Не умем са женама, иако имам еротски поглед. То је зато што сам глуп као курац. Много би времена требало да исприповедам све моје љубавне неуспехе. Да набројим сексуалне авантуре прсти једне руке су превише. А за емотивне везе мало су сви прсти које имам, укључујући и онај екстремни екстремитет, који ме и баца у очај.

Вероватно је за све крива моја стидљивост. И смотаност. И што немам материјална добра у виду куће, стана, аутомобила. Да сам барем неки спортиста, али ја се задишем док се попнем уз степенице на други спрат. Могао сам да будем музичар, али немам слуха, па гитару свирам механички, као оне лутке на навијање. Буљим у папир са исписаним акордима и дрндам, а кад запевам гласом као из бурета, сви се поваљају од смеха.

Кад бих бар умео да цртам и сликам! Оловку држим у руци као аналфабета, мора да је то неки необичан дефект, и потписујем се дечјим рукописом. Такви су ми и цртежи, невешти и јадни, нико не верује да су настали пре пет минута – мисле да сам их ископао из архиве нижих разреда основне школе. Видео сам да су неки Шпанци на томе изградили своје целокупно дело, али друго је то кад знаш да црташ, па извлачиш дечје елементе. Код мене сваки лик има главу ко Цоцин бубањ!

Ипак идем на изложбе, не само због коктела које неки уметници приређују. Волим и књижевне вечери, више оне које се организују по клубовима где се точи пиће, него класичне где писци цевче киселе воде и жуте сокове, а публика на суво гута речи критичара и одломке аутора. Мислим, оно што он чита, шта ће нам сломљени литерата!

Уметност ме привлачи јер немам таленат ни за шта друго. Мајсторисање ми уопште не иде од руке, понекад ме намучи и замена прегореле сијалице. Колико сам глуп за те ствари потврђује догађај из детињства: желео сам да проверим како ради праћка, па сам ставио каменчић, затегао гуму, а онда је окренуо према себи. Утврдио сам да камен невероватном брзином лети право у моје чело, окрвављен сам схватио зашто у цртаним филмовима само будале вире у пушчану цев с погрешне стране. Онда из епизоде излазе осмуђени и исмејани, што није леп доживљај ни за кога.

А онда, као у бајкама које смо читали у раном узрасту до пунолетства, догодило се право правцато чудо! Залутао сам у „Музички клуб” на некакав перформанс, јер сам помешао датуме и кренуо на концерт „Електричног оргазма”. Оно што сам тамо гледао било је још боље: некакав тип с уметничким именом Гандалф поставио је стари гвоздени кревет на позорницу и лежао на њему. Улаз је био бесплатан, па се окупило доста радозналаца.

Пошто је то лежање потрајало, а ништа се није дешавало, погледом сам кружио по публици и гледао лепа лица. Угледао сам једну пријатељицу на другој страни, махнуо јој и она мени, а онда сам се сјурио преко бине до ње. Уопште нисам приметио, у оном полумраку, да се по поду котрљају кокошја јаја. Неким чудом нисам нагазио ни једно, али се уметник усправио и са узглавља завапио: „Човече, јеси ли нормалан, згазићеш ми јаја!” 

Његов очајни узвик је изазвао буру смеха, а ја сам збуњен застао, а онда ипак наставио до пријатељице. Њој се лице искривило од смеха, схватила је да нисам баш упућен у тајне постмодерне. Пружио сам јој руку, а онда увређен кренуо назад на своје старо место. То је Гандалфа већ толико распаметило да је скочио са кревета и јурнуо за мном. Успут је изгазио неколико јаја, а ја ниједно, појма немам како то да сам имао уграђен радар за минско поље у ногама. Док сам се враћао на седиште, добио сам френетичан аплауз.

Перформер је видео да му непознати краде славу, па је решио да ступи у драстичну акцију: почео је да се свлачи и витла одећом по бини. Девојке су вриштале, а момци добацивали непристојности, падале су и псовке. Тако го голцијат, уметник је босим ногама изгазио сва јаја, а публика га је наградила узвицима „браво” и громким аплаузом. Затим је чучнуо, извукао испод кревета некакву теглу, отворио је и гурнуо прсте унутра.

Олизао их је, ваљда да нам покаже да је реч о јестивом материјалу, а онда почео да се посипа по глави и маже по телу том житком масом. Начин на који се сливала потврдио нам је да се ради о меду, јер само тај чаробни нектар има необичну особину да се просипа у цик-цак. Читао сам да ни модерна наука не уме да објасни зашто је то тако. Не знам зашто не питају пчеле? Можда је наша Матица српска у свађи с њиховом? „Брате, много си ми меден, али ми те срце неће!” – добацио је неки фрајер из публике.  

Опет смо се смејали, сви у публици, али Гандалф, мада је растом више личио на Хобита, наставио је своју уметничку радну акцију. Извукао је нож испод јастука и почео да удара по њему као суманут. Мало смо се препали, никад не знаш ко је психопата и хоће ли јурнути према првим редовима. Вештим покретом распорио је јастук „од учкура до бијела грла” и  бацио нож на кревет. Зграбио је рањени јастук и посипао се перјем, које се лепило на њега као у стриповима. Једина разлика била је што су тамо користили катран као јефтинији материјал.  

Улепљен у перје више није изгледао јадан и го, већ више као некаква перната живина. Пенис му се није претерано истицао ни пре тога, а сада га је сасвим покрио гушчјим перима и девојке нису могле да уживају у бесплатној голотињи. Онда је скочио на кревет и згрчио се као фетус.  

 „Умаза постељину, човече, мого си бар да се окупаш!” – опет је неко добацивао фору.

Перформер је мало полежао, а кад су неки већ почели да устају и спремају се да оду, нагло је скочио, стао на металну ивицу кревета и покушавао да што дуже одржи равнотежу. Личио је на птића који покушава да полети, а плаши се висине, тако да смо заграјали и покушали да га охрабримо:

„Полети соколе, шта ћеш сам у гнезду!” – узвикнуо сам.    

Не знам откуд ми та реченица, психијатри би вероватно нешто ишчачкали о томе да сам јединац и да немам девојку. Свеједно, уметник је скочио с кревета и у тренутку кад се чуо ударац ногама о под, светло је сасвим утрнуло. Мук је потрајао неколико секунди, а онда су упућени у те ствари почели да аплаудирају. Придружили смо се и ми остали и светло се упалило. Само уметника нигде није било, искористио је мрак да се изгуби иза сцене. Већ сам помислио да је то штос и да се неће враћати, када га је сујета надвладала. На узвике „Браво, мајсторе!” није одолео, што ме разочарало. Док се клањао, као балерина, осетио сам плиму беса у себи:

„Све је покварио овим повратком, ја бих се изгубио у мраку, то је било много ефектније!”

Те исте вечери сам седео у кафићу с оном пријатељицом из публике и њеним друштвом. Разговарали смо о виђеном перформансу и неко је приметио:

„Човече, кад си претрчавао бину, а около јаја, нисам могла да верујем да нећеш да нагазиш ниједно. А уопште их ниси гледао, него право у Мају!”

Смејали смо се, а ја сам у трену одлучио: 

„Правићу и ја перформансе, имам неке идеје.”

„Какве, испричај нам?” – запела је Маја, а ја нисам имао куд, морао сам да измишљам. После сам све то стварно и реализовао.   

У галерији „Србија” у центру Ниша приредио сам перформанс „Тестерисање зиме” који је био веома посећен, а критике у уметничким часописима и емисијама прави хвалоспеви. Позајмио сам од кума разне врсте тестера за дрва, обезбедио хонорар и за њега, па смо заједно са посетиоцима данима пилили неколико метара буковине. За успомену, посетиоци су се фотографисали док режу, некима је то био први сусрет с физичким радом, а други су били вештији и од мог кумашина. Нисмо наплаћивали, па су многи носили по неко дрвце кући, тражећи да им се потписујемо, а било је и молби да им пиљевином напунимо пивске флаше, које су лежале около. То није било у плану, али смо од дуга времена почели да цевчимо и да их празне котрљамо по галерији.  

Охрабрен, упустио сам се и у ризичне подухвате. Одбачену стаклену вуну донео сам у једну фабричку халу и понудио храбрима да се прошетају по њој и да је додирују. Написао сам да је штетна, што се некада није знало и коришћена је као изолатор и заштита од пожара, тако да се не препоручује дужи боравак у изложбеном простору.

Набавио сам половне гас-маске и вретено, па сам на лицу места покушавао да од стаклене вуне нешто испредем. Та моја фотографија објављена је у свим важнијим светским часописима, а поставка је била омаж мом омиљеном писцу из младости Херману Хесеу. Зато сам је и насловио као „Дрндање стаклене вуне”. Уследили су жестоки напади књижевних критичара, али су ме ови ликовни бранили и тако је моја слава расла брзином већом од светлости. Производио сам је без Великог хадронског колајдера, Божја честица није само у Церну, али то будале не знају.

Кад ми је све досадило, почео сам да користим микрофоне и камере. Уз појачала и звучнике уметност смо производили на лицу места. Публика је баљезгала, а у тонама јаловине нашло би се и неко зрнце злата. Практично, све што би пало на памет мени или било коме, одмах смо реализовали. Сукобио сам се са колегама уметницима који су тврдили да је теза о демократизацији уметности погрешна, али сам их јавно отерао у мајчину као елитисте. Тиме су ми дали идеју за још један перформанс: „Отаџбина је ово материна!”

Да чудо буде веће, прихватили су ме чак и најжешћи фудбалски навијачи који пре тога нису ни чули за перформансе. Купио сам их пројектом који је искористио њихово дивљање на стадионима, мој је био само наслов: „Имамо нешто да вам поручимо!”  

Чак су ми из Владе Србије слали емисаре да ме питају да ли ми нешто треба, јер сам својом блесавом уметношћу успео да каналишем незадовољство у прихватљиве оквире. Врхунац је била одлука да представљам нашу земљу на Бијеналу у Венецији, а побрао сам и симпатије традиционално неугодних суседа.

Допало им се што сам осмислио перформанс „Ми-ришемо”, у коме из сложене апаратуре пуштам мирисе по изложбеном простору, од најпријатнијих до најогавнијих, а по белим зидовима свако може да црта, слика или оставља отиске руку, ногу, носа, дупета, чега год. Хрвати користе ту реч „рисање” за „цртање”, тако да сам чуо да ми два председника спремају некаква одликовања „витеза културе”, како ли се то већ зове, у сарадњи са Французима.  

А жене? Наравно да нисам више „витез пропуштене прилике” као у Џонијевој песми,  где „лијепе жене дођу, виде и одлазе”. Све се променило, али помало ми је досадило да спавам са колегиницама из уметничке бранше и новинаркама које ме јуре за интервју. Све су оне помало лујке, чим их занимају овакви као ја. Зато сам чврсто одлучио да се оженим. Био бих глуп када и од тога не бих направио перформанс који ће ми утерати у џеп неку десетину хиљадарки заједничке европске валуте. Нема везе што се евро клима, ако пропадне, направићу перформанс са неважећим новчаницама за неку нову девизу. Али, сад се женим и тачка!

Осмислио сам овакав културни догађај, који производи промену мог брачног статуса, а дозволићу и другима да покушају на исти начин. Назвао сам га „Кићење невесте” у част Паје Јовановића и његове чувене слике. Прилагодио сам га најмодернијим тенденцијама које превазилазе постмодерну за копље-два: у галерији су монитори на којима се врте сви моји досадашњи перформанси, а док публика то гледа и шета около, ја се скидам и на врх пениса причвршћујем малу камеру.

Онда тако наг лутам простором и снимам најпре под, а кад ми се нека девојка допадне, камера снима из другог ракурса. После месец дана, све оне које сам зумирао долазе у ужи избор, а ја се женим кандидаткињом која је слободна и која жели да се уда за мене. Тако сам ријалитију дао неопходну дозу уметности, јер „лепота ће спасити свет”, хтео он то или не. Мислим да Достојевски не би имао ништа против! И тенисери то тетовирају по мишицама, сад је ред на мачкице.

Наравно, било је примедби на мој рачун да пропагирам сексистички однос према женама, тако да сам морао да изађем у јавност и поручим да уколико из неког разлога мој инстинкт буде усмерен према мушком полу, пристајем да уђем у такву врсту заједнице. За сада је све у реду, нисам „уснимио” ништа што се коси са мојом приврженошћу женама. Да бих запушио уста критичарима, смислио сам и нови „изам” и бацио им га, као коску, да глођу док све ово траје: (н)еверпостмодерна, (н)еверпостмодернизам.

Не питајте ме шта то значи! Откуд бих ја то знао. Ја само продајем „муда за бубреге” и уживам у свему томе. Ако ми досади, јавно ћу да се покајем и о томе напишем књигу. Већ имам наслов, украо сам га од Мирослава Крлеже и прилагодио ономе што радим, тако што сам избацио Фрицову негацију: „Уметност је отисак птичје ноге у блату”. Али, до тада, ја као стари ученик „Алана Форда” уживам у свему и сам си себи велим: “Боље је сто година живјети у богатству, него тједан у биједи!”

А сад молим за мало места, да прође мој „китоловац”.  

За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

          Ја сам мајстор на црно и зато ме телефонски позиви у ситне сате више не изненађују. Али овај позив био је заиста необичан: – Хало, мајсторе, добро вече! (Уследио је плач.) Молим Вас, хитно дођите! Угинула ми је мачка!

          Нисам ја безосећајан, али нисам ни гробар, већ радио-ТВ механичар, који по потреби чисти бојлере, поправља шпорете и веш-машине. Зато сам и покушао да се одбраним:

– Госпођо, ја немам ништа с тим. Снађите се!

          Плач старије госпође није престајао, али је јецајући ипак успела да изговори:

– Кумим Вас, дођите! Мој син неће ни да чује да је он сахрањује, каже да председнику општине то не приличи. Или ми барем нађите некога ко ће то да уради, платићу!

          Тек тада сам препознао глас старамајке првог човека нашег града и преломио да јој помогнем. Не због тога што сам улизица, где бих ја, него што живимо у комшилуку, пар непарних улица нас раздваја.

          Било је већ близу поноћи кад сам утрчао у кућу старе госпође, у којој се француски језик говори барабар са српским. Несрећна жена је стајала изнад мачкиног одра и плакала.

          – Госпођо, дајте да видим шта могу да урадим! Где бисте хтели да је однесем? – питао сам.

          – Волела бих да је сахраните у дворишту, испод ораха. У летње дане волела је да ту лежи, јадница. Нека ту и почива. – зајецала је баба.

          Мачка је брзо била упакована у кесу, као на телевизији, па у некакву кутију, обложену изнутра новинама. Приметио сам да су то углавном били дневни листови који следе  политику наше владе.

          – Дајте ми ту кутију, ашовчић и ништа не брините. Немојте да излазите, већ је поприлично захладило.

          – Шта бих ја без Вас, мајсторе! Не бих могла ока да склопим поред мртве мачке у кући!

          – Добро, де, није она више опасна. Закопаћу је тачно где сте рекли.

Заиста сам намеравао да то урадим, али кад сам изашао у двориште са кутијом под мишком и портабл ашовом, у лице ми је пљуснула киша. – Јебига! – опсовао сам, потпуно непримерено тужном тренутку. Дошао сам до ораха и спустио кутију на земљу, а онда почео да копам. Било је прилично тврдо, па сам још једном опсовао, овај пут жешће.

Пробао сам поново да заријем оштрицу ашова у дубину, али је земља била тако утабана, да нисам успео ништа више од обичног гребања по површини. Тада ми је синуло! Изгребао сам земљу испод ораха, мало је чак и удубио, а онда ту наређао неке цигле, које сам спазио поред куће. Личило је на прави гроб, лепо поплочан.

Затим сам се ишуњао из дворишта до контејнера и достојанствено спустио кутију. Никакав хорог или закуцавање, то би било могуће једино да је цркнута мачка била само у кеси.

          У том тренутку сам се сетио да ми је син једном споменуо неког Селинџера, који је написао нешто у стилу „да не би желео да се разликује од мртве мачке, јер ништа није вредније од ње, зато што јој се вредност не може утврдити“! Каква глупост, помислио сам, и тада и сада. Чист зен-будализам! А мени су руке биле прљаве од копања и нисам имао ни воље ни времена за мистику Истока. Вратио сам се у кућу уцвељене старамајке. На трпезаријском столу стајало је послужење.

          – Изволите мајсторе, један виски за покојну мачку. Узмите, молим Вас!

          – Нека јој је просто, – рекао сам и отпио, не спомињући више силе, да не богохулим. Нисам ни просипао пиће на патос, ипак је то виски.

          Бакица је из фрижидера извадила сир и насекла на кришке, а онда га вратила у фрижидер. Била је заиста потресена, а можда и уплашена од мачкиног духа.

          – Па где је сир? – узвикнула је. – То је њен омиљени!

          – Вратили сте га у фрижидер. – обавестио сам је сасвим неемотивно.

          – Јао, ја сам се потпуно изгубила. Сад ћу да га извадим.

Сир је био на столу, а ја сам погледао прљаве руке и морао да их оперем.

          – Изволите у купатило, даћу Вам чист пешкир. – рекла је јадна бакица.

          – Нема потребе, само да скинем прашину. – рекао сам и као онај Пилат опрао руке лажљивца. Вратио сам се и закључио да је покојна мачка имала укуса кад је реч о сиру.

          Бакица ме највише осрамотила на крају, кад ми је пружила двеста динара. Надежда Петровић ме гледала са новчанице, а ја сам помислио како сам и ја вечерас постао нека врста уметника, а не више само обичног мајстора. Мајци председника општине продао сам чаролију. И утеху, на неки начин. Ликовна колонија Сићево запљускивала је те ноћи наше улице у центру Ниша.

          – Немојте, молим Вас, новац није потребан, ја сам то из поштовања према Вама. И мачки! – додао сам сасвим неприлично. Бака је зајецала.

          Узео сам новчаницу из пружене руке, стрпао у џеп кошуље, искапио још један виски да сперем укус мачкиног омиљеног сира и рекао „лаку ноћ“.

Старамајка је остала уплакана, али смирена. Oue es ma chate? – одједном ми је синула реченица на француском коју сам прочитао на налепници на којој је Дизнијев јунак Плутон унезверено вртео главом тражећи своју мачку.

Та сличица била је залепљена на стоној лампи мог сина и не знам из којих дубина подсвести је изронила једна од ретких реченица коју сам знао на том језику. Друга је била о одласку на базен,  а трећа се односила на спавање у оном другом смислу.

          Изашао сам на улицу. Док сам пролазио поред контејнера, на путу кући, стресао сам се, као пас који отреса воду. Чак сам испустио и неки звук, који ме подсетио на фрктање мачке. Уплашио сам се, али чим сам замакао из те сабласне улице, било ми је лакше. Стигао сам кући и док сам тонуо у сан праведника, помислио: – Ваљда ђубретари неће баш сутра да ударе у штрајк!

За ГЛЕДИШТА пише: Велибор ПЕТКОВИЋ