„Мистеријо светлости, од кад си ме прожела – растем дивећи се вечној лепоти коју ми допушташ да видим.”
Пол Гоген
Ову Гогенову реченицу сам први пут прочитао у једној заборављеној књизи код трговца старим књигама на Зеленом венцу у Београду, док сам чекао баш један којег нема, од хиљаде аутобуса који су туда пролазили.
Лист је био оштећен, слова бледа, али овај ред ме је зауставио. Светлост – тако једноставна ствар, а ипак толико недокучива. Не само да нам омогућава да видимо, већ и да осетимо свет. Она је свуда и нигде, опипљива и недостижна, научна чињеница и поетски сан.
Овај есеј је мој покушај да истражим ту мистерију светлости – њену моћ да те трансформише, да те уздиже, да ти открије лепоту коју често, у журби, превидиш. Није само филозофско размишљање; то је и мој лични дневник сусрета са светлошћу – у уметности, у природи, у тренуцима кад сам најмање очекивао њену присутност. Кроз Гогенову визију, кроз призму културе, науке и личног искуства, светлост је постала не само оно што видим, већ и оно што јесам.
СВЕТЛОСТ КОЈА РАЂА И УБИЈА
Гоген је говорио о светлости као о откровењу, али знао је и њену окрутност. На Тахитију, под тропским сунцем које „сече” попут мачете, његова платна су цветала јарким бојама, али истовремено, његов живот је пропадао. Сифилис, сиромаштво, депресија – све то је било тамо, у сенци оних сјајних жутих и црвених тонова.
Напустио је европске салоне да би трагао за исконском лепотом на далеким обалама, вероватно је у тим зорама налазио инспирацију. Његове слике, пуне смелих боја и живих контраста, нису само прикази тропских предела, већ покушај да се ухвати тренутак кад светлост оживљава све што дотакне.
Једном сам у Лувру стајао пред његовом сликом „Оче где идеш?” (коју многи погрешно називају „Где долазимо?”). Осветљење је било лоше, рефлекси на стаклу су ме нервирали, али у једном тренутку, кад се гунгула стишала и гомила разишла, угледао сам је како трепери. Тај контраст – између Гогенове уметничке визије и његове бруталне стварности – ме је дуго прогањао.
Светлост у његовим делима није само физичка; она је откровење, позив да видиш дубље, да проникнеш у суштину ствари. Мистерија светлости коју он велича лежи у том двоструком дејству: она обасјава свет, али и тебе, откривајући лепоту коју носиш у себи.
ГОГЕНОВА ПОТРАГА ЗА СВЕТЛОШЋУ
Да бисмо разумели Гогенову мисао, морамо заронити у његов живот – живот пун противречности, борби и неуморне потраге за истином. Пол Гоген, некада успешан берзански посредник у Паризу, крајем 19. века напушта удобност буржоаског живота, осећајући да га европска цивилизација гуши. Кренуо је на путовање, прво у Бретању, а затим на Тахити и Маркиска острва, трагајући за нечим како је говорио – чистијим, исконскијим.
Његова уметност била је побуна против академизма и материјализма. Док су импресионисти попут Клода Монеа трагали за пролазним ефектима светлости, Гоген је ишао даље – за њега, светлост није била само игра боја, већ симбол дубљег смисла. Његове слике, са смелим жутим, црвеним и зеленим тоновима, покушавају да задрже тренутак просветљења, кад светлост открива вечност у обичном.
Кад је писао о „мистерији светлости”, Гоген је вероватно мислио на тај унутрашњи сјај који је осећао стварајући, на ретке тренутке кад је уметник у хармонији са светом.
Ипак, Гогенов живот није био бајка. Његова потрага за светлошћу била је праћена сиромаштвом, болешћу и усамљеношћу. Можда је управо у том контрасту – између сјаја његових слика и таме његовог живота – лежала права мистерија. Светлост коју је видео није била лака утеха; она је била изазов, позив да расте кроз бол, да проналази лепоту чак и у патњи.
ДВОСТРУКА ПРИРОДА СВЕТЛОСТИ
Шта је то што светлост чини тако посебном? Можда је то њена двострука природа – она је истовремено присутна и неухватљива. Свуда је око тебе, а ипак је не можеш задржати. Попут времена, светлост тече, мења се, игра се са твојим чулима. У подневном сунцу, она је оштра, готово сурова, откривајући сваку несавршеност. У сумрак, постаје мека, милује пејзаж и улива спокој. У сваком од тих тренутака, она ти нуди нову перспективу, нови начин да видиш свет. Као да те учи да је лепота у промени, у непрестаном плесу између светла и сенки.
Научници су вековима покушавали да дешифрују светлост. Исак Њутн је разложио сунчев зрак на спектар боја, показујући да је светлост састављена од таласа. Алберт Ајнштајн је отишао даље говорећи да је светлост истовремено и честица и талас, односно основни елемент васељене. Ипак, ниједна формула не може објаснити зашто те залазак сунца оставља без речи, или зашто треперење звезда буди чежњу за нечим недостижним. Светлост је научни феномен, али и поетски симбол, мост између материјалног и духовног.
Та двострука природа чини светлост јединственом. Она је мерљива, а ипак неухватљива; објективна, а ипак дубоко субјективна. Кад Гоген говори о „мистерији”, он можда управо на то мисли – на немогућност да се светлост у потпуности објасни, на њену способност да те увек изнова изненађује.
РАСТ КРОЗ СВЕТЛОСТ
Гогенова реченица говори и о расту. „Растем”, каже он, „дивeћи се”, и у томе лежи дубока истина. Светлост не само да обасјава, већ те и мења. Кад допустиш да те њена магија дотакне, почињеш да видиш ствари другачије. Обична стабљика траве, осветљена јутарњом росом, постаје уметничко дело. Лице вољене особе, обасјано свећом, открива дубину емоција коју речи не могу да опишу. Светлост те учи да цениш такве детаље, да застанеш и дивиш се. Она те подсећа да је лепота свуда, само треба да је уочиш.
Не волим да фотографишем. Увек пропустим најлепше тренутке док се борим са подешавањима камере. Али сећам се једног јутра на Златару, кад је магла прекрила планину, а први зраци је раскомадали на парчиће – као да неко распаљује ватру у мраку. Само сам стао и бленуо. Није била „савршена” слика, није било тренутка за инстаграм – само хладно јутро, моје уморне очи и осећај да нешто много, много веће пролази кроз мене.
Гоген је вероватно имао такве тренутке док је сликао. Можда је и он знао да ће његове слике надживети његову бол.
УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ У ТАМИ
Али светлост није увек спољашња, нити је увек лако уочљива. Постоји унутрашња светлост – она искра креативности, наде, љубави – која сија чак и у најмрачнијим тренуцима. Било је периода у мом животу када сам се осећао изгубљено, кад је тама туге и сумње изгледала непремостива. Али онда, у једноставном гесту доброте – пријатељском загрљају, нечијем смеху, или чак и у тренутку кад сам пронашао праве речи да изразим своје мисли – осетио сам ту искру. Та унутрашња светлост, коју Гоген можда назива „мистеријом”, подсећа да си способан да пронађеш лепоту чак и када је свет замрачен.
Таква светлост се често рађа у стваралаштву. Кад седиш пред празним листом папира, или испред платна, или док свираш у круг бесконачну мелодију, постоји тренутак кад идеје саме почну да теку. То је унутрашња светлост, она иста коју је Гоген тражио на Тахитију, она иста која покреће да волиш, да сањаш, да наставиш даље. Она је оно што чини живим, оно је то што те повезује са нечим већим од тебе самог. Светлост је знање.
СВЕТЛОСТ У РАЗЛИЧИТИМ КУЛТУРАМА
Светлост није само лични или уметнички феномен; она је и културни симбол, уткан у срж целокупног људског искуства. У свакој традицији, светлост носи посебно значење. У хришћанству, она је божанска присутност – свећа у цркви, ореол око светитеља, или Христос као „светлост света”. У будизму, просветљење је унутрашња светлост која ослобађа од патње. У индијском празнику Дивали, хиљаде лампи се пале да би се прославила победа добра над злом. У нордијским митовима, светлост је дар богова који доноси живот у ледену пустош.
Чак и у секуларном свету, светлост задржава своју магију. Палиш свеће за рођендане, као да призиваш светлост за нови циклус живота. У новогодишњој ноћи, под трептајем светла, подижеш чашу за наду и нове почетке. Ови ритуали, свесни или несвесни, подсећају да је светлост више од физичког феномена – она је симбол твоје потребе за смислом.
Једном сам у сутон посетио малену цркву на Сувој планини, нигде није било никога, само Бог и ја и свеће које су бацале мекане сенке на старе иконе. У том простору, испуњеним треперећим светлом и мирисом тамјана, време као да је застало. Светлост није била само физичка; она је била мост ка нечему дубљем – метафизичком. Тај тренутак ме је подсетио да је светлост, било да долази из сунца, свеће или из душе, увек призив да се повежеш – са светом, са другима, са собом.
СВЕТЛОСТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Данас све теже налазимо „праву” светлост. Живимо у доба екрана – плавих, хладних, вештачких. Сећам се кад сам као дете, у кући на селу код бабе, палио петролејку; пламен је треперио, бацао сенке на зид, мирис је био густ, тврдим да је био чак и опипљив. Данас то замењује LED сијалица. Ефикасније? Да. Лепше? Нимало. Читао сам негде да је Ван Гог насликао „Звездану ноћ” под утицајем халуцинација. Можда је и Гоген видео светлост коју ми више не можемо да видимо.
У савременом добу, где си окружен вештачким светлом екрана и ужурбаним ритмом живота, лако је заборавити магију светлости. Плавичаст сјај телефона може да те одвоји од стварности, а неонска светла градова обично заклањају звезде. Често си толико заокупљен ловом на савршену фотографију заласка сунца за друштвене мреже да заборавиш да застанеш и заиста га доживиш. Ипак, чак и у том тренутку, кад подигнеш телефон да „ухватиш” светлост, постоји нешто дубоко људско – жеља да задржиш лепоту, да је поделиш са другима.
Савремена технологија је, парадоксално, и отуђила и приближила светлост. Фотографије заласка сунца делиш са хиљадама људи преко екрана, а дигитална уметност ти омогућава да ствараш нове облике светлости. Ипак, права магија остаје у оним тренуцима кад се одвојиш од екрана и допустиш природној светлости да те прожме. Зрак сунца који се пробије кроз прозор, треперење свеће за вечером, осмех непознате особе на улици – све су то мали подсетници да је лепота свуда унаоколо.
Један такав тренутак доживео сам у градском парку у Драгачеву, усред ужурбаног дана око сабора трубача. Вероватно је био понедељак пред манифестацију, предосећам. Седео сам на клупи, било је позно лето, то добро памтим, приметио сам како сунце баца златне шаре кроз лишће. Деца су се играла, смех је одзвањао, и на тренутак, из даљине допирао једноличан тон трубе и светлост је све учинила савршеним. Тај обичан призор, обасјан поподневним сунцем, подсетио ме је да лепота не захтева велике гестове – она је у малим, свакодневним тренуцима, ако само отвориш очи.
ФИЛОЗОФСКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТЛОСТИ
Светлост је и филозофски изазов. У Платоновој алегорији пећине, светлост је симбол истине, пут из таме незнања ка свету идеја. За Хајдегера, светлост је повезана са бивством – она открива свет, али и тебе у том свету. Светлост те подсећа на крхкост постојања: као што зрак сунца нестаје у сумраку, тако и твоји тренуци пролазе. Али управо у тој пролазности лежи лепота – у способности да у сваком тренутку пронађеш вечност.
Гогенова реченица је, у суштини, позив на буђење. Она подсећа да је живот, попут светлости, драгоцен и пролазан. Сваки тренутак у којем успеш да уочиш лепоту је мали тријумф, корак ка томе да постанеш боља верзија себе. Светлост те учи да волиш детаље, да цениш обичне ствари – росом окупану траву, смех детета, топлину руке вољене особе. Она те учи да је лепота стварна, чак и ако је не можеш задржати.
ПРИЗИВ СВЕТЛОСТИ
На крају, размишљам да Гогенова мисао ипак није само поетска рефлексија – она је путоказ. Мистеријо светлости, прожми ме поново. Научи ме да растем, да се дивим, да волим. Допусти ми да видим вечну лепоту, чак и у обичним стварима, и да је носим у себи, као драгоцени дар. Светлост није само оно што видиш; она је оно што јеси и оно што можеш да постанеш. Као посебна занимљивост нека послужи то да је Никола Тесла у више интервјуа говорио како су Срби заправо задужени да на планети Земљи тргују светлом. Случајност?!
Гоген је побегао из Европе да би трагао за „исконском” светлошћу. Да ли је успео? Не знам. Али његова реченица којој сам посветио време ме подсећа да светлост није само физички феномен – то је и одлука. Одлука да отвориш очи и видиш лепоту и таму заједно. Да прихватиш да не можеш да је „ухватиш”, али да ипак покушаваш да досегнеш просветљење.
Велики Љубивоје Ршумовић је рекао да се и мрак шири брзином светлости, тиме завршавам јер на крају, светлост није само оно што те обасјава – већ и оно што у теби одбацује сенке.
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20