Милош Ђ. Видаковић: „ОКРЕНУТ КА СУНЦУ – ВИТМЕНОВ ПОЗИВ СВЕТЛОСТИ У ДОБА СЕНКИ”

16. мај 202516. мај 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Светлост није само оно што те обасјава – она је унутрашњи чин, храброст да живот прихватиш у свим његовим бојама, чак и кад су болне или неизвесне. Волт Витмен, песник који је у свакој влати траве видео одраз бескраја, певао је о том свесном окретању ка светлости. Његови стихови, као химне слободи и животу, нису само поезија – они су својеврсни путоказ да се живи пуним плућима, да сенке, ма колико дуге, не дефинишу твој пут.

ПЕСНИК СВЕТЛОСТИ

„Мораш да се навикнеш на блистава светла сваког свога часа.”
В. Витмен, Песма о отвореном путу

Витмен је разумео да је светлост избор, а не нешто што се само догађа. У његовој поезији, светлост је метафора за животну енергију, за проналажење смисла у хаосу. Данас, кад се суочавамо са личним борбама, друштвеним притисцима или глобалним неизвесностима, Витменов позив – „Turn your face to the light…” – звучи као подстрек. Овај позив није наиван оптимизам, већ филозофија која захтева храброст и веру у могућност да преобразимо живот.

Како да се окренемо ка светлости у доба сенки? Витмен не нуди једноставне одговоре, али те учи да је сваки тренутак – од првог удаха до сусрета са непознатом особом – прилика да изабереш светлост. То је уметност живљења коју проповеда: навикавање на блиставост, са интензитетом блица сваког часа, на лепоту која постоји чак и кад је тешко видети.

БЕЗ ГРОБА У СВОМ СРЦУ: КО ЈЕ БИО ВОЛТ ВИТМЕН?

Волт Витмен (1819–1892), амерички песник, новинар и болничар, био је визионар који је променио поезију. Његова књига Leaves of Grass (Влати траве), збирка слободних, ритмичних стихова, срушила је књижевне табуе 19. века, славећи човека, природу и космичку повезаност. Витмен је веровао да је сваки појединац светионик, да свако носи искру божанског. Његова поезија, преведена на српски од песника попут Тина Ујевића, говори свима нама – о заједничком путовању и способности да се уздигнемо изнад ограничења.

У „Песми о себи” пише:

„Ја светкујем самога себе и певам самога себе,
А што ја себи допуштам, морате и ви себи допустити,
Јер сваки атом који припада мени, припада и вама.”

Витменов живот није био лак. Одрастао је у скромним условима, радио као учитељ и штампар, а током Америчког грађанског рата добровољно је бринуо о рањеним војницима. Сведочио је и патњи и смрти, али је чак и у тим мрачним тренуцима налазио разлог да пева. Његова способност да пронађе светлост усред таме чини га моћним гласом до нашег доба.

СВЕТЛОСТ КАО СВЕСНА ОДЛУКА

Често се Витмену приписује: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Иако можда није његов, овај цитат сажима његову филозофију: светлост је одлучан избор, одлука да се живот прихвати упркос болу или неизвесности. У песми Из колевке што се бесконачно љуља, он вапи: „Сијај, сијај, сијај! Сипај своју топлоту, велико сунце!”

Овај вапај је позив да живот гледамо отворених очију и срца. Витмен је знао да је живот мешавина светлости и сенке, али је веровао да је наша моћ у томе где усмеравамо поглед. Кад бирамо сунце, сенке губе моћ над нама. Овај избор захтева храброст, јер је лакше остати у познатом, чак и ако је болно. Али Витмен опет подсећа да је живот превише драгоцен за полу-мрак.

У данашњем свету, преплављеном информацијама и притисцима, лако се изгубиш у сенкама – у бризи о будућности или жаљењу за прошлошћу. Витмен те позива да станеш, удахнеш, подигнеш поглед. Светлост је у малим тренуцима: осмеху детета, мирису траве, секунди тишине усред гунгуле.

ОДЛОМЦИ ИЗ СЕНКИ

Витменова светлост је стечена борбом. Као болничар у Грађанском рату, видео је смрт и страдање. Његова елегија „О, капетане, мој капетане”, посвећена Линколну на одру, звучи као позив читаоцима: „Устани, јер за тебе звоне звона, за тебе трепере заставе,
За тебе гомила на доку, њихове жеље – њихова лица – окренута теби.”

Ове речи нас буде. Иако је бол стварност, избор је наша реакција. Светлост није наивност – она је одлука да останеш жив и уз присуство сенке. У болницама је Витмен видео храброст војника, љубав у скромним гестовима. Писао је писма за оне који нису могли, слушао њихове приче, држао их за руку. Његови стихови нису одвојени од стварности – они су укорењени у њој, доказ је да сенке нису крај приче.

СЕНКЕ САВРЕМЕНОГ ДОБА

Савремене сенке су другачије: дигитални екрани, алгоритми, брзина без смисла. Лајкови као замена за аплауз, видљивост као симулација значаја. Витмен би можда видео потенцијал у мрежама – демократски дух где свако може бити песник. Али опомињао би да је права песма рођена из тишине, из погледа ка небу, не ка екрану.

Готово сам сигуран док прелазим прстима по линији разноразних сличица. Песник који слави зној, телесне течности и прљавштину би данас на Инстаграму имао три пратиоца и упозорење од администратора. Задесео сам се у Централ парку током јединог боравка у Америци. Гледао сам људе, седео сам и проматрао неупадљиво, просто желео сам да упознам тај свет. Уочио сам неку девојку како фотографише лишће. Није гледала у дрво, већ у телефон. И помислио сам – да ли је то сенка која заклања светлост, или покушај да се ухвати лепота? Витмен би рекао: обoje. Живот је у покушају, не у резултату.

Витменово Окрени се сунцу звучи лепо док не схватиш да то заправо значи – помери дупе са столице, искључи свих чедрдесет седам картица у претраживачу и одмах загрли то дрво у које не умеш ни да погледаш. Помислим да је његова Песма о себи у ствари тренинг план: три серије по петнаест редова дневно за јачање самопоштовања.

Савремене сенке су и унутрашње: анксиозност, осећај да ниси довољно добар. Моје сенке нису поетске. То су непрочитане књиге које управо климају главом са полица и петнаестак отворених картица где купујем глупости које ћу срећом сасвим сигурно вратити продавцу. Витмен би рекао да сам превише заузет чувањем сенки да бих приметио да су ми прсти већ у сенци – од екрана који их осветљава. Пљуни дакле у тањир са алгоритмима и издржи поглед на сунцу бар колико на TikTok-у. Кад бираш светлост, бираш и за оне око себе, за свет који делимо.

ТИ СИ ДОВОЉНО ДОБАР

„Ко год није у свом ковчегу и мрачном гробу, нека зна – довољно му је дано.”
Leaves of Grass, The Sleepers

Не верујем у оптимизам. Верујем у Витменову тврдоглавост. У парку, док пролазите поред клупе на којој никог нема, замислите да је он ту – велики, прљав, смрди на зној, и виче: „Зар не видиш? Све је ово било твоје. Јеси ли заборавио? Јеси ли се закопао?”

Витмен подсећа да је живот већ благослов. Друштвени медији, рекламе, унутрашњи гласови говоре да ниси довољан. Али он позива да станеш и признаш: сам живот, могућност да дишеш, волиш, ствараш – то је чудо. Нећу да те лажем и сам сам често заглибљен у телефону, али једном недељно, док чекам да се пролије кафа кроз филтер, чујем како нешто шушти у мени. То није интернет connection. То је Витменов глас из трећег разреда: „Мали, зар не видиш? Сунце је бесплатно. Дах је бесплатан. Твоја песма – још увек није написана.”

Витмен слави обичне ствари – траву, ветар, тело – и у њима види божанско. Кад читаш његове стихове, подсећаш се да је светлост свуда, ако научиш да је видиш: у смеху пријатеља, топлоти сунца, тишини јутра.

ПОВРАТАК ОТВОРЕНОМ ПУТУ

У Песми о отвореном путу, Витмен каже: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Живот није стаза без препрека, већ избор да идеш напред. Ова химна слободи позива да кренеш на пут, не знајући куда ће те одвести, верујући да је сам пут довољан. И тако, са стидом који ме гризе као стеница, окрећем лице ка прозору. Сенке мојих неиспуњених обавеза и даље се провлаче иза мене, али бар на трен – сијам.

Да ли сте знали да је Витменову поезију на српски језик преводио и велики Иво Андрић?!

Делић из култног филма Друштво мртвих песника

ЗАВРШНА РЕЧ: ПЕВАЈ, ЈЕР ЖИВИШ

Сенке не нестају, али можеш да бираш – хоћемо ли се за њом окренути, или ћемо, попут Витмена, лице окренути сунцу, и наставити да певамо. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself

Ми смо у множини. Сенка и светлост. Песма и тишина. У времену које понекад делује као сумрак, Витменов позив остаје: бирај светлост. Навикни се на њен бљесак. И корачај. Ове речи су начин живота. Не мораш бити савршен. Довољно је да прихватиш живот и певаш, јер си жив.

У потпуном складу са његовом пантеистичком визијом, на крају, хиљадити пут чини ми се, Витменов позив је једноставан, али дубок: живи. У времену кад је лако изгубити веру – живот сам по себи буде довољан разлог за радост. Будући да сам укорењен у простору где је православни поглед на ствари и свет природан одабир, усуђујем се да оправославим и Волта Витмана. И док корачамо кроз наше дане, нека нас његове речи воде: бирај светлост, увек и увек и изнова, и никада не престај да певаш: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе.” (Јован 1:5)

Други наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**МИСТЕРИЈА СВЕТЛОСТИ ИЛИ РАСТ У СЈАЈУ ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Милош Ђ. Видаковић: „МИСТЕРИЈА СВЕТЛОСТИ ИЛИ РАСТ У СЈАЈУ ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ”

9. мај 20259. мај 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

„Мистеријо светлости, од кад си ме прожела – растем дивећи се вечној лепоти коју ми допушташ да видим.”
Пол Гоген

Ову Гогенову реченицу сам први пут прочитао у једној заборављеној књизи код трговца старим књигама на Зеленом венцу у Београду, док сам чекао баш један којег нема, од хиљаде аутобуса који су туда пролазили.

Лист је био оштећен, слова бледа, али овај ред ме је зауставио. Светлост – тако једноставна ствар, а ипак толико недокучива. Не само да нам омогућава да видимо, већ и да осетимо свет. Она је свуда и нигде, опипљива и недостижна, научна чињеница и поетски сан.

Овај есеј је мој покушај да истражим ту мистерију светлости – њену моћ да те трансформише, да те уздиже, да ти открије лепоту коју често, у журби, превидиш. Није само филозофско размишљање; то је и мој лични дневник сусрета са светлошћу – у уметности, у природи, у тренуцима кад сам најмање очекивао њену присутност. Кроз Гогенову визију, кроз призму културе, науке и личног искуства, светлост је постала не само оно што видим, већ и оно што јесам.

СВЕТЛОСТ КОЈА РАЂА И УБИЈА

Гоген је говорио о светлости као о откровењу, али знао је и њену окрутност. На Тахитију, под тропским сунцем које „сече” попут мачете, његова платна су цветала јарким бојама, али истовремено, његов живот је пропадао. Сифилис, сиромаштво, депресија – све то је било тамо, у сенци оних сјајних жутих и црвених тонова.

Напустио је европске салоне да би трагао за исконском лепотом на далеким обалама, вероватно је у тим зорама налазио инспирацију. Његове слике, пуне смелих боја и живих контраста, нису само прикази тропских предела, већ покушај да се ухвати тренутак кад светлост оживљава све што дотакне.

Једном сам у Лувру стајао пред његовом сликом „Оче где идеш?” (коју многи погрешно називају „Где долазимо?”). Осветљење је било лоше, рефлекси на стаклу су ме нервирали, али у једном тренутку, кад се гунгула стишала и гомила разишла, угледао сам је како трепери. Тај контраст – између Гогенове уметничке визије и његове бруталне стварности – ме је дуго прогањао.

Светлост у његовим делима није само физичка; она је откровење, позив да видиш дубље, да проникнеш у суштину ствари. Мистерија светлости коју он велича лежи у том двоструком дејству: она обасјава свет, али и тебе, откривајући лепоту коју носиш у себи.

ГОГЕНОВА ПОТРАГА ЗА СВЕТЛОШЋУ

Да бисмо разумели Гогенову мисао, морамо заронити у његов живот – живот пун противречности, борби и неуморне потраге за истином. Пол Гоген, некада успешан берзански посредник у Паризу, крајем 19. века напушта удобност буржоаског живота, осећајући да га европска цивилизација гуши. Кренуо је на путовање, прво у Бретању, а затим на Тахити и Маркиска острва, трагајући за нечим како је говорио – чистијим, исконскијим.

Његова уметност била је побуна против академизма и материјализма. Док су импресионисти попут Клода Монеа трагали за пролазним ефектима светлости, Гоген је ишао даље – за њега, светлост није била само игра боја, већ симбол дубљег смисла. Његове слике, са смелим жутим, црвеним и зеленим тоновима, покушавају да задрже тренутак просветљења, кад светлост открива вечност у обичном.

Кад је писао о „мистерији светлости”, Гоген је вероватно мислио на тај унутрашњи сјај који је осећао стварајући, на ретке тренутке кад је уметник у хармонији са светом.

Ипак, Гогенов живот није био бајка. Његова потрага за светлошћу била је праћена сиромаштвом, болешћу и усамљеношћу. Можда је управо у том контрасту – између сјаја његових слика и таме његовог живота – лежала права мистерија. Светлост коју је видео није била лака утеха; она је била изазов, позив да расте кроз бол, да проналази лепоту чак и у патњи.

ДВОСТРУКА ПРИРОДА СВЕТЛОСТИ

Шта је то што светлост чини тако посебном? Можда је то њена двострука природа – она је истовремено присутна и неухватљива. Свуда је око тебе, а ипак је не можеш задржати. Попут времена, светлост тече, мења се, игра се са твојим чулима. У подневном сунцу, она је оштра, готово сурова, откривајући сваку несавршеност. У сумрак, постаје мека, милује пејзаж и улива спокој. У сваком од тих тренутака, она ти нуди нову перспективу, нови начин да видиш свет. Као да те учи да је лепота у промени, у непрестаном плесу између светла и сенки.

Научници су вековима покушавали да дешифрују светлост. Исак Њутн је разложио сунчев зрак на спектар боја, показујући да је светлост састављена од таласа. Алберт Ајнштајн је отишао даље говорећи да је светлост истовремено и честица и талас, односно основни елемент васељене. Ипак, ниједна формула не може објаснити зашто те залазак сунца оставља без речи, или зашто треперење звезда буди чежњу за нечим недостижним. Светлост је научни феномен, али и поетски симбол, мост између материјалног и духовног.

Та двострука природа чини светлост јединственом. Она је мерљива, а ипак неухватљива; објективна, а ипак дубоко субјективна. Кад Гоген говори о „мистерији”, он можда управо на то мисли – на немогућност да се светлост у потпуности објасни, на њену способност да те увек изнова изненађује.

РАСТ КРОЗ СВЕТЛОСТ

Гогенова реченица говори и о расту. „Растем”, каже он, „дивeћи се”, и у томе лежи дубока истина. Светлост не само да обасјава, већ те и мења. Кад допустиш да те њена магија дотакне, почињеш да видиш ствари другачије. Обична стабљика траве, осветљена јутарњом росом, постаје уметничко дело. Лице вољене особе, обасјано свећом, открива дубину емоција коју речи не могу да опишу. Светлост те учи да цениш такве детаље, да застанеш и дивиш се. Она те подсећа да је лепота свуда, само треба да је уочиш.

Не волим да фотографишем. Увек пропустим најлепше тренутке док се борим са подешавањима камере. Али сећам се једног јутра на Златару, кад је магла прекрила планину, а први зраци је раскомадали на парчиће – као да неко распаљује ватру у мраку. Само сам стао и бленуо. Није била „савршена” слика, није било тренутка за инстаграм – само хладно јутро, моје уморне очи и осећај да нешто много, много веће пролази кроз мене.

Гоген је вероватно имао такве тренутке док је сликао. Можда је и он знао да ће његове слике надживети његову бол.

УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ У ТАМИ

Али светлост није увек спољашња, нити је увек лако уочљива. Постоји унутрашња светлост – она искра креативности, наде, љубави – која сија чак и у најмрачнијим тренуцима. Било је периода у мом животу када сам се осећао изгубљено, кад је тама туге и сумње изгледала непремостива. Али онда, у једноставном гесту доброте – пријатељском загрљају, нечијем смеху, или чак и у тренутку кад сам пронашао праве речи да изразим своје мисли – осетио сам ту искру. Та унутрашња светлост, коју Гоген можда назива „мистеријом”, подсећа да си способан да пронађеш лепоту чак и када је свет замрачен.

Таква светлост се често рађа у стваралаштву. Кад седиш пред празним листом папира, или испред платна, или док свираш у круг бесконачну мелодију, постоји тренутак кад идеје саме почну да теку. То је унутрашња светлост, она иста коју је Гоген тражио на Тахитију, она иста која покреће да волиш, да сањаш, да наставиш даље. Она је оно што чини живим, оно је то што те повезује са нечим већим од тебе самог. Светлост је знање.

СВЕТЛОСТ У РАЗЛИЧИТИМ КУЛТУРАМА

Светлост није само лични или уметнички феномен; она је и културни симбол, уткан у срж целокупног људског искуства. У свакој традицији, светлост носи посебно значење. У хришћанству, она је божанска присутност – свећа у цркви, ореол око светитеља, или Христос као „светлост света”. У будизму, просветљење је унутрашња светлост која ослобађа од патње. У индијском празнику Дивали, хиљаде лампи се пале да би се прославила победа добра над злом. У нордијским митовима, светлост је дар богова који доноси живот у ледену пустош.

Чак и у секуларном свету, светлост задржава своју магију. Палиш свеће за рођендане, као да призиваш светлост за нови циклус живота. У новогодишњој ноћи, под трептајем светла, подижеш чашу за наду и нове почетке. Ови ритуали, свесни или несвесни, подсећају да је светлост више од физичког феномена – она је симбол твоје потребе за смислом.

Једном сам у сутон посетио малену цркву на Сувој планини, нигде није било никога, само Бог и ја и свеће које су бацале мекане сенке на старе иконе. У том простору, испуњеним треперећим светлом и мирисом тамјана, време као да је застало. Светлост није била само физичка; она је била мост ка нечему дубљем – метафизичком. Тај тренутак ме је подсетио да је светлост, било да долази из сунца, свеће или из душе, увек призив да се повежеш – са светом, са другима, са собом.

СВЕТЛОСТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Данас све теже налазимо „праву” светлост. Живимо у доба екрана – плавих, хладних, вештачких. Сећам се кад сам као дете, у кући на селу код бабе, палио петролејку; пламен је треперио, бацао сенке на зид, мирис је био густ, тврдим да је био чак и опипљив. Данас то замењује LED сијалица. Ефикасније? Да. Лепше? Нимало. Читао сам негде да је Ван Гог насликао „Звездану ноћ” под утицајем халуцинација. Можда је и Гоген видео светлост коју ми више не можемо да видимо.

У савременом добу, где си окружен вештачким светлом екрана и ужурбаним ритмом живота, лако је заборавити магију светлости. Плавичаст сјај телефона може да те одвоји од стварности, а неонска светла градова обично заклањају звезде. Често си толико заокупљен ловом на савршену фотографију заласка сунца за друштвене мреже да заборавиш да застанеш и заиста га доживиш. Ипак, чак и у том тренутку, кад подигнеш телефон да „ухватиш” светлост, постоји нешто дубоко људско – жеља да задржиш лепоту, да је поделиш са другима.

Савремена технологија је, парадоксално, и отуђила и приближила светлост. Фотографије заласка сунца делиш са хиљадама људи преко екрана, а дигитална уметност ти омогућава да ствараш нове облике светлости. Ипак, права магија остаје у оним тренуцима кад се одвојиш од екрана и допустиш природној светлости да те прожме. Зрак сунца који се пробије кроз прозор, треперење свеће за вечером, осмех непознате особе на улици – све су то мали подсетници да је лепота свуда унаоколо.

Један такав тренутак доживео сам у градском парку у Драгачеву, усред ужурбаног дана око сабора трубача. Вероватно је био понедељак пред манифестацију, предосећам. Седео сам на клупи, било је позно лето, то добро памтим, приметио сам како сунце баца златне шаре кроз лишће. Деца су се играла, смех је одзвањао, и на тренутак, из даљине допирао једноличан тон трубе и светлост је све учинила савршеним. Тај обичан призор, обасјан поподневним сунцем, подсетио ме је да лепота не захтева велике гестове – она је у малим, свакодневним тренуцима, ако само отвориш очи.

ФИЛОЗОФСКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТЛОСТИ

Светлост је и филозофски изазов. У Платоновој алегорији пећине, светлост је симбол истине, пут из таме незнања ка свету идеја. За Хајдегера, светлост је повезана са бивством – она открива свет, али и тебе у том свету. Светлост те подсећа на крхкост постојања: као што зрак сунца нестаје у сумраку, тако и твоји тренуци пролазе. Али управо у тој пролазности лежи лепота – у способности да у сваком тренутку пронађеш вечност.

Гогенова реченица је, у суштини, позив на буђење. Она подсећа да је живот, попут светлости, драгоцен и пролазан. Сваки тренутак у којем успеш да уочиш лепоту је мали тријумф, корак ка томе да постанеш боља верзија себе. Светлост те учи да волиш детаље, да цениш обичне ствари – росом окупану траву, смех детета, топлину руке вољене особе. Она те учи да је лепота стварна, чак и ако је не можеш задржати.

ПРИЗИВ СВЕТЛОСТИ

На крају, размишљам да Гогенова мисао ипак није само поетска рефлексија – она је путоказ. Мистеријо светлости, прожми ме поново. Научи ме да растем, да се дивим, да волим. Допусти ми да видим вечну лепоту, чак и у обичним стварима, и да је носим у себи, као драгоцени дар. Светлост није само оно што видиш; она је оно што јеси и оно што можеш да постанеш. Као посебна занимљивост нека послужи то да је Никола Тесла у више интервјуа говорио како су Срби заправо задужени да на планети Земљи тргују светлом. Случајност?!

Гоген је побегао из Европе да би трагао за „исконском” светлошћу. Да ли је успео? Не знам. Али његова реченица којој сам посветио време ме подсећа да светлост није само физички феномен – то је и одлука. Одлука да отвориш очи и видиш лепоту и таму заједно. Да прихватиш да не можеш да је „ухватиш”, али да ипак покушаваш да досегнеш просветљење.

Велики Љубивоје Ршумовић је рекао да се и мрак шири брзином светлости, тиме завршавам јер на крају, светлост није само оно што те обасјава – већ и оно што у теби одбацује сенке.