му кренуле и сузе, а онда је објаснио:
„Мој луди брат није нашао плаву, па је купио некакву зелену пластику. Исекао је траке и излепио по свим прозорима, вратима, а за сваки случај је ударио и неколико дијагонала по брвнари. Кућа је личила на циркуску шатру. Али детлићи су отишли.”
„Чудно, мораћу да то експериментално проверим. Зелено их не одбија.”
„Не знам, можда нису могли да од пластике кљуцају дрво, а можда их је отерао мој разговор с Вама. У последње време почињем да верујем у такве ствари.”
„У какве ствари? У повезаност речи и догађаја?”
„Тако некако. Када је умро Фихте, један од моје браће, Шелинг је кренуо да ми јави и умро успут, од узбуђења. А прошле године је умро и Кант. Само сам ја остао, али осећам да сам ја крив за њихову смрт.”
„Не разумем! Објасните, ја сам психолог само за птице.”
„Можда се не сећате, али споменуо сам Вам пре неколико година да проучавам стару словенску митологију, од дуга времена у пензији.”
„Да, сећам се тога. Али не видим како то може да буде узрок?”
Филозоф је пребледео, осврнуо се по сали, а онда, уверивши се да их нико други не слуша, прошапутао:
„У страху од старости и смрти, почео сам превише да се занимам за демонологију и такве ствари. Мислио сам да сам се зауставио на време, али то је и Фауст мислио.”
Зоопсихолог је ћутао. Био је забринут за душевно здравље старог професора, али то није могао да му каже. Уместо тога изговорио је нешто сасвим другачије:
„Знате ли за Конрада Лоренца, проучавао је птице много пре мене?”
„Наравно, писао је о агресивности, запамтио сам оно његово да се људи не боре зато што припадају различитим групама, него стварају такве групе да би могли да се боре. И да, добио је Нобелову награду, чини ми се седамдесетих година.”
„Тако је, професоре! Е, ја сам као студент био фасциниран његовим проучавањем учења утискивањем код гусака. Знате оно, из цртаног филма, кад гушче излази из јајета, угледа мачка Тома и мисли да му је то мама.”
„Сећам се, мада сам и читао о томе. Зашто ми то говорите?”
„На факултету сам стално о томе причао и прозвали су ме Лоренц. Нисам ни слутио да ћу се тиме бавити, и то још у Америци! Планирао сам да наставим постдипломске у Скопљу, тамо је предавала једна сјајна жена развојну психологију. Била је у јеврејским кибуцима, проучавала децу у таквим заједницама, а ја сам се тиме одушевљавао.”
„А завршио са детлићима, као и ја!” – уздахнуо је професор филозофије.
Психолог је коначно скупио храброст да изговори оно што га је деценијама мучило:
„Професоре, како се испољава Хегелов апсолутни дух?”
Лице старца се најпре помрачило, као да га прекрива нека снaжна олуја, а онда је лагано почело да се разведрава и чак помало светли. Светлост је допирала из очију, које су биле плаве. То је тек сада приметио млади српски Лоренц, гледајући како се из дубина појављује препознавање. Одговор је био очекиван:
„Не у духовитости, драги колега! Апсолутно не!”
На тренутак је пожелео да загрли тог старог човека који је некада био строги професор са вером у свемоћ Духа и филозофских конструкција. Онда је помислио да је руковање сасвим довољно, али се са говорнице зачуо глас ректора, који је поздрављао учесника скупа. Зато су се само још једном погледали у очи и Хегелу је на памет пало нешто сасвим ненаучно:
„Има кестењасте очи. Шта ако од боје очију зависи наш поглед на свет?”
То заиста није било духовито. Зато је одлучио да прећути. Баш као и зоопсихолог, који је климнуо главом и кренуо ка свом месту у сали. Успут је помислио на Вертера, који му се јавио изненада и без повода. Запитао се како би изгледали његови каснији јади, да се није убио, и промрљао себи у бркове:
„Не може се све рећи. Није људски да се све изговори. Ни да се пита.”
За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ
