Трава је зеленила. Овако не почињу бајке. Обично се почиње са: Била једном давно иза седам мора, седам гора, седам река, седам шума једна… једна лепа, наравно. А ова бајка почиње са: Трава је зеленила. Чудна ми чуда: трава је зеленила. Па, нека зелени, ко јој брани. Свет је велики. Има места и за траву, и за песак, и за реку, и за камен, и за једно велико кудраво куче, шарено, а има по њушци белу пругу и зове се (то куче) Шерхан.

Не смејте се, нисам рекао Серкан, мада би могао тако да се зове јер свуда по травњаку ради, знате већ шта, где год стигне, срам га било. Трава је зеленила јер је почело пролеће, а не зато што је Шерхан обожавао да се ваља и скаче по њој, што је обожавао да је, онако тежак и кудрав, сав стапка у земљу. Шерхан је много волео да спава. Чисто му је сметало блиставо пролећно сунце, па је лајао и лајао.

Шерхан је лајао на Сунце. Остали пси из улице лајали су на мачке, на непознате пролазнике, на точкове аутомобила, што је разумљиво за псе. Неки су понекад ноћу лајали на Месец, што је опет разумљиво. Познато је да су пси блиски рођаци вуковима и дивљим псима, а вукови и дивљи пси лају на Месец. Значи, то што неки пси лају на Месец то је зато што се они сећају прича својих предака, својих деда-паса.

Али ниједно куче, сем Шерхана није лајало на Сунце. Неко блесаво куче, којег ли се то претка сећа? Или онако лењо хоће да каже, угаси се, пусти ме да спавам!

Трава је и даље зеленила. И било би довољно места у том дворишту и за траву и за Шерхана и његово ваљање-излежавање да у трави није расла и једна мала ружа. Мала ружа, наравно, као и све руже, није имала неко специјално име, као рецимо Милојка, Радојка, Станојка, Лепојка, Жљвојка… Звала се, ако ју је неко уопште и звао, само – Ружа. Или, у крајњем случају, када би једном пару Кикица дотрчао други пар Кикица, први пар Кикица би ословио Малу Ружу са:

„Види-како-мала-ружа.”
„А има и трње, иако је мала”, рекао би други пар Кикица и отрчао својим путем под чешаљ, или под туш, који је чучао у купатилу куће чије је двориште било излаз у свет. Туш је од досаде по цео дан знао да гунђа својим брундавим гласом:

„Кикице, дођите да вас окупааам. О, Кикице, дођите да вас мало кваснем. Малооо, само малооо, да вам сперем шампон са очијуууу.“

Та ружа која се зове само само Ружа изгледа да је сметала Шерхану више него Сунце. Таман се мало закотрља као лопта коју шутне Кикица, а оно – боц! „Ав!“ дерне се Шерхан на Ружу у коју се убоцкао. Хоће да је звизне шапом. А оно још више: боц, боц! А Шерхан, двапут јаче бесан на Ружу: „Ав! Ав!“.

Таман је заборави и прође га љутња, кад му се крзно закачи на Ружин три, па никако да се отпетља. А хтео би да јурне да врати лоптицу једној Кикици, која није чула глас из куће, „Вечееерааа!“, па је остала да се маје по трави која, не заборавите, зелени ли зелени. Хтео би да јурне да врати лоптицу, а она Ружа га држи као чичак. Не пушта га. Проклета да је Ружа, Кикица оде у кућу да вечера. „А моја коска, где је моја коска!“ Урлао је од беса Шерхан, да му је дошло да угризе Ружу. Али то му не би било паметно, језик би му био боцнут, па би се надуо као крофна, па чак и да добије своју коску, у шта у крајњем случају и не сумња, не би могао да је прогута.

Како да гуташ коску кад ти се језик надује као крофна? Пуна ти уста сопственог језика, и ужасно боли, и нема места за коску. А из дубине стомака црева завијају: „Гладниии смооууу!“ И зато Шерхан није угризао Ружу. Само је, о замислите безобразног ли кучета, подигао ногу и: шишкиришшш. Ружин миомирис оде нетрагом.

Ружа је целу ноћ туговала за својим изгубљеним мирисом. Од силне туге и силних суза, о гле чуда, мирис се ујутру вратио. Сузе су опрале латице Руже и са првим кукурекањем петла мирис Руже се раширио по целом дворишту па је и сва трава мирисала на њу, и просто тог сунчаног јутра била још зеленија.

Нешто је тог јутра било необично. Иако се синоћ добро наспавао (јер улицом је прошла свега једна мачка и један закаснели такси са познатим комшијама), иако је могао склоњен од сунца да дремне под омиљеном крушком бар до поднева, иако није био гладан јер му је од вечере остала велика кост, све то иако, био је Шерхан ипак узнемирен: из куће нико није излазио.

Кикице су одавно морале да изведу своје барбике у шетњу, па да га терају да их на леђима носи до кобајаги школе за барбике, па до, кобајаги, Главног којег он стварнички одавно није видео.

Онда је излетела из куће Она-што-виче-на-Кикице-вееечераааа и стуштила се, о гле чуда, на Малу Ружу. Ишчепрка је из корена и бупну у кесу. Шерхан скочи од радости и стаде весело да маше репом: „Нема више боцкаве руже, нема више боцкаве руже!“ И стварнички, Шерхан је сада могао да се слободно ваља на све зеленијој трави.

А шта се, у ствари, десило са главним јунаком бајке, са Малом Ружом? Ево, шта.

Прво је дуго путовала онако замотана у кеси. Носио ју је витез на коњу до мора. После ју је витез закачио на крилама Питомог Змаја (Шерхан уопште није знао, док му Кикице нису испричале, да постоје и добри питоми змајеви). Питоми Змај је прелетео седам мора и спустио се уморан на планину Копетдаг.

Малу Ружу је закачио за Једногрбу Камилу (а Кикице су испричале Шерхану да постоје и двогрбе камиле). И Једногрба Камила понесе Ружу дубоко у пустињу кријући се од сунца до Главног. Када ју је Главни Витез добио, силно се обрадовао. Шта је Главни радио тамо далеко, у пустињи Каракум, Шерхан не би никад сазнао, да му, наравно, нису испричале Кикице: Чувао је границе Краљевства од злог чаробњака Гезбага. Какво је то чудовиште Гезбаг, Шерхан није могао ни да замисли, јер његов једини непријатељ била је Мала Ружа, које више нема у све зеленијој трави.

Главни је узео Малу Ружу и посадио је у каракумски песак. Јадна Мала Ружа морала је да издржи велике врућине, јер у пустињи сунце немилосрдно пржи. Мислила је ружа, како би добро било да бар Шерхан лајне једном на Сунце, да јој пружи мало утехе. Понекад јој је прилазио Главни и квасио је чистим провидним капљицама.

То је Ружи била једина утеха у паклу песка и тешке светлости. Али Мала Ружа, иако је била мала, била је и храбра и није се жалила на судбину. Понекад, кад би пустињом ветар комешао песак, Главни јој је причао, шапутао веселе приче. И тако су данима Главни и Мала Ружа чекали злочестог Гезбага.

И он се појавио једном када Сунце само што није зашло иза планина Копетдага. Јахао је на тигру коме су се очи црвенеле као да су жар, а реп је витлао лево-десно као да је змија. Главни га је спремно дочекао. Извадио је мач и напао Гезбага. Гезбаг је извукао чаробни штап и завитлао чаролију.

Севнула је муња, али Главни постави штит и чаролија се одби у пустињу. Брзо замахну мачем на чаробњака, али у трену овај нестаде, па му се појави иза леђа. Главни се хитро окрену и постави штит на већ строваљену чаролију. И тако су се Главни и Гезбаг тукли целу ноћ. Јадна Мала Ружа стрепела је над исходом битке и када је опасни тигар хтео с леђа да скочи на Главнога, мала Ружа се нашла ту, оштро се зањихала и убола га трном у шапу.

Тигар заурла од бола и побеже у планину. Гезбаг се зачуди шта то би и Главни искористи тај тренутак непажње и посече му мачем чаробни штап. А познато је када се злом чаробњаку посече чаробни штап да чаробњак изгуби моћ и претвори се у обичног црног скакавца. Гезбаг наврат-нанос одксакуће у планину да га Главни не исече на комаде.

Тако су Главни и Мала Ружа победили злог чаробњака Гезбага и сачували Краљевство.

То, наравно, није крај бајке. Има још. Шерхан о свему томе ништа није знао. По навици лајао је на Сунце и ваљао се на још више зеленој трави. И тог дана било је нешто необично. Синоћ су заборавили да му дају кост. Шерхан је престао да лаје на Сунце, па је лајао на оне у кући: „Гладааан сам! Ав! До- несите ми кост! Ав. Ако ми не донесете, умрећу од глади. Ав! Ав! Ауууав!“

И тада из куће изађоше Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни. Шерхан се збуни. Одавно није видео Главног и није знао да ли да маше репом или се то не сме. Помислио је: „Стрпићу се да видим шта ће да се деси.“ Кад оно! То није могао да издржи. Залајао је од муке: „Ав! Ав! Аууав!“

Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни извадише из кесе Малу Ружу и посадише је на сасвим зелену траву. Ружа се осмехну и протеже корење у мекој благородној земљи и промешкољи латице на благом сунцу. Затим из куће излетеше Кикице и стровалише нове играчке Шерхану на леђа. „Види Ову Барбику!“ Вриштала је једна Кикица, „А види моју“, подметала му је под њушку друга Кикица.

Шерхан би радије кост, али шта је ту је, бар за утеху мало да се поигра са Кикицама. А када су Главни и Она-која-виче-на-Кикице-вееечерааа ушли у кућу, Шерхан се пришуња Малој Ружи, и замислите гадост превејаног џукца: подиже ногу и шишкиришшшш. Ружин мирис оде нетрагом.

Али мала, храбра Ружа није била тужна. Боцну Шерхана и засмеја се до суза. Наравно, понекад се може смејати до суза, и, наравно, да се понекад од силне среће може плакати. Мала Ружа се смејала до суза, а те су сузе спрале латице и мирис се брзо вратио. Шерхан се помирио са судбином да храброј Малој Ружи не може ништа.

А касније када је од Кикица чуо како је Мала Ружа храбро боцнула опасног тигра злог чаробњака Гезбага, Шерхан јој је с поштовањем прилазио и њушкао је. Тако су се Шерхан и Мала Ружа спријатељили. И то пријатељство траје и дан-данас, док се трава зелени у дворишту.

5-10. јануар 1998. Гокче, Туркменистан

Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Зоран ПЕШИЋ СИГМА