Драгана Машовић: БЛАГО ОЦА РАДОВАНА: О НЕЗАВРШЕНИМ ЧИТАЊИМА МЕЛВИЛОВОГ МОБИ ДИКА

Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.

„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]

Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”

Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.



СТАРИ ДУГ

Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:

Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију. (Davis – Gilman 1960: 78)

Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.

ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method

Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).

… И ОТАЦ

На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:

Не! за учитеље, гуруе, методе!

Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.

ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО

„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):

Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)

Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.

ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ

Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.

И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.

Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.

Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:

Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)

ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА

Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.

Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]

Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.

Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.

У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.

Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.

Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).

Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]

Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]

Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]

ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА

Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):

Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)

Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.

ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА

Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:

Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)

А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.

НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ

Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.

То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)

Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.

ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ

Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.

На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).

Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).

Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.

Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.

Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.

ГЛАСОВИ У ВРТУ

У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).

Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]



… И ОТАЦ

Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.

Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.

Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.



Део из текста – Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.

Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.

фусноте:

[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.

[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).

[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)

[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)

[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.

[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).

[7]Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)

[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”

[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).

[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).

[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).

[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.


IN MEMORIAM: проф. др Драгана Машовић (1955-2023)



fb-share-icon
Tweet 20
fb-share-icon20