Trava je zelenila. Ovako ne počinju bajke. Obično se počinje sa: Bila jednom davno iza sedam mora, sedam gora, sedam reka, sedam šuma jedna… jedna lepa, naravno. A ova bajka počinje sa: Trava je zelenila. Čudna mi čuda: trava je zelenila. Pa, neka zeleni, ko joj brani. Svet je veliki. Ima mesta i za travu, i za pesak, i za reku, i za kamen, i za jedno veliko kudravo kuče, šareno, a ima po njušci belu prugu i zove se (to kuče) Šerhan.
Ne smejte se, nisam rekao Serkan, mada bi mogao tako da se zove jer svuda po travnjaku radi, znate već šta, gde god stigne, sram ga bilo. Trava je zelenila jer je počelo proleće, a ne zato što je Šerhan obožavao da se valja i skače po njoj, što je obožavao da je, onako težak i kudrav, sav stapka u zemlju. Šerhan je mnogo voleo da spava. Čisto mu je smetalo blistavo prolećno sunce, pa je lajao i lajao.
Šerhan je lajao na Sunce. Ostali psi iz ulice lajali su na mačke, na nepoznate prolaznike, na točkove automobila, što je razumljivo za pse. Neki su ponekad noću lajali na Mesec, što je opet razumljivo. Poznato je da su psi bliski rođaci vukovima i divljim psima, a vukovi i divlji psi laju na Mesec. Znači, to što neki psi laju na Mesec to je zato što se oni sećaju priča svojih predaka, svojih deda-pasa.
Ali nijedno kuče, sem Šerhana nije lajalo na Sunce. Neko blesavo kuče, kojeg li se to pretka seća? Ili onako lenjo hoće da kaže, ugasi se, pusti me da spavam!
Trava je i dalje zelenila. I bilo bi dovoljno mesta u tom dvorištu i za travu i za Šerhana i njegovo valjanje-izležavanje da u travi nije rasla i jedna mala ruža. Mala ruža, naravno, kao i sve ruže, nije imala neko specijalno ime, kao recimo Milojka, Radojka, Stanojka, Lepojka, Žljvojka… Zvala se, ako ju je neko uopšte i zvao, samo – Ruža. Ili, u krajnjem slučaju, kada bi jednom paru Kikica dotrčao drugi par Kikica, prvi par Kikica bi oslovio Malu Ružu sa:
„Vidi-kako-mala-ruža.”
„A ima i trnje, iako je mala”, rekao bi drugi par Kikica i otrčao svojim putem pod češalj, ili pod tuš, koji je čučao u kupatilu kuće čije je dvorište bilo izlaz u svet. Tuš je od dosade po ceo dan znao da gunđa svojim brundavim glasom:
„Kikice, dođite da vas okupaaam. O, Kikice, dođite da vas malo kvasnem. Malooo, samo malooo, da vam sperem šampon sa očijuuuu.“
Ta ruža koja se zove samo samo Ruža izgleda da je smetala Šerhanu više nego Sunce. Taman se malo zakotrlja kao lopta koju šutne Kikica, a ono – boc! „Av!“ derne se Šerhan na Ružu u koju se ubockao. Hoće da je zvizne šapom. A ono još više: boc, boc! A Šerhan, dvaput jače besan na Ružu: „Av! Av!“.
Taman je zaboravi i prođe ga ljutnja, kad mu se krzno zakači na Ružin tri, pa nikako da se otpetlja. A hteo bi da jurne da vrati lopticu jednoj Kikici, koja nije čula glas iz kuće, „Večeeeraaa!“, pa je ostala da se maje po travi koja, ne zaboravite, zeleni li zeleni. Hteo bi da jurne da vrati lopticu, a ona Ruža ga drži kao čičak. Ne pušta ga. Prokleta da je Ruža, Kikica ode u kuću da večera. „A moja koska, gde je moja koska!“ Urlao je od besa Šerhan, da mu je došlo da ugrize Ružu. Ali to mu ne bi bilo pametno, jezik bi mu bio bocnut, pa bi se naduo kao krofna, pa čak i da dobije svoju kosku, u šta u krajnjem slučaju i ne sumnja, ne bi mogao da je proguta.
Kako da gutaš kosku kad ti se jezik naduje kao krofna? Puna ti usta sopstvenog jezika, i užasno boli, i nema mesta za kosku. A iz dubine stomaka creva zavijaju: „Gladniii smoouuu!“ I zato Šerhan nije ugrizao Ružu. Samo je, o zamislite bezobraznog li kučeta, podigao nogu i: šiškiriššš. Ružin miomiris ode netragom.
Ruža je celu noć tugovala za svojim izgubljenim mirisom. Od silne tuge i silnih suza, o gle čuda, miris se ujutru vratio. Suze su oprale latice Ruže i sa prvim kukurekanjem petla miris Ruže se raširio po celom dvorištu pa je i sva trava mirisala na nju, i prosto tog sunčanog jutra bila još zelenija.
Nešto je tog jutra bilo neobično. Iako se sinoć dobro naspavao (jer ulicom je prošla svega jedna mačka i jedan zakasneli taksi sa poznatim komšijama), iako je mogao sklonjen od sunca da dremne pod omiljenom kruškom bar do podneva, iako nije bio gladan jer mu je od večere ostala velika kost, sve to iako, bio je Šerhan ipak uznemiren: iz kuće niko nije izlazio.
Kikice su odavno morale da izvedu svoje barbike u šetnju, pa da ga teraju da ih na leđima nosi do kobajagi škole za barbike, pa do, kobajagi, Glavnog kojeg on stvarnički odavno nije video.
Onda je izletela iz kuće Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaaa i stuštila se, o gle čuda, na Malu Ružu. Iščeprka je iz korena i bupnu u kesu. Šerhan skoči od radosti i stade veselo da maše repom: „Nema više bockave ruže, nema više bockave ruže!“ I stvarnički, Šerhan je sada mogao da se slobodno valja na sve zelenijoj travi.
A šta se, u stvari, desilo sa glavnim junakom bajke, sa Malom Ružom? Evo, šta.
Prvo je dugo putovala onako zamotana u kesi. Nosio ju je vitez na konju do mora. Posle ju je vitez zakačio na krilama Pitomog Zmaja (Šerhan uopšte nije znao, dok mu Kikice nisu ispričale, da postoje i dobri pitomi zmajevi). Pitomi Zmaj je preleteo sedam mora i spustio se umoran na planinu Kopetdag.
Malu Ružu je zakačio za Jednogrbu Kamilu (a Kikice su ispričale Šerhanu da postoje i dvogrbe kamile). I Jednogrba Kamila ponese Ružu duboko u pustinju krijući se od sunca do Glavnog. Kada ju je Glavni Vitez dobio, silno se obradovao. Šta je Glavni radio tamo daleko, u pustinji Karakum, Šerhan ne bi nikad saznao, da mu, naravno, nisu ispričale Kikice: Čuvao je granice Kraljevstva od zlog čarobnjaka Gezbaga. Kakvo je to čudovište Gezbag, Šerhan nije mogao ni da zamisli, jer njegov jedini neprijatelj bila je Mala Ruža, koje više nema u sve zelenijoj travi.
Glavni je uzeo Malu Ružu i posadio je u karakumski pesak. Jadna Mala Ruža morala je da izdrži velike vrućine, jer u pustinji sunce nemilosrdno prži. Mislila je ruža, kako bi dobro bilo da bar Šerhan lajne jednom na Sunce, da joj pruži malo utehe. Ponekad joj je prilazio Glavni i kvasio je čistim providnim kapljicama.
To je Ruži bila jedina uteha u paklu peska i teške svetlosti. Ali Mala Ruža, iako je bila mala, bila je i hrabra i nije se žalila na sudbinu. Ponekad, kad bi pustinjom vetar komešao pesak, Glavni joj je pričao, šaputao vesele priče. I tako su danima Glavni i Mala Ruža čekali zločestog Gezbaga.
I on se pojavio jednom kada Sunce samo što nije zašlo iza planina Kopetdaga. Jahao je na tigru kome su se oči crvenele kao da su žar, a rep je vitlao levo-desno kao da je zmija. Glavni ga je spremno dočekao. Izvadio je mač i napao Gezbaga. Gezbag je izvukao čarobni štap i zavitlao čaroliju.
Sevnula je munja, ali Glavni postavi štit i čarolija se odbi u pustinju. Brzo zamahnu mačem na čarobnjaka, ali u trenu ovaj nestade, pa mu se pojavi iza leđa. Glavni se hitro okrenu i postavi štit na već strovaljenu čaroliju. I tako su se Glavni i Gezbag tukli celu noć. Jadna Mala Ruža strepela je nad ishodom bitke i kada je opasni tigar hteo s leđa da skoči na Glavnoga, mala Ruža se našla tu, oštro se zanjihala i ubola ga trnom u šapu.
Tigar zaurla od bola i pobeže u planinu. Gezbag se začudi šta to bi i Glavni iskoristi taj trenutak nepažnje i poseče mu mačem čarobni štap. A poznato je kada se zlom čarobnjaku poseče čarobni štap da čarobnjak izgubi moć i pretvori se u običnog crnog skakavca. Gezbag navrat-nanos odksakuće u planinu da ga Glavni ne iseče na komade.
Tako su Glavni i Mala Ruža pobedili zlog čarobnjaka Gezbaga i sačuvali Kraljevstvo.
To, naravno, nije kraj bajke. Ima još. Šerhan o svemu tome ništa nije znao. Po navici lajao je na Sunce i valjao se na još više zelenoj travi. I tog dana bilo je nešto neobično. Sinoć su zaboravili da mu daju kost. Šerhan je prestao da laje na Sunce, pa je lajao na one u kući: „Gladaaan sam! Av! Do- nesite mi kost! Av. Ako mi ne donesete, umreću od gladi. Av! Av! Auuuav!“
I tada iz kuće izađoše Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni. Šerhan se zbuni. Odavno nije video Glavnog i nije znao da li da maše repom ili se to ne sme. Pomislio je: „Strpiću se da vidim šta će da se desi.“ Kad ono! To nije mogao da izdrži. Zalajao je od muke: „Av! Av! Auuav!“
Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni izvadiše iz kese Malu Ružu i posadiše je na sasvim zelenu travu. Ruža se osmehnu i proteže korenje u mekoj blagorodnoj zemlji i promeškolji latice na blagom suncu. Zatim iz kuće izleteše Kikice i strovališe nove igračke Šerhanu na leđa. „Vidi Ovu Barbiku!“ Vrištala je jedna Kikica, „A vidi moju“, podmetala mu je pod njušku druga Kikica.
Šerhan bi radije kost, ali šta je tu je, bar za utehu malo da se poigra sa Kikicama. A kada su Glavni i Ona-koja-viče-na-Kikice-veeečeraaa ušli u kuću, Šerhan se prišunja Maloj Ruži, i zamislite gadost prevejanog džukca: podiže nogu i šiškirišššš. Ružin miris ode netragom.
Ali mala, hrabra Ruža nije bila tužna. Bocnu Šerhana i zasmeja se do suza. Naravno, ponekad se može smejati do suza, i, naravno, da se ponekad od silne sreće može plakati. Mala Ruža se smejala do suza, a te su suze sprale latice i miris se brzo vratio. Šerhan se pomirio sa sudbinom da hrabroj Maloj Ruži ne može ništa.
A kasnije kada je od Kikica čuo kako je Mala Ruža hrabro bocnula opasnog tigra zlog čarobnjaka Gezbaga, Šerhan joj je s poštovanjem prilazio i njuškao je. Tako su se Šerhan i Mala Ruža sprijateljili. I to prijateljstvo traje i dan-danas, dok se trava zeleni u dvorištu.
5-10. januar 1998. Gokče, Turkmenistan
Iz trezora GLEDIŠTA piše: Zoran PEŠIĆ SIGMA
