Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.
Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.
Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.
Борис Миљковић, аутор који је српску телевизију схватио као језик, културну одговорност и меру времена у ком настаје.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА
Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?
Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.
Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ
Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.
Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.
„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.
„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА
Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.
Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.
Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.
Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.
КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ
Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.
У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.
Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.
ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ
У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.
Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.
Арво Перт, естонски композитор рођен 1935. године, инострани члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2009. године, данас се с разлогом сматра једним од најзначајнијих живих стваралаца класичне музике. Његов опус, обележен минималистичким приступом и дубоком духовношћу, превазилази жанровске, културне и географске границе, чинећи га јединственим феноменом на глобалној музичкој сцени.
Пертову музику често описују као „свети минимализам” – она се рађа из тишине, молитве и древних традиција, док је његов препознатљиви стил, тинтинабули, постао синоним за хармонију између звука и тишине. У веку у којем је савремена музика често агресивна или искључиво концептуална, Перт нуди оазу спокоја и унутрашње сабраности, што га у очима многих чини највећим живим композитором данашњице.
У овом сведочанству, у најкраћем, а суштински најважнијем оквиру, биће представљени његов професионални и приватни живот, стваралаштво и утицај на светску музичку сцену, уз посебан осврт на његово православно крштење и духовне композиције засноване на византијском наслеђу.
Арво Перт је рођен 11. септембра 1935. године у Паидеу, малом граду у Естонији, тада делу Совјетског Савеза. Његово детињство обележиле су ратне године и тешки послератни период. Породица се 1938. године преселила у Раквере, где је Перт одрастао уз мајку и очуха.
Интересовање за музику показао је веома рано. Почео је да учи клавир у локалној музичкој школи, а касније наставио образовање у Талину. Упркос скромним условима живота и снажној идеолошкој контроли која је пратила културну сферу у СССР-у, Перт је развио снажну везу са класичном музиком и рано почео да трага за сопственим изразом.
Формално образовање започео је 1954. године на Талинском конзерваторијуму, где је студирао композицију код угледног естонског композитора Хеина Елера, ментора читаве генерације музичара. Елер је подстакао Перта да истражује неокласичне и фолклорне елементе, али и да развија лични композиторски језик. Паралелно са студијама, Перт је од 1958. до 1967. године радио као инжењер звука на Естонском радију, што му је омогућило контакт са разноврсним музичким материјалима и експериментисање са звучним структурама.
Овај период био је пресудан за развој његовог техничког знања, али и за суочавање са цензуром совјетског режима, који је фаворизовао социјалистички реализам и подозриво гледао на авангардне уметничке форме. Перт је дипломирао 1963. године, али његов рани живот није био обележен искључиво академским напредовањем јер су га пратили лични изазови, здравствени проблеми и дубока унутрашња потрага за идентитетом у репресивном друштвеном оквиру. Ова искуства касније ће се јасно одразити у музици која истражује теме патње, тишине и искупљења.
КОМПОЗИТОРСКИ ПУТ И УМЕТНИЧКА ТРАГАЊА
Пертов професионални пут започео је током шездесетих година, кад је компоновао музику за филмове, позориште и концертне дворане. Његова рана дела, попут „Некролога” (1960) и „Перпетуум мобиле” (1963), била су експериментална и снажно ослоњена на серијализам и дванаесттонску технику Арнолда Шенберга. Иако су му донела признања унутар естонских музичких кругова, ова дела су истовремено изазвала и оштре реакције власти, јер су сматрана идеолошки неподобним и превише авангардним.
Средином шездесетих година Перт долази до уметничке и духовне прекретнице. Композиција „Кредо” (1968), која отворено укључује хришћанске мотиве, изазвала је скандал и довела до забране јавног извођења. Након тога уследио је период вишегодишње тишине (1968–1976), током којег се Перт готово у потпуности повлачи из јавног живота и посвећује проучавању средњовековне музике, грегоријанског хора и ренесансне полифоније.
Из ове фазе изашао је са потпуно новим музичким језиком – тинтинабули стилом, који је први пут јасно артикулисан у композицији „Фüр Алина” (1976). Тај тренутак означио је радикалан преокрет и почетак зрелог Пертовог стваралаштва.
Музичко дело Фüр Алина (1976), прво након дужег стваралачког затишја, означило је почетак тинтинабули стила и остало интимна музичка исповест о утехи, прочишћењу и новом почетку.
ЕМГИРАЦИЈА И МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ
Перт је са породицом напустио СССР 1980. године. Најпре су се настанили у Бечу, а потом у Западни Берлин. Овај корак омогућио му је слободу стварања и отварање ка међународној сцени. Сарадња са издавачком кућом „ЕЦМ Рецордс”, започета албумом „Табула Раса” (1984), донела му је светску препознатљивост и поставила га у сам врх савремене класичне музике.
Истовремено, живот у новој средини отворио му је прилику да упозна различите културне и музичке традиције, да сарађује са извођачима широм Европе и света, и да у свом стваралаштву још снажније истражује концепт тишине, простора и духовне дубине који ће касније постати препознатљив знак његовог стила.
У 2025. години Перт је и даље активан композитор, а његов 90. рођендан обележен је бројним фестивалима, концертима и посебним издањима широм света, што додатно потврђује трајност и актуелност његовог дела и утицаја.
Табула Раса (1984), музичко дело које ствара атмосферу чисте, молитвене тишине кроз минималистичку структуру и суптилне полифоне текстуре.
ПОРОДИЦА И ТИШИНА
Пертов приватни живот остао је углавном изван јавне пажње. Ожењен је Нормом, са којом има двојицу синова, Михајла и Петра. Породица је имала кључну улогу у његовом животу, посебно током периода емиграције, кад су напустили Совјетски Савез и започели нови живот у Западном Берлину, у скромним условима и далеко од медијске пажње.
Према његовом сведочењу, подршка и блискост породице пружали су му осећај стабилности и сигурности, омогућавајући да своју енергију усмери на истраживање музичких идеја и духовних димензија у стварању. Од почетка двехиљадитих година Перт се вратио у Естонију, где живи у Лауласмаију, недалеко од Талина. Тамо је 2018. године отворен Арво Перт центар, институција посвећена очувању и проучавању његовог дела.
Приватно, Арво Перт и данас води повучен и аскетски живот, испуњен молитвом, читањем светих текстова и свесним одбијањем јавног експонирања. Управо та скромност и усредсређеност на унутрашњи свет чине важан део његове уметничке поетике.
Композиција Укуару Wалтз (1973), израсла је из једноставне народске мелодије у снажан музички симбол љубави, дома и воље за живот, дубоко укорењен у естонском културном памћењу.
ТИНТИНАБУЛИ – МУЗИКА ИЗМЕЂУ ЗВУКА И ТИШИНЕ
Најзначајнији Пертов допринос савременој музици јесте тинтинабули стил, развијен 1976. године. Ова техника, инспирисана звуком звона (лат. тинтиннабулум), заснива се на односу две гласовне линије: мелодијске (М-воице), која се креће степенасто, и тријадне (Т-воице), која „звони” око централног тона.
Резултат је музика изузетне сведености, у којој тишина и простор између нота добијају подједнаку важност као и сам звук. Тинтинабули представља јасно одступање од Пертових раних авангардних експеримената. Уместо сложености и техничке демонстрације, у средишту се налази једноставност.
Како је сам Перт записао, „тинтинабули је као светлост која пролази кроз призму – једноставна, а бесконачна”. Иако често почива на строгим, готово математичким структурама, ова музика остаје дубоко емотивна, усмерена ка хармонији, резонанци и унутрашњем миру.
Канон Покајанен (1980), једно од најдубљих духовних остварења – монументална православна композиција у којој се кроз строг аскетизам звука и дуготрајну форму остварује музика као молитва покајања и унутрашњег очишћења.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ВИЗАНТИЈСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
Један од кључних тренутака у Пертовом животу било је његово православно крштење 1972. године, након периода дубоких личних и уметничких преиспитивања. У условима совјетског државног уређења, у којем је религија била маргинализована и потискивана, овај чин представљао је истовремено његов духовни избор и унутрашњи отпор. Перт се интензивно посветио проучавању православних текстова, византијских химни и средњовековне музичке традиције, што је снажно утицало на формирање његовог зрелог стила.
Његове духовне композиције, као што су „Канон покајанија” (1980) и „Берлинска миса” (1990), ослањају се на византијско наслеђе кроз модалне структуре, једногласне мелодијске токове и снажан нагласак на светом тексту. У Пертовом случају, византијско наслеђе не представља директну музичку реконструкцију, већ духовни модел на основу којег записује ново дело. Његова музика функционише као „звучна икона” – статична, созерцатељна форма која позива на унутрашње смирење.
Перт музику доживљава као молитву, у којој тишина није празнина, већ знак дубоког присуства. Та димензија његовог стваралаштва превазилази оквире чисто уметничког и задобија теолошку ширину, нудећи духовно искуство и слушаоцима који нису верујући.
Цантус ин мемориам Бењамин Бриттен (1977), тихи реквијем у којем се кроз споро гашење тонова и звук звона музика претвара у чин сећања, жалости и помирења.
КЉУЧНА ДЕЛА И ОПУС
Пертов опус обухвата више од стотину композиција, од којих су многе стекле статус савремених класика. Дело „Фратрес” (1977), у различитим инструменталним верзијама, представља један од најчистијих примера тинтинабули стила, са варијацијама које стварају снажан медитативни ефекат.
Дело „Табула Раса” (1977), за две виолине, клавир и камерни оркестар, симболизује идеју поновног почетка и духовног прочишћења. Међу најпознатија дела спадају и „Спиегел им Спиегел” (1978), минималистичко промишљање за виолину и клавир, као и „Цантус ин Мемориам Бењамин Бриттен” (1977), композиција која кроз канонску форму изражава дубоку жалост и поштовање.
Пертов хорски опус, укључујући и дело „Те Деум” (1985), спаја древне духовне текстове са савременим звучним језиком у јединствену целину. Иако различитих форми и размера, увек носи препознатљиву хармонију тишине и простора, остављајући дубок утисак на слушаоца.
ЗНАЧАЈ И УТИЦАЈ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Утицај Арва Перта на савремену музику је немерљив. Он спада међу најизвођеније живе композиторе, а његова дела налазе место у репертоару филхармонија, филмовима, балету и модерном плесу. Добитник је бројних међународних признања, међу којима се издвајају „Праемиум Империале” и „Полар Мусиц Призе”. Обележавање његовог 90. рођендана 2025. године на светским сценама додатно је учврстило његов статус.
Пертов утицај осећа се у делима бројних композитора, од духовног минимализма до ширег културног контекста. Он представља истинску везу између Истока и Запада, преплитајући православну духовност са модерним музичким изразом, притом нудећи слушаоцима простор тишине и смисла у савременом свету који тонски најбоље обележава несносна бука.
Оно што се на крају природно намеће као закључак јесте да је Арво Перт уметник који кроз музику истражује најдубље слојеве људске душе. Његов животни и стваралачки пут, од совјетске Естоније до светске славе, обележен је трагањем за истином, лепотом и унутрашњим миром. Са тинтинабули стилом и снажним духовним наслеђем, Перт наставља да инспирише генерације, потврђујући да музика превазилази границе људске свести. У 2025. години, његово наслеђе је живо, а његова музика вечна.
„Мистеријо светлости, од кад си ме прожела – растем дивећи се вечној лепоти коју ми допушташ да видим.” Пол Гоген
Ову Гогенову реченицу сам први пут прочитао у једној заборављеној књизи код трговца старим књигама на Зеленом венцу у Београду, док сам чекао баш један којег нема, од хиљаде аутобуса који су туда пролазили.
Лист је био оштећен, слова бледа, али овај ред ме је зауставио. Светлост – тако једноставна ствар, а ипак толико недокучива. Не само да нам омогућава да видимо, већ и да осетимо свет. Она је свуда и нигде, опипљива и недостижна, научна чињеница и поетски сан.
Овај есеј је мој покушај да истражим ту мистерију светлости – њену моћ да те трансформише, да те уздиже, да ти открије лепоту коју често, у журби, превидиш. Није само филозофско размишљање; то је и мој лични дневник сусрета са светлошћу – у уметности, у природи, у тренуцима кад сам најмање очекивао њену присутност. Кроз Гогенову визију, кроз призму културе, науке и личног искуства, светлост је постала не само оно што видим, већ и оно што јесам.
Пол Гоген – Аутопортрет (1888) са портретом Емила Бернара (у улози Жана Валжана, протагонисте „Јадника”) у позадини, за Винсента Ван Гога
СВЕТЛОСТ КОЈА РАЂА И УБИЈА
Гоген је говорио о светлости као о откровењу, али знао је и њену окрутност. На Тахитију, под тропским сунцем које „сече” попут мачете, његова платна су цветала јарким бојама, али истовремено, његов живот је пропадао. Сифилис, сиромаштво, депресија – све то је било тамо, у сенци оних сјајних жутих и црвених тонова.
Напустио је европске салоне да би трагао за исконском лепотом на далеким обалама, вероватно је у тим зорама налазио инспирацију. Његове слике, пуне смелих боја и живих контраста, нису само прикази тропских предела, већ покушај да се ухвати тренутак кад светлост оживљава све што дотакне.
Једном сам у Лувру стајао пред његовом сликом „Оче где идеш?” (коју многи погрешно називају „Где долазимо?”). Осветљење је било лоше, рефлекси на стаклу су ме нервирали, али у једном тренутку, кад се гунгула стишала и гомила разишла, угледао сам је како трепери. Тај контраст – између Гогенове уметничке визије и његове бруталне стварности – ме је дуго прогањао.
Светлост у његовим делима није само физичка; она је откровење, позив да видиш дубље, да проникнеш у суштину ствари. Мистерија светлости коју он велича лежи у том двоструком дејству: она обасјава свет, али и тебе, откривајући лепоту коју носиш у себи.
ГОГЕНОВА ПОТРАГА ЗА СВЕТЛОШЋУ
Да бисмо разумели Гогенову мисао, морамо заронити у његов живот – живот пун противречности, борби и неуморне потраге за истином. Пол Гоген, некада успешан берзански посредник у Паризу, крајем 19. века напушта удобност буржоаског живота, осећајући да га европска цивилизација гуши. Кренуо је на путовање, прво у Бретању, а затим на Тахити и Маркиска острва, трагајући за нечим како је говорио – чистијим, исконскијим.
Његова уметност била је побуна против академизма и материјализма. Док су импресионисти попут Клода Монеа трагали за пролазним ефектима светлости, Гоген је ишао даље – за њега, светлост није била само игра боја, већ симбол дубљег смисла. Његове слике, са смелим жутим, црвеним и зеленим тоновима, покушавају да задрже тренутак просветљења, кад светлост открива вечност у обичном.
Кад је писао о „мистерији светлости”, Гоген је вероватно мислио на тај унутрашњи сјај који је осећао стварајући, на ретке тренутке кад је уметник у хармонији са светом.
Ипак, Гогенов живот није био бајка. Његова потрага за светлошћу била је праћена сиромаштвом, болешћу и усамљеношћу. Можда је управо у том контрасту – између сјаја његових слика и таме његовог живота – лежала права мистерија. Светлост коју је видео није била лака утеха; она је била изазов, позив да расте кроз бол, да проналази лепоту чак и у патњи.
ДВОСТРУКА ПРИРОДА СВЕТЛОСТИ
Шта је то што светлост чини тако посебном? Можда је то њена двострука природа – она је истовремено присутна и неухватљива. Свуда је око тебе, а ипак је не можеш задржати. Попут времена, светлост тече, мења се, игра се са твојим чулима. У подневном сунцу, она је оштра, готово сурова, откривајући сваку несавршеност. У сумрак, постаје мека, милује пејзаж и улива спокој. У сваком од тих тренутака, она ти нуди нову перспективу, нови начин да видиш свет. Као да те учи да је лепота у промени, у непрестаном плесу између светла и сенки.
Научници су вековима покушавали да дешифрују светлост. Исак Њутн је разложио сунчев зрак на спектар боја, показујући да је светлост састављена од таласа. Алберт Ајнштајн је отишао даље говорећи да је светлост истовремено и честица и талас, односно основни елемент васељене. Ипак, ниједна формула не може објаснити зашто те залазак сунца оставља без речи, или зашто треперење звезда буди чежњу за нечим недостижним. Светлост је научни феномен, али и поетски симбол, мост између материјалног и духовног.
Та двострука природа чини светлост јединственом. Она је мерљива, а ипак неухватљива; објективна, а ипак дубоко субјективна. Кад Гоген говори о „мистерији”, он можда управо на то мисли – на немогућност да се светлост у потпуности објасни, на њену способност да те увек изнова изненађује.
РАСТ КРОЗ СВЕТЛОСТ
Гогенова реченица говори и о расту. „Растем”, каже он, „дивећи се”, и у томе лежи дубока истина. Светлост не само да обасјава, већ те и мења. Кад допустиш да те њена магија дотакне, почињеш да видиш ствари другачије. Обична стабљика траве, осветљена јутарњом росом, постаје уметничко дело. Лице вољене особе, обасјано свећом, открива дубину емоција коју речи не могу да опишу. Светлост те учи да цениш такве детаље, да застанеш и дивиш се. Она те подсећа да је лепота свуда, само треба да је уочиш.
Не волим да фотографишем. Увек пропустим најлепше тренутке док се борим са подешавањима камере. Али сећам се једног јутра на Златару, кад је магла прекрила планину, а први зраци је раскомадали на парчиће – као да неко распаљује ватру у мраку. Само сам стао и бленуо. Није била „савршена” слика, није било тренутка за инстаграм – само хладно јутро, моје уморне очи и осећај да нешто много, много веће пролази кроз мене.
Гоген је вероватно имао такве тренутке док је сликао. Можда је и он знао да ће његове слике надживети његову бол.
УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ У ТАМИ
Али светлост није увек спољашња, нити је увек лако уочљива. Постоји унутрашња светлост – она искра креативности, наде, љубави – која сија чак и у најмрачнијим тренуцима. Било је периода у мом животу када сам се осећао изгубљено, кад је тама туге и сумње изгледала непремостива. Али онда, у једноставном гесту доброте – пријатељском загрљају, нечијем смеху, или чак и у тренутку кад сам пронашао праве речи да изразим своје мисли – осетио сам ту искру. Та унутрашња светлост, коју Гоген можда назива „мистеријом”, подсећа да си способан да пронађеш лепоту чак и када је свет замрачен.
Таква светлост се често рађа у стваралаштву. Кад седиш пред празним листом папира, или испред платна, или док свираш у круг бесконачну мелодију, постоји тренутак кад идеје саме почну да теку. То је унутрашња светлост, она иста коју је Гоген тражио на Тахитију, она иста која покреће да волиш, да сањаш, да наставиш даље. Она је оно што чини живим, оно је то што те повезује са нечим већим од тебе самог. Светлост је знање.
СВЕТЛОСТ У РАЗЛИЧИТИМ КУЛТУРАМА
Светлост није само лични или уметнички феномен; она је и културни симбол, уткан у срж целокупног људског искуства. У свакој традицији, светлост носи посебно значење. У хришћанству, она је божанска присутност – свећа у цркви, ореол око светитеља, или Христос као „светлост света”. У будизму, просветљење је унутрашња светлост која ослобађа од патње. У индијском празнику Дивали, хиљаде лампи се пале да би се прославила победа добра над злом. У нордијским митовима, светлост је дар богова који доноси живот у ледену пустош.
Чак и у секуларном свету, светлост задржава своју магију. Палиш свеће за рођендане, као да призиваш светлост за нови циклус живота. У новогодишњој ноћи, под трептајем светла, подижеш чашу за наду и нове почетке. Ови ритуали, свесни или несвесни, подсећају да је светлост више од физичког феномена – она је симбол твоје потребе за смислом.
Једном сам у сутон посетио малену цркву на Сувој планини, нигде није било никога, само Бог и ја и свеће које су бацале мекане сенке на старе иконе. У том простору, испуњеним треперећим светлом и мирисом тамјана, време као да је застало. Светлост није била само физичка; она је била мост ка нечему дубљем – метафизичком. Тај тренутак ме је подсетио да је светлост, било да долази из сунца, свеће или из душе, увек призив да се повежеш – са светом, са другима, са собом.
СВЕТЛОСТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Данас све теже налазимо „праву” светлост. Живимо у доба екрана – плавих, хладних, вештачких. Сећам се кад сам као дете, у кући на селу код бабе, палио петролејку; пламен је треперио, бацао сенке на зид, мирис је био густ, тврдим да је био чак и опипљив. Данас то замењује ЛЕД сијалица. Ефикасније? Да. Лепше? Нимало. Читао сам негде да је Ван Гог насликао „Звездану ноћ” под утицајем халуцинација. Можда је и Гоген видео светлост коју ми више не можемо да видимо.
У савременом добу, где си окружен вештачким светлом екрана и ужурбаним ритмом живота, лако је заборавити магију светлости. Плавичаст сјај телефона може да те одвоји од стварности, а неонска светла градова обично заклањају звезде. Често си толико заокупљен ловом на савршену фотографију заласка сунца за друштвене мреже да заборавиш да застанеш и заиста га доживиш. Ипак, чак и у том тренутку, кад подигнеш телефон да „ухватиш” светлост, постоји нешто дубоко људско – жеља да задржиш лепоту, да је поделиш са другима.
Савремена технологија је, парадоксално, и отуђила и приближила светлост. Фотографије заласка сунца делиш са хиљадама људи преко екрана, а дигитална уметност ти омогућава да ствараш нове облике светлости. Ипак, права магија остаје у оним тренуцима кад се одвојиш од екрана и допустиш природној светлости да те прожме. Зрак сунца који се пробије кроз прозор, треперење свеће за вечером, осмех непознате особе на улици – све су то мали подсетници да је лепота свуда унаоколо.
Један такав тренутак доживео сам у градском парку у Драгачеву, усред ужурбаног дана око сабора трубача. Вероватно је био понедељак пред манифестацију, предосећам. Седео сам на клупи, било је позно лето, то добро памтим, приметио сам како сунце баца златне шаре кроз лишће. Деца су се играла, смех је одзвањао, и на тренутак, из даљине допирао једноличан тон трубе и светлост је све учинила савршеним. Тај обичан призор, обасјан поподневним сунцем, подсетио ме је да лепота не захтева велике гестове – она је у малим, свакодневним тренуцима, ако само отвориш очи.
ФИЛОЗОФСКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТЛОСТИ
Светлост је и филозофски изазов. У Платоновој алегорији пећине, светлост је симбол истине, пут из таме незнања ка свету идеја. За Хајдегера, светлост је повезана са бивством – она открива свет, али и тебе у том свету. Светлост те подсећа на крхкост постојања: као што зрак сунца нестаје у сумраку, тако и твоји тренуци пролазе. Али управо у тој пролазности лежи лепота – у способности да у сваком тренутку пронађеш вечност.
Гогенова реченица је, у суштини, позив на буђење. Она подсећа да је живот, попут светлости, драгоцен и пролазан. Сваки тренутак у којем успеш да уочиш лепоту је мали тријумф, корак ка томе да постанеш боља верзија себе. Светлост те учи да волиш детаље, да цениш обичне ствари – росом окупану траву, смех детета, топлину руке вољене особе. Она те учи да је лепота стварна, чак и ако је не можеш задржати.
ПРИЗИВ СВЕТЛОСТИ
На крају, размишљам да Гогенова мисао ипак није само поетска рефлексија – она је путоказ. Мистеријо светлости, прожми ме поново. Научи ме да растем, да се дивим, да волим. Допусти ми да видим вечну лепоту, чак и у обичним стварима, и да је носим у себи, као драгоцени дар. Светлост није само оно што видиш; она је оно што јеси и оно што можеш да постанеш. Као посебна занимљивост нека послужи то да је Никола Тесла у више интервјуа говорио како су Срби заправо задужени да на планети Земљи тргују светлом. Случајност?!
Гоген је побегао из Европе да би трагао за „исконском” светлошћу. Да ли је успео? Не знам. Али његова реченица којој сам посветио време ме подсећа да светлост није само физички феномен – то је и одлука. Одлука да отвориш очи и видиш лепоту и таму заједно. Да прихватиш да не можеш да је „ухватиш”, али да ипак покушаваш да досегнеш просветљење.
Велики Љубивоје Ршумовић је рекао да се и мрак шири брзином светлости, тиме завршавам јер на крају, светлост није само оно што те обасјава – већ и оно што у теби одбацује сенке.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
