Ivan Blagojević se pojavio na ovdašnjoj kulturnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa mladom, poletnom generacijom alternativnih stvaralaca. Dakle, pripada generaciji koja je kroz nove, nešto drugačije i inovativne umetničke projekte trasirala jedan, rekli bismo, subeverzivni oblik poništavanja tradicionalnih vrednosti. Iskazala mogućnosti drugog i drugačijeg kreativnog traganja.
Realnost tog tragalaštva odvija se izvan zvaničnih gradskih institucija kulture, društva omeđenog okoštalim društvenim vrednostima i nametnutim dnevno-političkim kriterijumima.
Pojavio se nenadano. U pravo vreme. Između, s jedne strane generacije koja se okupljala oko Književne omladine i redakcija „Naučnog podmlatka” i „Grafita”, jer su izdavačke kuće, zasebno „Gradina”, kao i listovi i većina književnih časopisa, bili zatvoreni za nove glasove. Pored ostalih, Zoran Ćirić, Slaviša Živković Nikolin, Zvonko Karanović, Kokan Mladenović, Stevan Bošnjak, Goran Stanković, Goran Stojanović, Vladimir Stanimirović, Kaja Pančić i drugi, tragali su za sopstvenim oblikom blago dozirane otkačenosti kojom je oblikovana svest o „novoj srpskoj prozi”.
Na drugoj strani nalazio se tek osnovani Studentski kulturni centar čiju su Redakciju predvodili Predrag Cvetičanin, Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković. Preko almanaha „P okreti”, dva izdanja Vorholovih „POPisma”, knjige „Svetla u podrumu duše” grupe Džoi Divižn, produkcije „Studentkult” (Dobri Isak – „Mi plačemo iza tamnih naočara”, Arnold Lejn – „Dani ljubavi”) itd, širili su potkulturne sadržaje i snažno opozicionirali prema oficijalnoj kulturi i post-titoističkom društvenom poretku.
I na trećoj strani nalazio se Dom kulture „Josip Kolumbo”, današnji NKC, gde Bane Tasić i Miroljub Jovanović od Kamerne scene i Muzičkog kluba 81 stvaraju kultno mesto. Promovišu ne samo novu pozorišnu praksu, već i muzički „novi talas” kao autentični izdanak jugoslovenske multikulture.
Između njih, bio je ukotvljen Ivan Blagojević. Relativno sam. Pozorište postaje njegova opsesija već 1980. godine kada na trećoj godini studija u KUD „Stanko Paunović” rediteljski debituje sa Kovačevićevim „Maratoncima”, godinu dana kasnije na Ekonomskom fakultetu priprema Vilijamsov tekst „Tramvaj zvani želja”, potom „Pse” Miodraga Ilića i najzad režira dve kultne predstave Harmsovu „Jelisavetu bim-bam-bum” i Fazbinderove „Senke Anđela” koje su ceo grad digle na noge, čak uspaničile i članove Univerzitetskog komitete Saveza komunista.
Poslednja Ivanova režija plenila je publiku krajnje provokativnom inscenacijom, obnaženom predstavom, izazovnim kostimima, nesvakidašnjom scenografijom i posve inspiritativnom glumačkom ekipom. To je bila, možda, jedina niška pozorišna inscenacija koja je na preporuku univerzitetskih komitetlija (tadašnje vlasti) mogla da se igra isključivo posle deset! Kao, pre toga, Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu” koji je u „Istri” (današnji „Vilin grad”), isto prikazivan u kasnim večernjim satima!
Ljubav prema pozorištu je bila prevelika, što iskazuje i danas organizujući u okviru Nišvila i džez teatar. Ali pre toga trebalo bi pomenuti još jedan vredan teatarski iskorak, po svedočenju Marislava Radisavljević: „U istoriji niškog pozorištnog života zlatnim slovima obeležen”.
Avgusta 1992. godine u Institutu Mašinske industrije izvedena je predstava „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Saše Milenkovskog kojom Blagojević sa Ljubišom Ristićem pokreće rad Niškog Ka-Pe-Ge-Tea, pozorišni fest pod geslom „Istočno od (k)raja”. Njegova i Ljubišina avantura trajala je dosta dugo, do sredine devedesetih, u vreme nezapamćene inflacije, koja je izjedala ne samo ekonomiju već gutala i sve što je od kulture (bilo) preostalo.
Tad čini još jedan mazohistički iskorak. Počeo je da otkriva nove, otvorene prostore, i naravno, zbunjuje ovdašnju javnost. Prostore pogodne za predstavljanje različitih umetničkih sadržaja. Predstave su igrane u cirkuskom šatoru, ciglani i Tvrđavi. Briše granicu između života i umetnosti, što i danas tvrdoglavo čini priređujući razne sadržaje pod otvorenim nebom, pod okriljem Nišvil džez festivala.
O njegovog pozorišnom pregalaštvu ostala je veoma vredna monografija „Kazalište, pozorište, gledališče, teatar” koju je uobličio istoričar kulture i kritičar Slobodan Krstić. Pored ostalog krasi je izvanredan teatrološki esej – uvod Marislava Radisavljevića: „Theatrum diabolorum ili: monstrum je ovde!”, a sve je brižljivo foto-aparatom dokumentovao Dušan Mitić Car (koji potpisuje i prelom)!
I jedna usputna beleška: K.P.G.T, odnosno Ivan, 1994. godine finansira i štampa vrlo vredan (magičan) rukopis „Nišvil” Zorana Ćirića! Koliko vredan svedoči prosto-prošireni podatak da se pre tri godine u izlozima knjižara pojavilo i treće reizdanja!
O Nišvil radiju i njegovim medijskim uzletima opširnije drugom prilikom. O vremenu kada je krenuo u novu mazohističku radijsku avanturu. Stvorio je urbanu, gerilsku gradsku radio stanicu koja na pravi način, i dan-danas, promoviše subverzivnu snagu džeza i rokenrola. Parirala im je jedino Tančina i Lesijeva tajna medijska družina „skrivena” pod krovom Fast radija. Svi zajedno pokazuju da istinska, inovirajuća kreativnost, po nepisanom pravilu, najčešće dopire sa margina.
Deo svog kreativnog, uslovno ga nazovimo mazohističkog teatarskog iskustva, sažima u tekstu „Senke anđela i tabua”. Autorefleksivno opisuje kako je na pozorišnim daskama, koje danas sve manje život znače, „oživeo svoja mladalačka maštanja” i kako se, potom nenadano, odrekao svog rediteljskog sna, kako je postao privrednik opšte preduzetničke prakse.
Na „Senke” posredno se kalemi i poslednje poglavlje po kojem je krstio svoj ispovednički dnevnik. Otvoreno, preispituje pritvorska zatvorska iskustva, „najbolji provod u životu” i razlog što se danas nije oprobao kao dramski pisac. Donekle je kriva i urušena zatvorska biblioteka u kojoj mu je društvo pravila i Markesova „Neverovatna, tužna, nevina Erendira sa svojim bezdušnim babama”.
Erendira je sve pokvarila jer je imala strašan hendikep, kao većina izdanja u zatvorskoj biblioteci – nedostajale su zadnje stranice knjige. Zatvorenice su štampani papir koristili u praktične svrhe. Verujem za uvijanje duvana i umirujućih opijata. Ali njegov pragmatični duh mu i iza zatvorskih zidina nije davao mira. I tu se snašao! Od mešanog testa pravio je kockice za jamb, i iznajmljivao, kako bi sebi, i pritvorenicima, učinio korisnim slobodno vreme.
Izdvajam tekst „Buvljak naših uspomena”. Pored „Do-do dnevnika” Zorana Pešića Sigme jedno od retkih dokumentovanih svedočanstava posvećeno najstamenijoj urbanoj instituciji grada. Možemo ga čitati i kao „lični vodič za kupovinu i snalaženje na niškoj buvljoj pijaci”. Mesto pozitivne energije za koje žive mnogi predstavnice naše posustale „bejbi bum” generacije.
I tamo je, što je Momo Kapor davno uočio, Ivan prepoznao „poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, obećanu zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili radna mesta”. Rečju, lek protiv usamljenosti, nadu za sve one koji su u ovoj devastiranoj državi i oronulom gradu ostali bez nade.
Interesantna je i kolumna kako je „Lisa Simpson slučajno zalutala na Nišvilu”. Ne svojom krivicom već ovdašnjih influensera. Odnosno kako u vremenu opšte digitalne pomame društvene mreže, uz pomoć veštačke inteligencije, zavode naš duh i besramno menjaju ljudske identitete. Ili kako je digitalno animirana popularnost Lise Simpson pomutila analgonu medijsku slavu Lise Simon, pevačice i uspešne brodvejske glumice.
Zabludu je 2018. godine pokušao da ispravi Nišvil Drajv-In bioskop. Istina, koji je propratio samo dva godišnja izdanja Nišvila, ali koji je zahvaljujući Ivanu postao sastavni deo nekih budućih pregleda istorije gradskih bioskopa. Bio je to prvi, izgleda i jedini pokušaj da Nišlije iz udobnog sedišta porodičnog automobila uživaju u celulidnim zalogajima muzičkog filma. I to u kinu instaliranom po najboljoj tradiciji američkih bioskopa šezdesetih godina.
Sociolozima, posebno, istraživačima sadašnje medijske slike u politikom porobljenoj zemlji Srbiji biće posve zanimljiva dva poglavlje: „Žuta Bujketova krštenica” kao i „Cepanje novina, odnosno novinarstva i ABECEDA”. Govore o medijskoj „zoni sumraka” u nas, o odsustvu svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije, uz stavljanje u službu jedne isključujuće politike.
Svedoče, prvi posredno o urušavanju nacionaih medija u Srbiji, drugi direktno kako se lokalni tajkun(i), bez stida i moralnog srama, udobno smestio pod okrilje novokomponovane „medijske imperije”, kako iz dana u dan, tetovira, retušira i urušava (naš) grad pri tom niko da se pobuni i usprotivi nepodnošljivom medijskom postojanju svedenom na nivo latinoameričkih sapunica.
S druge strane, kolumna beleži i još jedan hrabar gerilski „hod po mazohizmu” bliskog Ivanovog saradnika Predraga Ćirića. Kako, uživo, pred TV kamerama, drobi na pramparčad „Narodne novine” i tako potvrđuje, za sve one koji ga dobro poznaju, da je još od vremena omladinskog aktivizma bio i ostao buntovnik s valjanim razlogom. A ovom improvizovanom konceptualnom akcijom oživljuje hepening kao oblik ljudskog izražavanja i bunta, ne pristajanja na sumornu medijsku stvarnost koja nas okružuje i izjeda.
I za kraj, umesto epiloga, izdvajam najbolju kolumnu, po rečima i jednog od recenzeneta Dragana Velikića: „Big fiš u pričama mog oca”.
Ne samo zbog poetskog naboja i sete, već ona, indirektno, pojašnjava: odakle Ivanu tako snažan stvaralački duh i nadljudska preduzetnička energija!? Deo odgovora skriven je u njegovom genetskom kodu koji je nasledio od crnotravskih majstora neimara.
Njegov čukundeda Blagoja je Crnotravac, potiče iz mesta iz kojeg su nekada u svet, organizovani u tzv. tajfa-družine, hrlile kolone graditelja koje su tokom 20. veka podizali najlepše jugoslovenske arhitektonsko-građevinske objekte, i ako je njihov pečalbarski život bio tegoban.
Simon Simonović Monka u monografiji posvećenoj crnotravskom pečalbarstvu i neimarstvu beleži: „Težak je bio pečalbarski život; nikad stati, nikad predahnuti. Prema pečalbarima graditeljima se nije imalo obzira, nije poštovan, do prezira je nipodaštavan”.
Danas, kad su nestali, izumrli crnotravski građevinski neimari, Ivan izgara, ali na jednom drugom isto tako važnom kreativnom poslu, nastavlja da razvija graditeljsku tradiciju dalekih predaka. Sa svojom neimarskom tajfa-družinom, uprkos teškim vremenima, uprkos nepoštovanju i nipodaštavanju, već četri i po decenije, gotovo pola veka, tvrdoglavo, mazohistički – gradi, održava, popravlja i čuva od propadanja ne oronula gradska zdanja, već stanje u obamrloj niškoj kulturi.
Za GLEDIŠTA piše Branislav MILTOJEVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI JOŠ
20
20